Истина и помирење на ex-YU просторима | |||
Значајни неуспеси једне добро подмазане машине |
![]() |
![]() |
![]() |
субота, 03. јул 2010. | |
![]()
Нико други, осим бошњачког политичког руководства, није могао бити изненађен неуспехом лобистичке операције да се Канади наметне законска обавеза да сваке године механички ожали жртве једне етничке заједнице у Сребреници, док би бројне и сурово побијене жртве оне друге сасвим игнорисала. Изненађење, па чак и „шок“, поводом тога у Сарајеву само је одраз провинцијализма тамошњег естаблишмента који је норме свога вилајета побркао са начином размишљања преосталог света, и који није способан да осети пулс људи који се налазе ван оквира његове уске средине. Та секташка група злоупотребљава људску трагедију сребреничког краја током рата између 1992. и 1995. године тако што сопствену улогу и губитке приказује лажно, док арогантно пориче свој огроман допринос патњи и губицима других. Крах њихове иницијативе да се питање Сребренице у парламенту далеке Канаде прикаже онако како то њима одговара наговештава могућност скорог отрежњења света који се, помоћу безобзирне пропагандне, већ годинама држи у заблуди у вези са Сребреницом. Можда то није било подједнако запажено или прокоментарисано, али афера са Ејупом Ганићем обележена је сличним наговештајима. Мада је британско судство „независно,“ и фактички у великој мери оно то јесте, када се ради о јасно зацртаном националном интересу Велике Британије оно ће увек имати разумевање за дискретно саопштени став британске владе. Зато је сама чињеница да је британски суд српски екстрадициони захтев узео у разматрање врло значајна. Не у смислу фаворизирања Србије (која по свему судећи ни сама није веровала у овакав исход па је свој први захтев врло аљкаво и непрофесионално припремила) већ у смислу емитовања поруке Бошњацима. Када се ствар сведе на основне елементе, та поруке врло је једноставна: вашим играма и манипулацијама долази крај, нећете се више моћи шегачити са нама. Да је у питању управо шегачење, јасно се види из „одбране“ коју високоплаћени тим енглеских адвоката у име Ганића суду нуди. Прва ствар која пада у очи, када се до сада изнети аргументи одбране размотре, а тај утисак учвршћује списак Ганићевих сведока који ће бити позвани да дају исказ на рочишту које почиње 5 јула, то је да материјал који одбрана нуди нема никакве везе са меритумом захтева за екстрадицију. Одбрана се своди на инфантилан аргуменат да су Ганић и остали који су хипотетички били умешани у напад на колону у Добровољачкој улици били „бранитељи БиХ“ па се поставља патетично питање: како ико може таквима да суди? Овакав аргуменат је апсурдан и он није вредан огромних сума новаца које се инвестирају у Ганићев предмет. Он ће само додатно да иритира енглеског судију, за кога се може сигурно предпоставити да је прави професионалац. Предмет се не односи на питање ко су били браниоци а ко агресори током рата у БиХ, него на нешто врло конкретно: да ли је напад на колону у Добровољачкој било ратни злочин и, ако јесте, ко је за то одговоран? Све стране у рату могу да почине ратни злочин и да за њега по међународном кривичном праву одговарају, и „браниоци“ и „агресори“. Списак потенцијалних сведока, који би сведочили за Ганића, врло је индикативан за непостојање било какве праве одбране у вези са деликтима који се Ганићу стављају на терет. Међу предложеним сведоцима налазе се политичар Златко Лагумџија, историчари Марк Хор и Ноел Малколм, као и Карол Хоџ, аутор једне књиге о улози Велике Британије у балканском сукобу. Поред њих, најављени су Стјепан Месић, Педи Ешдаун, и Гордана Кнежевић, бивша уредница листа „Ослобођење.“ Појединост која све ове сведоке повезује је да они немају никакве везе са инкриминисаним догађајем и да зато немају ништа да кажу што јеи у том смислу било релевантно. Нико од њих 3 маја 1992. године није био ни у Председништву БиХ нити у Добровољачкој улици и они зато немају ни једну значајну ствар да саопште у односу на оптужбе против Ејупа Ганића. Њихова функција то очигледно и није, него је да издекламују позитивне ствари о Ганићу лично и о томе како су лепо са њиме сарађивали. Биће занимљиво посматрати колико дуго ће енглески судија у својој строгој англосаксонској судници толерисати такво завлачење. Крах сребреничке резолуције у Канади и озбиљно одуговлачење Ганићевог процеса у Лондону, мада је бошњачки естаблишмент био убеђен да ће оба питања врло глатко и на задовољавајући начин решити, служе као порука и опомена. Бахати умишљени љубимци Запада на Балкану прелазе црту толеранције, а можда су је већ и прешли. (Аутор је председник холандске невладине организације „Историјски пројекат Сребреница) |