Истина и помирење на ex-YU просторима | |||
Отрежњење |
![]() |
![]() |
![]() |
среда, 21. октобар 2009. | |
(Политика, 21.10.2009)
Објективни истраживачи одавно су констатовали да је Југославија из Другог светског рата изашла као једна од пет за то најзаслужнијих земаља. Захваљујући томе, нашла су у уском кругу светски уважених и поштованих суоснивача Уједињених нација. Допринос српског народа и Србије победи над фашизмом и нацизмом имао је истинске епске размере, утолико веће када се тај допринос самерава и осветљује из угла безмерних жртава српског народа положених у антифашистичкој борби. Умањивање такве улоге, зарад јефтиних, често шићарџијски мотивисаних настојања која би да антифашистичку борбу сведу на наводну ујдурму комуниста, уз пренаглашено позивање на лоше резултате њихове владавине, у суштинском смислу није само порицање доприноса српског народа и Србије антифашистичкој победи – него је и негирање саме те победе. А онда и порицање њеног историјског значаја, као и улоге коју су у победничкој антихитлеровској коалицији имали СССР, САД и Велика Британија као њени главни носиоци. Јучерашње обележавање 65. годишњице ослобођења Београда 20. октобра 1944. године, увеличано и присуством председника Руске Федерације Дмитрија Медведева, само је додатно обеснажило, а надамо се и обесхрабрило, већ годинама тешко разумљив, новокомпоновани, идеолошки и политички мотивисани, суштински фалсификаторски однос према антифашизму и антифашистичкој победи. Већ две деценије, наиме, српско друштво се суочава са прећуткивањем, чак ниподаштавањем те победе и игнорисањем оних који су јој дали одлучујући допринос. Сведоци смо тог прећуткивања како у иностранству, тако и у извесним домаћим круговима. Као да је Србија нека врста огледног полигона за аутизам – и напољу и овде исувише често је у поменутом периоду изостајало чак и елементарно људско и морално уважавање изванредног доприноса српског народа у ратној победи 1945. године. Тривијализоване формуле дневне политике и идеологије, понекад зажарене до усијања, потирале су тај допринос и на неки начин везивале руке Србији једном врстом предмодерних, паланачких негви. Овде је то често онемогућавало да се види даље од сопственог носа, да се види окружење у коме живимо, а још пре да се виде и разумеју темељи прошлости на којима почива данашњи свет. Ако ништа друго, нека врста отрежњења – да не кажемо оздрављења – овдашње јавности, када је реч о смислу и домашајима антифашистичке борбе, не само да је више него добродошла, него је то отрежњење очигледно потребно. |