Зоран Костић Цане: Не знам чему се надају људи који су на власти, не можемо да градимо туђу срећу на својој несрећи; Каква су то радна места где ћеш да једеш горак хлеб и да гледаш како ти деца умиру?

Зоран Костић Цане, фронтмен Партибрејкерса, написао је ауторски текст за недељник "НИН", чији део преносимо у наставку текста.

„Плаши ме дан кад не буде ветра. Кад не буде воде, а бићемо жедни. Плаши ме дан кад од Царске баре буде само бара… Ако ништа сад не урадимо, нећемо имати кад! Не знам чему се надају људи који су на власти. Не можемо да градимо туђу срећу на својој несрећи, немогуће је. Ево , ту је требало да буде тај сплав, показује нам руком Зоран Костић Цане, фронтмен групе Партибрејкерс, место на језеру испред зграде Суда у Зрењанину, идилично у призору, окупано сунцем, миром и дивљим паткама које безбрижно пливају док локални становници пецају или се купају.

А могло је, како каже, да постане градско ругло! „Хтели су да улете на бомбака, да изненаде, али људи су се организовали. Хтели смо да задржимо ову тишину, лепоту. Јер ово је призор на добробит људи. То је била једна од ретких побуна која је и успела. Људи су гласно рекли не тој бахатости. Била је то нека кумовска шема, без папира, без ичега. Што је најбоље од свега, ту побуну су махом водиле жене. Оне су стрпљивије, издржљивије и истрајније“, прича Цане док седимо на клупи надомак језера и слажемо се са њим да је једна несмотреност могла од градске лепоте да направи пакао.

Али то није једина ствар за коју се вреди борити. Еколошка питања постала су императив. Право на ваздух, на воду. Посебно у граду који има фабрику Линглонг и воду која није за пиће. Еколошки устанак одржан у Београду, на којем је и сам наступио, био је само један корак у борби за нормалан и здрав живот. А опет, чини се да ни такав скуп није успео да окупи довољан број људи који мисле исто.

„Замена теза управља нама увек“, наставља причу Зоран Костић Цане.

„Ситуација је потпуно нејасна. Ми никад не знамо ништа ни о чему. Знамо онолико колико нам се пласира, сугерише и сортира и уваљује нешто што нема везе с мозгом. Све је то прича о похлепи. Прича о неком ситном интересу који се обија о главу локалном становништву. О првенству нечије жеље у односу на нечији живот. Али то није могло да прође. Ми смо се овде у Зрењанину одупрли на фињака. Али опет, ту није било много света, јер народ је потпуно индиферентан. Те жене у годинама седеле су ту по два сата, у сменама. Ту није било места за зезање, већ само за стриктни фокус и одлучност – да нећемо те сплавове да гледамо на том месту! Нити да подржимо ту неку кумовску шему, која је опет парадигма за све друго око нас.“

Цела држава нам почива на тим кумовским везама?

Не постоји систем, већ само власт која штити криве. А остали ће тешко да живе.

Али интересантно је то да су већински биле жене, иако не изненађује што није било много света. Нека летаргија је потпуно завладала нама?

View this post on Instagram

A post shared by Nedeljnik NIN (@nedeljniknin)

Јесте, омамљен народ тотално. Очито заведен тиме да се ту отварају нова радна места. А каква су то радна места где ћеш да једеш горак хлеб и да гледаш како ти деца умиру, како сиве, како губе сјај из очију и добијају неке болештине веома рано? Нећеш екологију - добићеш онкологију. Дакле, то су веома просте ствари. Није ту питање никакве политике, већ опстанка, самоодржања и борбе за живот. Овај град од 2004. године има воду ван употребе. И чак паре које су дате за ту воду отишле су за гумару. Овај град плаћа ваздушарину. То је једини град који има тај намет. А била је кафилерија која када ради засмрди читав град. Ваљда су људи овде навикли да живе у смраду. А ово је био други индустријски град у СФРЈ, са четрдесет великих предузећа. Свега је било, од фабрике шешира до бродоградилишта.

Како је дошло до тога да један у историји пркосан народ постане толико унижен?

Ми смо небески народ који пузи по земљи. Ми нисмо исти људи као ти примери из историје. Нас историја убија у појам. Показује колико нисмо достојни праха својих предака. А можда и јесмо? Као појединци смо океј, али као колектив смо под знаком питања. Људи се сналазе у животу. Како себе разумеју, тако ће и да живе. Овај град је обезглављен, јер нема људи. Скоро двадесет година, људи пристају на воду ван употребе. Ми се купамо том водом. Перемо храну. Једемо животиње које пију ту воду. Са прљавом водом се перемо. Моја ћерка никад није пила воду из славине. Деси се и да одемо негде у Србију и питамо да ли можемо да попијемо воду са чесме и људи нас зачуђено гледају.

Онда ја и жена напунимо чаше и куцнемо се, да наздравимо води коју пијемо. Чудно је све то, на шта човек пристаје да би остао у животу. А тај живот кад се погледа и није неки живот, то је преживљавање. И сви ти примери из историје нам показују да ми нисмо исти људи. Неко нам је изрезао мозак. Увезао је страх у наш ДНК. Људи се боје. Само гледам малу децу и питам се какву ће она имати будућност у овом граду. Шта ће са њима бити? А та мала деца нису ни за шта крива. Криви смо ми што им такав свет остављамо. И каква је њихова будућност? Линглонг? Људи не знају шта имају, а то сазнају тек кад то изгубе.

Приметио сам да се поздрављате са Линглонг у Зрењанину?

Ма ми причамо о Линглонг гумари, а то је ван мозга. Ми смо натерани да мислимо о нечему што је ненормално. Замислите само дане без ветра. Замислите честице које се не разграђују, него улазе у наше ћелије… Знаш, мене политика уопште не занима, мени је то одувек било бљак. Све ово што смо ми урадили нема везе са политиком, урадили смо јер смо хтели да пробудимо људе. Да их позовемо да се освесте, да заволе своју средину.“

Нови број недељника „НИН“ од данас је доступан на киосцима широм Србије.

(Директно.рс)

Видети још: Вучић: Не знам колико треба да платимо да би неко имао дете, јер нећемо да имамо радну снагу за фабрике; ССП: Вучић отерао из Србије 450.000 људи, а сад би да плаћамо рађање деце за Линглонгове