Zoran Avramović: Srpska samomržnja vodi u gubljenje nacije

Sociolog kulture Zoran Avramović o patriotizmu, izdaji, samooptuživanju, dezintegraciji nacije i jugoslovenstvu: Od 1918. u našem narodu stalno traje rvanje između patriota, nepatriota i antipatriota

Šest stotina i pedeset hiljada Srba streljanih u BiH, to je dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca! Ova rečenica nekadašnjeg visokog srpskog funkcionera Dobrivoja Vidića, izgovorena 1945. godine, najbolje govori o ekstremnom nipodaštavanju koju deo srpske inteligencije istrajno gaji prema sopstvenom narodu još od 1918. U to vreme počinje dezintegracija srpske nacije, primećuje sociolog kulture Zoran Avramović u knjizi "Rodoljupci i rodomrsci - savremeni srpski patriotizam i nacionalno-dezintegrativna misao i praksa".

- Čovečanstvo je sastavljeno od etničkih zajednica - nacija i država. Kad pričamo o nacijama, moramo da imamo u vidu dve duhovne i političke sile koje se bore za primat. S jedne strane su snage koje slabe naciju, dezintegrativne, a sa druge one koje je jačaju, integrativne ili patriotske. Interesantan mi je bio 20. vek i odnos između patriotskih i nepatriotskih snaga unutar srpske nacije. Pokazalo se da je vrlo jaka struja koja deluje dezintegrativno. To se naročito videlo sa stvaranjem jugoslovenske države.

Zašto su Srbi bili najveći Jugosloveni? U knjizi konstatujete da je Titova država potrajala još samo dve decenije maltene svi bi se izjašnjavali kao Jugosloveni?

- Srbi su najviše dali za Jugoslaviju, najviše propatili i bilans jugoslovenske države pokazuje da su iz nje izašli kao najveći gubitnici. Odrekli su se svoje države da bi ušli u zajedničku, ali su bili na putu i da izgube identitet. Prelaskom na ideologiju jugoslovenstva došlo je do neobične i teško objašnjive promene shvatanja nacionalnog identiteta. Kako je moglo da se desi da ovaj narod gradi svoj identitet oko srpstva osam vekova, i da najednaput prihvati novi?! To je ključna zagonetka.

Mnogi ugledni Srbi gajili su jugoslovensko uverenje: Andrić, Crnjanski, Cvijić, Skerlić, Dučić, Slobodan Jovanović, pa čak i vladika Nikolaj Velimirović...

- Najveći deo srpske inteligencije je tu ideju podržavao. Možda zato što se u to vreme verovalo da smo jedan narod sa tri imena, i da država stvara naciju. Međutim, nacija je nešto što postoji i pre države. Taj zaokret srpske inteligencije objasnio bih nedovoljnim političkim znanjem i osećajnim, a ne pragmatskim mišljenjem, što je i danas problem.

Mislite da je to neki romantičarski zanos, a ne ono za šta su nas optuživali u Zagrebu - da je Srbija htela teritorijalno da se širi?

- Srbija je bila na strani pobednika i na krilima pobede, pa je sigurno bilo struja koje su smatrale da, s obzirom na to koliko su Srbi dali žrtava, treba da budu i nagrađeni. Ali to nije bio dominantan osećaj kada je u pitanju jugoslovenstvo. Istovremeno, i pre i posle stvaranja zajedničke države imali smo jake intelektualne grupe u Hrvatskoj koje su bile protiv ujedinjenja. Tog antijugoslovenstva kod Srba nema. Nema ga čak ni posle Jasenovca. Oni su ostali najveći Jugosloveni, na šta je verovatno uticala i činjenica da su teritorijalno rasuti, pa im je odgovarala država koja uključuje i sve pripadnike nacije.

Zanimljivo je da su danas najveći jugonostalgičari upravo ovde?

- U Beogradu je živela komunistička vrhuška. Tu je bilo i najviše mešovitih brakova. U Komunističkoj partiji je procentualno bilo najviše Srba. Oni su bili ujedno najveći egzekutori neistomišljenika - pripadnika srpske nacije. Komunisti iz drugih republika su bili ne samo komunisti, već i pripadnici svojih nacija. Srbi nisu imali ništa nalik "Hrvatskom proleću". Nijedan narod se posle rata nije obračunao tako surovo sa svojim intelektualcima i predratnom građanskom klasom kao mi. Pisac Grigorije Božović je osuđen i likvidiran za samo pet dana. Ta vrsta komunističkog fanatizma posebno je bila ispoljena na terenu samooptuživanja.

Gde je granica između kritike i samooptuživanja?

- Granica je tamo gde branite vitalne interese nacije i države. Gde pristajete da se odričete delova svoje nacije. Ili tamo gde prelazite u druge nacije. Ili ako se zalažete da se vaša država bombarduje, kao što je to tražio jedan beogradski advokat. Ako to nije granica, onda šta je!?

Ili to samooptuživanje da su Srbi počinili genocid u Srebrenici. To jeste bio masovni zločin, ali ne i genocid. Genocid podrazumeva istrebljenje jedne nacije - žena, dece, starih. Za razliku od toga, kritika podrazumeva opstanak i razvoj. Samooptuživanje i samomržnja znače slabljenje, gubljenje delova nacije, pristanak na neslobodu, ugrožavanje opstanka. Podsticanje kolektivne krivice, samokrivica i samomržnja su povezani. Oni se talože u kolektivnom nesvesnom i prenose. A od krivca svi beže. Tako imamo i pokušaje odvajanja od srpske nacije (Crnogorci, zapanjujući Vojvođani, asimilacija u drugim državama).

Otkud tako strastveno samooptuživanje?

- Crnjanski piše u "Embahadama" o Milošu Bogićeviću, koji je bio iz intelektualne porodice i profesor univerziteta, a koji je posle Prvog svetskog rata optuživao Srbiju da je rat izazvala. Kada je reč o pojedincima, to može biti stvar karaktera, interesa, morala, vaspitanja, patoloških crta ličnosti... Imate ljude koji prosto nikog ne vole. A kada to imate kao društvenu struju u nauci, kulturi, društvu, prelazimo na sociološki teren, i to samooptuživanje može biti izazvano političkom uslovljenošću mišljenja - prelaskom na novu državnu tvorevinu (Jugoslaviju), novu ideologiju (jugoslovenstva, pa komunizma), kolektivnu slabost prema drugome. Sremac je rekao: "Srbi, kada hoće da budu objektivni, oni pređu na drugu stranu". U pitanju je specifično mentalitetsko nasleđe naroda koji je stalno istorijski bio priklješten između velikih sila - istovremeno se udvarate onima koji vama vladaju i čuvate sopstveni identitet.

Ko su patriote, a ko antipatriote i nepatriote?

- To su dispozicije za određene oblike individualnog i društvenog ponašanja. Kao i patriotsko ponašanje, i antipatriotsko uključuje neke saznajne, emocionalne, motivacione činioce koji se koncentrišu u stavovima prema naciji i otadžbini, ali je vrednosna usmerenost korenito drugačija. Patriotizam je moralna i politička vrednost oličena u rečenici: "Ja volim i uvažavam naciju u kojoj sam rođen. Imam pozitivan odnos prema toj činjenici i trudim se da unapredim institucionalni i kulturni život svoje nacije i države". Nepatriota se ruga, a antipatriota gazi vrednost o kojoj je reč.

Uzmimo primer vojvođanskog Mađara koji gaji patriotizam prema Srbiji. Da li je izdao mađarsku naciju?

- Ne, on je patriota i prema državi u kojoj je rođen i prema sopstvenoj naciji. To je slučaj i Srba izvan Srbije koji poštuju pravni poredak države u kojoj žive, ali su kulturno i nacionalno okrenuti prema matici. Antipatriote se, pak, trude da odmognu razvoju sopstvene nacije, da je diskvalifikuju, da ružno i agresivno govore o njoj.

Oni možda veruju da svojim kritikama čine da ona bude bolja...

- Jedno je to što oni misle o sebi, a stvar je drugih da procene kakvi su zaista. Za njih možda postoji vrednost druge nacije ili apsolutizovani pojedinac. Nepatriote su blaža kvalifikacija, a čine ih pojedinci i grupe koje nije briga za vrednost nacije i države.

Kojih je, po vašem mišljenju, u Srbiji danas najviše?

- Stalno imamo neku vrstu rvanja. Postoje plime i oseke. Sa raspadom Jugoslavije bilo je raznih struja, od razumnog do nerazumnog i prenaglašenog nacionalizma i patriotizma, pa antipatriotizma i nepatriotizma. Taj talas se posle smanjio, da bi došlo do jačanja nepatriotske i antipatriotske struje u javnom životu.

Sada je opet izbalansirano. Srbi su poslednjih dvadeset godina prošli kroz strašan period, uključujući sankcije i bombardovanje, i tu vidim mesta za kritiku antipatriotskog ponašanja dela inteligencije. Čak i da su u nekim situacijama bili u pravu, ne govori se i ne radi protiv nekoga ko je u tako teškoj situaciji. Oni koji kritikuju sopstvenu državu kod kuće, iz dobrih namera, jesu patriote. Ali, to se ne može reći za one koji po inostranstvu ili stranim ambasadama govore ružno o njoj.

Kada su te zamerke stavljane Miloševićevoj opoziciji, oni su odgovarali da nisu kritikovali srpski narod, već vlast jednog čoveka za koju su mislili da je loša.

- Ta vlast je bila rđava, ali su je građani birali. Da je bila uzurpirana, situacija bi bila drugačija. Ovako, to ponašanje nije moralno prihvatljivo.

U knjizi pominjete nepatriotske NVO, finansirane iz inostranstva. Da li to što su dobijali novac spolja automatski znači da su izdajničke? I Crveni krst je dobijao novac...

- Naravno da to ne može da se generalizuje. Negde je novac zaista iskorišćen u humanitarne svrhe, ali ima i onog koji je iskorišćen za propagandu protiv Srba. Mnogo novca dato je i za 5. oktobar, o čemu se čita u raznim knjigama. Problem jednog broja nevladinih organizacija je optuživanje isključivo srpske strane, dok izostaje njihova osuda zločina nad Srbima. To su dupli standardi, zaslužni za atmosferu samooptuživanja. Poslednjih godina bili smo svedoci čak i patoloških primera srbomržnje, odnosno rodomržnje. Ali, to je pojava slična čedomorstvu. Retka je.

Kako dizanje pojedinca na pijedastal utiče na naciju?

- Svedoci smo novih teorija društva - teorija građanizma i individualizma. Insistira se na pojedincu i građaninu, što slabi kolektivne vrednosti. Društvo je kroz istoriju dugo bilo pod dominacijom kolektivnih vrednosti, pre svega državom i crkvom. U totalitarnim društvima država je sve, pojedinac ništa. U građanskim društvima to se obrnulo - pojedinac postaje sve.

Koje su prednosti, a koje opasnosti?

- Ako insistirate na pojedincu, otvarate vrata egoizmu. Čovek se sve više okreće sebi, ne razmišlja o okolini, o vrednostima nacije i države. Nacija je nešto što nas čeka rođenjem, vrednost koja se istorijski oblikuje. Vi primate jezik, verovanja, kulturu kroz celo svoje odrastanje. A država vam omogućava da funkcionišete u skladu sa normama. Bez države i nacije pojedinci ne bi opstali.

Mislite li da bi zahvaljujući multinacionalnim kompanijama, koje forsiraju individuu, potrošača, nacija na globalnom planu mogla da bude poražena?

- To je utopija.

Čak i kad se pretvara dominantno u potrošača, čovek je pripadnik jedne nacije, govori njenim jezikom, vezan je za njenu tradiciju.

Nemoguće je da se izbrišu život i kultura stvarani vekovima. Ravnoteža između socijalnog i individualnog je trenutno poremećena, ali verujem da će opet biti uspostavljen balans i da nema straha da će nacija nestati.

I dalje su aktuelne polemike da li je Milan Nedić bio izdajnik ili "srpska majka". Šta mislite o tome?

- Neki istoričari, univerzitetski profesori, misle da se Nedić nije prihvatio kolaboracije, Srbi ne bi opstali tokom okupacije.

Tačno je da je spasao mnoge, spasavao je izbeglice i na jednom nivou on nije izdajnik. Ali, na višem pojmovnom nivou - jeste. Jer klasičan pojam izdaje znači upravo to - služenje neprijatelju.

Da li su izdajnici ljudi koji su sačekivali kolone srpskih izbeglica iz Hrvatske i prodavali im čak i vodu?

- To je pre pad morala nego izdaja. Izdaja je suprotan pojam od patriotizma, i ona podrazumeva izdaju državnih interesa.

To je pojam koji zavisi i od konteksta određenog trenutka. U momentu kada je došlo do raspada zemlje, postavlja se pitanje da li je izdajnik Srbin koji je stao na stranu Hrvatske. To je bila različita situacija od današnje. Za Srbe koji danas učestvuju u vlasti nikako ne možete reći da su izdajnici, jer je Hrvatska međunarodno priznata. Ali u to vreme onaj ko je prešao na drugu stranu mogao je biti tako tretiran.

Što se tiče Kosova, Srbija ga nije priznala kao državu i za mene je pitanje nacionalnog morala da li je učešće nekih Srba u Tačijevoj vladi izdajničko. Posebno kada većina Srba nije bila za ulazak u tu vladu. Očigledno da oni izdaju nacionalni interes, ali danas pojam izdaje nije ono što je bio pre 50 godina.

(V. Crnjanski Spasojević - Večernje novosti)