Зоран Аврамовић: Српска самомржња води у губљење нације

Социолог културе Зоран Аврамовић о патриотизму, издаји, самооптуживању, дезинтеграцији нације и југословенству: Од 1918. у нашем народу стално траје рвање између патриота, непатриота и антипатриота

Шест стотина и педесет хиљада Срба стрељаних у БиХ, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца! Ова реченица некадашњег високог српског функционера Добривоја Видића, изговорена 1945. године, најбоље говори о екстремном ниподаштавању коју део српске интелигенције истрајно гаји према сопственом народу још од 1918. У то време почиње дезинтеграција српске нације, примећује социолог културе Зоран Аврамовић у књизи "Родољупци и родомрсци - савремени српски патриотизам и национално-дезинтегративна мисао и пракса".

- Човечанство је састављено од етничких заједница - нација и држава. Кад причамо о нацијама, морамо да имамо у виду две духовне и политичке силе које се боре за примат. С једне стране су снаге које слабе нацију, дезинтегративне, а са друге оне које је јачају, интегративне или патриотске. Интересантан ми је био 20. век и однос између патриотских и непатриотских снага унутар српске нације. Показало се да је врло јака струја која делује дезинтегративно. То се нарочито видело са стварањем југословенске државе.

Зашто су Срби били највећи Југословени? У књизи констатујете да је Титова држава потрајала још само две деценије малтене сви би се изјашњавали као Југословени?

- Срби су највише дали за Југославију, највише пропатили и биланс југословенске државе показује да су из ње изашли као највећи губитници. Одрекли су се своје државе да би ушли у заједничку, али су били на путу и да изгубе идентитет. Преласком на идеологију југословенства дошло је до необичне и тешко објашњиве промене схватања националног идентитета. Како је могло да се деси да овај народ гради свој идентитет око српства осам векова, и да наједнапут прихвати нови?! То је кључна загонетка.

Многи угледни Срби гајили су југословенско уверење: Андрић, Црњански, Цвијић, Скерлић, Дучић, Слободан Јовановић, па чак и владика Николај Велимировић...

- Највећи део српске интелигенције је ту идеју подржавао. Можда зато што се у то време веровало да смо један народ са три имена, и да држава ствара нацију. Међутим, нација је нешто што постоји и пре државе. Тај заокрет српске интелигенције објаснио бих недовољним политичким знањем и осећајним, а не прагматским мишљењем, што је и данас проблем.

Мислите да је то неки романтичарски занос, а не оно за шта су нас оптуживали у Загребу - да је Србија хтела територијално да се шири?

- Србија је била на страни победника и на крилима победе, па је сигурно било струја које су сматрале да, с обзиром на то колико су Срби дали жртава, треба да буду и награђени. Али то није био доминантан осећај када је у питању југословенство. Истовремено, и пре и после стварања заједничке државе имали смо јаке интелектуалне групе у Хрватској које су биле против уједињења. Тог антијугословенства код Срба нема. Нема га чак ни после Јасеновца. Они су остали највећи Југословени, на шта је вероватно утицала и чињеница да су територијално расути, па им је одговарала држава која укључује и све припаднике нације.

Занимљиво је да су данас највећи југоносталгичари управо овде?

- У Београду је живела комунистичка врхушка. Ту је било и највише мешовитих бракова. У Комунистичкој партији је процентуално било највише Срба. Они су били уједно највећи егзекутори неистомишљеника - припадника српске нације. Комунисти из других република су били не само комунисти, већ и припадници својих нација. Срби нису имали ништа налик "Хрватском пролећу". Ниједан народ се после рата није обрачунао тако сурово са својим интелектуалцима и предратном грађанском класом као ми. Писац Григорије Божовић је осуђен и ликвидиран за само пет дана. Та врста комунистичког фанатизма посебно је била испољена на терену самооптуживања.

Где је граница између критике и самооптуживања?

- Граница је тамо где браните виталне интересе нације и државе. Где пристајете да се одричете делова своје нације. Или тамо где прелазите у друге нације. Или ако се залажете да се ваша држава бомбардује, као што је то тражио један београдски адвокат. Ако то није граница, онда шта је!?

Или то самооптуживање да су Срби починили геноцид у Сребреници. То јесте био масовни злочин, али не и геноцид. Геноцид подразумева истребљење једне нације - жена, деце, старих. За разлику од тога, критика подразумева опстанак и развој. Самооптуживање и самомржња значе слабљење, губљење делова нације, пристанак на неслободу, угрожавање опстанка. Подстицање колективне кривице, самокривица и самомржња су повезани. Они се таложе у колективном несвесном и преносе. А од кривца сви беже. Тако имамо и покушаје одвајања од српске нације (Црногорци, запањујући Војвођани, асимилација у другим државама).

Откуд тако страствено самооптуживање?

- Црњански пише у "Ембахадама" о Милошу Богићевићу, који је био из интелектуалне породице и професор универзитета, а који је после Првог светског рата оптуживао Србију да је рат изазвала. Када је реч о појединцима, то може бити ствар карактера, интереса, морала, васпитања, патолошких црта личности... Имате људе који просто никог не воле. А када то имате као друштвену струју у науци, култури, друштву, прелазимо на социолошки терен, и то самооптуживање може бити изазвано политичком условљеношћу мишљења - преласком на нову државну творевину (Југославију), нову идеологију (југословенства, па комунизма), колективну слабост према другоме. Сремац је рекао: "Срби, када хоће да буду објективни, они пређу на другу страну". У питању је специфично менталитетско наслеђе народа који је стално историјски био прикљештен између великих сила - истовремено се удварате онима који вама владају и чувате сопствени идентитет.

Ко су патриоте, а ко антипатриоте и непатриоте?

- То су диспозиције за одређене облике индивидуалног и друштвеног понашања. Као и патриотско понашање, и антипатриотско укључује неке сазнајне, емоционалне, мотивационе чиниоце који се концентришу у ставовима према нацији и отаџбини, али је вредносна усмереност коренито другачија. Патриотизам је морална и политичка вредност оличена у реченици: "Ја волим и уважавам нацију у којој сам рођен. Имам позитиван однос према тој чињеници и трудим се да унапредим институционални и културни живот своје нације и државе". Непатриота се руга, а антипатриота гази вредност о којој је реч.

Узмимо пример војвођанског Мађара који гаји патриотизам према Србији. Да ли је издао мађарску нацију?

- Не, он је патриота и према држави у којој је рођен и према сопственој нацији. То је случај и Срба изван Србије који поштују правни поредак државе у којој живе, али су културно и национално окренути према матици. Антипатриоте се, пак, труде да одмогну развоју сопствене нације, да је дисквалификују, да ружно и агресивно говоре о њој.

Они можда верују да својим критикама чине да она буде боља...

- Једно је то што они мисле о себи, а ствар је других да процене какви су заиста. За њих можда постоји вредност друге нације или апсолутизовани појединац. Непатриоте су блажа квалификација, а чине их појединци и групе које није брига за вредност нације и државе.

Којих је, по вашем мишљењу, у Србији данас највише?

- Стално имамо неку врсту рвања. Постоје плиме и осеке. Са распадом Југославије било је разних струја, од разумног до неразумног и пренаглашеног национализма и патриотизма, па антипатриотизма и непатриотизма. Тај талас се после смањио, да би дошло до јачања непатриотске и антипатриотске струје у јавном животу.

Сада је опет избалансирано. Срби су последњих двадесет година прошли кроз страшан период, укључујући санкције и бомбардовање, и ту видим места за критику антипатриотског понашања дела интелигенције. Чак и да су у неким ситуацијама били у праву, не говори се и не ради против некога ко је у тако тешкој ситуацији. Они који критикују сопствену државу код куће, из добрих намера, јесу патриоте. Али, то се не може рећи за оне који по иностранству или страним амбасадама говоре ружно о њој.

Када су те замерке стављане Милошевићевој опозицији, они су одговарали да нису критиковали српски народ, већ власт једног човека за коју су мислили да је лоша.

- Та власт је била рђава, али су је грађани бирали. Да је била узурпирана, ситуација би била другачија. Овако, то понашање није морално прихватљиво.

У књизи помињете непатриотске НВО, финансиране из иностранства. Да ли то што су добијали новац споља аутоматски значи да су издајничке? И Црвени крст је добијао новац...

- Наравно да то не може да се генерализује. Негде је новац заиста искоришћен у хуманитарне сврхе, али има и оног који је искоришћен за пропаганду против Срба. Много новца дато је и за 5. октобар, о чему се чита у разним књигама. Проблем једног броја невладиних организација је оптуживање искључиво српске стране, док изостаје њихова осуда злочина над Србима. То су дупли стандарди, заслужни за атмосферу самооптуживања. Последњих година били смо сведоци чак и патолошких примера србомржње, односно родомржње. Али, то је појава слична чедоморству. Ретка је.

Како дизање појединца на пиједастал утиче на нацију?

- Сведоци смо нових теорија друштва - теорија грађанизма и индивидуализма. Инсистира се на појединцу и грађанину, што слаби колективне вредности. Друштво је кроз историју дуго било под доминацијом колективних вредности, пре свега државом и црквом. У тоталитарним друштвима држава је све, појединац ништа. У грађанским друштвима то се обрнуло - појединац постаје све.

Које су предности, а које опасности?

- Ако инсистирате на појединцу, отварате врата егоизму. Човек се све више окреће себи, не размишља о околини, о вредностима нације и државе. Нација је нешто што нас чека рођењем, вредност која се историјски обликује. Ви примате језик, веровања, културу кроз цело своје одрастање. А држава вам омогућава да функционишете у складу са нормама. Без државе и нације појединци не би опстали.

Мислите ли да би захваљујући мултинационалним компанијама, које форсирају индивидуу, потрошача, нација на глобалном плану могла да буде поражена?

- То је утопија.

Чак и кад се претвара доминантно у потрошача, човек је припадник једне нације, говори њеним језиком, везан је за њену традицију.

Немогуће је да се избришу живот и култура стварани вековима. Равнотежа између социјалног и индивидуалног је тренутно поремећена, али верујем да ће опет бити успостављен баланс и да нема страха да ће нација нестати.

И даље су актуелне полемике да ли је Милан Недић био издајник или "српска мајка". Шта мислите о томе?

- Неки историчари, универзитетски професори, мисле да се Недић није прихватио колаборације, Срби не би опстали током окупације.

Тачно је да је спасао многе, спасавао је избеглице и на једном нивоу он није издајник. Али, на вишем појмовном нивоу - јесте. Јер класичан појам издаје значи управо то - служење непријатељу.

Да ли су издајници људи који су сачекивали колоне српских избеглица из Хрватске и продавали им чак и воду?

- То је пре пад морала него издаја. Издаја је супротан појам од патриотизма, и она подразумева издају државних интереса.

То је појам који зависи и од контекста одређеног тренутка. У моменту када је дошло до распада земље, поставља се питање да ли је издајник Србин који је стао на страну Хрватске. То је била различита ситуација од данашње. За Србе који данас учествују у власти никако не можете рећи да су издајници, јер је Хрватска међународно призната. Али у то време онај ко је прешао на другу страну могао је бити тако третиран.

Што се тиче Косова, Србија га није признала као државу и за мене је питање националног морала да ли је учешће неких Срба у Тачијевој влади издајничко. Посебно када већина Срба није била за улазак у ту владу. Очигледно да они издају национални интерес, али данас појам издаје није оно што је био пре 50 година.

(В. Црњански Спасојевић - Вечерње новости)