Здравко Понош: Ми изборима спасавамо Србију - а власт себе. Трампова администрација Вучића гледа као смрдљив сир. Путина је обмањивао по разним питањима, а највише по питању извоза муниције у Украјину

Ако ми смета закон – променићу закон, ако ми смета тужилаштво – расформираћу га, ако ми смета полиција – направићу другу са лојалним полицајцима. Све у функцији изборне крађе и некажњиве злоупотребе власти. На следећим изборима власт је одлучна да контролише све механизме како би успех крађе био известан.

Расписивање ванредних парламентарних избора неће зависити само од одлуке председника Србије Александра Вучића, већ и од капацитета напредњачке врхушке да подмири различите интересе у сопственим структурама. Према речима лидера странке Србија центар (СРЦЕ) и бившег начелника Генералштаба Војске Србије Здравка Поноша, персоналне европске санкције би у случају појединих званичника и функционера борбу за интересе претвориле у – борбу за опстанак. Наш саговорник је у септембру прошле године у Бриселу предложио њихово увођење, а САД су четири месеца касније усвојиле Закон о ауторизацији националне одбране, којим је постављен законски оквир за сличне мере, али из Вашингтона.

„Санкције би требало да циљају средњи ниво менаџмента власти који нема дипломатску заштиту и кога политички врх може релативно лако да се реши. Када Вучић одлучи да појединце, рецимо Марка Кричка, не заштити онако како би штитио Синишу Малог, многи ће бити спремни да жртвују некога другог да би спасили себе, што је у складу с напредњачком животном и политичком филозофијом. Овај режим не реагује на позиве на сарадњу или на дипломатске критике, већ на тврду моћ. Видело се то када су средства ЕК из Плана раста прво задржавана, па делимично пуштена. То их је заболело, јер тим парама располажу као да им је очевина. Шта би тек било да им је неко блокирао личне рачуне“, каже Понош за Радар.

Нема сумње да би режим санкције представио као напад на Србију, баш као што ће извесно наставити да заробљава оно мало преостале државе. Како би санкције могле да изгледају?

Може доћи до ограничења путовања таргетираних појединаца, а мало ко од њих иде на одмор у Кину или Тамбов у Русији. Може доћи и до удара на њихову финансијску имовину у иностранству. Папири који се тичу америчких санкција у које сам имао увид предвиђају и могућност секундарних мера које се односе на имовину у земљама Персијског залива и ЕУ. Ко год да их је састављао, знао је где се склањају паре из Србије. Важно би било да персоналне санкције захвате и чланове породица санкционисаних функционера. Неки ће рећи да то није поштено, али није поштено ни да наша деца добијају батине, а да министар Мали своју децу склања из приватне стране школе у Београду у Лондон. То је добар показатељ колико власт заиста верује у светлу будућност коју нам обећава.

Вучић је у децембру рекао да су од целог МУП-а само ЈЗО и Полицијска бригада биле спремне да крену на народ. Сада је приступио калемљењу криминала и полиције, по рецепту који је претходно применио на БИА

Изјавили сте да власти можда условљавају повлачење Мрдићевих закона исплатом преосталих средстава из Плана раста. С обзиром на могуће санкције, има ли званични Београд довољан преговарачки потенцијал за тако ризичан корак?

Вучић није направио Мрдићеве законе да би некога условљавао, већ да би себи обезбедио несметано владање после избора које ће морати да покраде горе него икада пре. Ипак, није очекивао толико оштру реакцију и тврду реторику из Брисела. Претпостављам да је мислио да ће моћи да тргује уступцима. Сада размишља – ако већ морам да повучем или прилагодим Мрдићеве законе, дај бар да видим шта могу да добијем заузврат, рецимо да се откоче задржане паре из Плана раста. Надам се да у Европи увиђају да се не ради о козметичком, већ о суштинском проблему. Режим покушава да остане на власти макар до краја деценије. Да би у томе успео, мора да покраде изборе, што ће овај пут бити теже, јер су упаљени међународни рефлектори, а народ који је месецима излазио на улице ће се, на дан избора и после њих, борити за сваки глас. Да би у таквој ситуацији могао да прекроји вољу грађана, режим мора да обезбеди и нови сет изборних закона. Паковање РЕМ-а им захваљујући четворици часних људи који су се повукли није успело, за разлику од усвајања измена и допуна Закона о јединственом бирачком списку, што јесу прогурали, и то под кринком испуњења ОДИХР-ових препорука. Победе ли на биралиштима, наравно уз крађу, сваког ће дана моћи да падне понека надстрешница у Србији и нико за то неће одговарати, ни политички ни кривично. И наћи ће се неки нови Селаковић који ће моћи да преименује културно добро без икаквих последица. Ако ми смета закон – променићу закон, ако ми смета тужилаштво – расформираћу га, ако ми смета полиција – направићу другу са лојалним полицајцима. Све у функцији изборне крађе и некажњиве злоупотребе власти.

Присуствујемо ли сада завршним ударцима у МУП-у, чије подјармљивање траје одраније?

Вучић тврди да се на протесту 15. марта видело да нису сви шефови полиције били довољно лојални за режиму неопходни ниво злоупотребе. Полицајци су тада супституисани криминалцима и убицама који су пуштени из затвора, а полиција је чак имала улогу да их држи у некој врсти тора званог Ћациленд пре него буду пуштени с ланца за планирани напад на грађане. Вучић је у децембру рекао да су од целог МУП-а само ЈЗО и Полицијска бригада биле спремне да крену на народ. Сада је приступио калемљењу криминала и полиције, по рецепту који је претходно применио на БИА. Фокус је на специјалне јединице, посебно на САЈ. Јер, ако слободне медије, опозиционе странке и политичаре, активисте, студенте и професоре окарактерише као терористе, јасно је шта хоће да ради са лојалистичким кадром у специјалним антитерористичким јединицама. Ипак, прво је САЈ-у морао избацити етички чип. Уместо Спасоја Вулевића је на чело јединице доведен Игор Жмирић, човек с тетоважом руже на врату. Када су својевремено Жмирићевом идолу рекли да мора да крене на народ, он то ипак није учинио. За новог шефа САЈ-а нисам сигуран да ће се понети на исти начин.

Дакле, власти неће морати да скривају изборну крађу, под условом да онемогуће незадовољство?

Они хоће да унапред озаконе изборну крађу. Нова методологија прављења мањинских листа је очигледан пример планираних злоупотреба. Рецимо, у Србији постоји чини ми се чак девет руских странака, а у њима тешко да има неки Рус. Такве листе служе за изборне манипулације. У Нишу је таква листа употребљена за прекрајање изборне воље Нишлија, које је једно одборничко место делило од промене градске власти. До сад је предуслов прављења мањинске партије било мишљење савета националне мањине. То више неће бити случај. На мањинским листама могу да буду и чланови владајуће странке ако је корисно. Тако би Небојша Бакарец могао да предводи мањинску листу Хрвата, а Милован Дрецун мањинску листу Албанаца. Треба имати у виду да такве листе улазе у парламент са много мањим бројем гласова због примене тзв. природног прага, а не цензуса. СНС почиње да краде изборе чим прогласи победу на претходним, а сад хоће и унапред да озаконе крађу.

Држава је и раније била превише заробљена да би реаговала на изборне махинације и последично незадовољство, од изборних комисија, преко виших судова, закључно с Уставним судом. Ипак, и противрежимски фронт је снажнији но раније. Хоће ли моћи да истраје у борби не само за већ упитну легалност, већ и легитимитет изборног процеса?

Ко мисли да је власт могуће победити искључиво тврдом моћи, вара се, јер они контролишу све, од медија, преко финансија до сила репресије, и све немилице злоупотребљавају. Њихове капацитете тврде моћи не бисмо имали ни када бисмо обезбедили изборну подршку од седамдесет одсто гласова. Ова власт је одлучна да и на следећим изборима контролише све механизме како би успех крађе био извесан. Зато је Вучић као опарен одбацио идеју прелазне владе. Морамо да инспиришемо грађане, да се пред њима не трошимо на сукобима малих разлика, већ да им покажемо да је могуће наступати заједно и промишљено. Бојим се да је јединствена изборна листа раскрсница коју смо прошли пре неколико месеци, али је и даље могуће заједно се борити за изборне услове и за кредибилитет пред бирачима и пред страним партнерима. Свету је поново важно шта се дешава у Србији и морамо да се понашамо и одлучујемо у складу с тим. Да свима покажемо да се после промене власти овде неће створити политички или безбедносни вакуум, што изазива разумљиву бригу у Бриселу. Зато су до сада бирали да подрже нешто што је очигледно лоше, али је било макар извесно. Претходна година показала је да огроман број грађана Србије ову власт једноставно не жели, а Вучић је у очима Брисела од фактора стабилности постао регионални реметилачки фактор.

Поново наступа псеудопомиритељски, па исказује разумевање за студенте који, како је рекао, „доживљавају мржњу оних који би преко њих да дођу на власт“. Како тумачите његове речи?

Противрежимски део јавности мора да буде паметнији него досад. Када Вучић исказује мајчински однос према студентима, кад хвали некога из опозиције, требало би да нам буде јасно о чему се ради, јер већ знамо с ким имамо посла. Ако будемо гледали ко ће први дан након промене власти да буде на крми, а ко на прамцу, питање је да ли ће брод уопште преживети овакво узбуркано море. Волео бих да су проевропске странке и евроскептичне странке до сада биле у стању да се договоре око основних ствари. Чак и евроскептици у опозицији би требало да виде да је оно што студенти траже подударно с европским вредностима без обзира на то да ли на протестима има ЕУ застава или не. За режим су следећи избори питање останка на власти или одласка у затвор. То је за њих питање спасавања себе. За све нас остале ти избори су питање спасавања земље и у складу с тим би требало да се поставимо. Доћи ће време за изборе на којима ћемо ићи са нашим разликама. Сада није време за тај луксуз, макар у проевропском кампу.

Папири који се тичу америчких санкција у које сам имао увид предвиђају и могућност секундарних мера које се односе на имовину у земљама Персијског залива и ЕУ. Ко год да их је састављао, знао је где се склањају паре из Србије

Студенти сарађују са зборовима, цивилни сектор с другим актерима, а проевропске странке су уз помоћ Европског покрета у Србији додатно унапредиле сарадњу. Ипак, између студената и опозиционих странака и даље нема комуникације. Да вам је неко пре годину дана рекао да ће то бити случај, да ли бисте били изненађени?

Прошла година била је изазовна за све нас. Први преломни тренутак био је када су студенти саопштили да желе да се политички ангажују. Можемо да дебатујемо да ли би било боље да се то десило раније, да ли је требало имати план за 16. март, да ли је требало да подрже идеју прелазне владе, која би суштински олакшала срастање јединственог опозиционог фронта и припрему поштених избора… али грешке нису биле последица лоше воље, већ неискуства. Разумљиве су. Други преломни тренутак био је када су студенти одлучили да пуно поверење дају својим професорима. Говорим о ректору Ђокићу и његовом тиму, ако га има. Понадао сам се да ће тај трећи играч смањити неповерење, не само између студената и политичке опозиције, него између свих актера на овој нашој страни, а које је умногоме последица међусобног непознавања. То се нажалост није десило. Неколико одлазака у Брисел или на Бледски форум, један надахнут говор или интервју нису ништа решили, а ми смо ступили у фазу коју је Ђорђе Вукадиновић с правом описао као период консолидације власти. Пре две недеље, СНС је извукао штандове на улице да би видео хоће ли преживети излазак у јавни простор. Осим неких непријатности, тест је успео, што није било замисливо пре неколико месеци. Вучић је после дугог оклевања инкогнито отишао у Нови Сад и појео сендвич. Окружен „кобрама“, али појео га је.

Вучић је покушао да придобије на своју страну Трампову администрацију играњем на карту породичног бизниса и сад га гледају као смрдљив сир. Путина је обмањивао по разним питањима, а највише по питању извоза муниције у Украјину, до те мере да је Москва одлучила да НИС прода Мађарима за безмало упола цене од оне коју је нудила Србија. А подсетићу да су делили братске загрљаје и одликовања

Да се разумемо, нико не треба да очекује од студената да реше све бољке српског друштва и политике. Већ су урадили веома много. Моје критике односе се на оне које су спустили гард чим су плате поново почеле да се исплаћују редовно, на оне који сматрају да су дали свој допринос тиме што су прихватили да се нађу на студентској листи.

Да ли се много енергије троши и на нагађања око њеног састава?

Они који о њој одлучују, реку прелазе пипајући сваки камен на дну. И вероватно мора тако. Ни опозиција није изашла са својом листом, не видим зашто би се то очекивало од студената. Ипак, мислим да би било јако корисно да се направи оперативни тим који би с опозицијом комуницирао око техничке сарадње, као што се прошле године дешавало уочи локалних избора и као што се дешава сад. Цури нам драгоцено време. Где год у Србији на локалу постоје и сарађују представници опозиције и студената, проблеми се решавају разговором. Не видим зашто то не би било могуће и на републичком нивоу. Разговор о контроли избора не би требало да буде табу тема. Уосталом, чак и ако на изборима не наступимо заједно, сутрадан ћемо у случају победе правити заједничку владу. Треба да се упознајемо.

Поменули сте одговорност професора – многи ће рећи да је велика одговорност и на опозицији?

И били би у праву. Опозицију ништа не амнестира, нити нас ико штеди. Штавише. Често се опозицији приговара да су у њој увек исти људи, а у парламенту нити једна организација, осим ДС-а, није старија од осам година. Партија СРЦЕ гази трећу годину, а студентски покрет другу. Огроман број опозиционих политичара никада није обављао државне функције, већ су се у политички рад укључили знајући да ће њихови приватни животи због тога трпети. Ипак, сагласан сам да смо много тога морали боље, али мислим да смо доста тога и урадили. То што ЕП с оволико гласова гласа за критичке резолуције о ситуацији у Србији заслуга је деловања опозиције. У Народној скупштини добро сарађујемо. Али сви морамо да будемо свесни да су подигнути улози. Није довољно да не пуцамо једни другима у колена, од опозиције се очекује да заједно вуче у правом смеру.

Плаши ли се Вучић заједничког наступа опозиције и студената, који би, према појединим истраживањима, додуше прошлогодишњим, однео победу на изборима?

Вучић ништа не препушта случају и ради на свим фронтовима, и тактички и стратешки. Дарко Глишић је већ добио задатак да за 15. март пријави скуп испред Народне скупштине. То не значи да ће га напредњаци одржати, али ако до некаквог обележавања и дође, они ће бити ти који су се први запљунули. У извесном смислу, лакше им је него нама који смо против режима. С њихове стране, о свему одлучује једна глава, а с наше, глава је стотину и треба их усагласити. Наравно, Вучић плаћа цену такве кадровске политике, јер он сада кандидата за председника не може ни да измисли. Добро би му дошао неки Милан Панић, или, идеално, нека успешна Српкиња из Америке која би му послужила као параван, не обавезно свесна у шта се упушта. Он има једног и по оперативца у свом окружењу. Издваја се Синиша Мали, а у свет шаље Ану Брнабић која је релативно мршав политички калибар. Одлучио је да на чело Оперативног тима за евроинтеграције постави нејаког амбасадора при ЕУ и да га надреди министру за европске интеграције. Неразумно је у ситуацији таквог персоналног крпљења на режимској страни да противрежимски фронт ратује унутар себе, да, примера ради, критикује студенткињу јер се лоше изразила у некој емисији. Разумем да нека њихова изјава или објава на мрежама може некоме да засмета, али не разумем да ми, искуснији, не можемо да оћутимо, како је то урадио Петар Пеца Поповић. Не смета ми студентска непажљивост или нетактичност. Смета ми порив појединих новинара у слободним медијима да потенцирајући разлике између студената и опозиције себи дижу видљивост. Ваљда у нади да ће добити Пулицерову награду.

Нити ће опозиција на изборима победити с огромном разликом уз тачно бројање гласова, нити ће то учинити власт, колико год успела да их покраде. Ако су маргине мале, могућност продужетака на улици постоји, а то, понављам, никоме ништа добро не би донело

Паралелно с консолидацијом власти расте и репресија – јасно јој је да сада заиста мора да иде на све или ништа. Да ли се режим нада нередима након избора који би били увод у белоруски сценарио?

Не верујем да то прижељкују. Ако је Александар на власти луд, није глуп, нарочито ако рачуна на европски wild card. Али, на основу кадровских и законских решења која спроводе, мислим да се спремају и за могућност насилног сценарија. Ако дође до масовних нереда, све ће бити могуће, јер они ће разбијати главе по задатку, а с друге стране ће бити родитељи чијој су деци главе пуне шавова. Такав сценарио ни за кога не би био добар, па ни за режим, због чега улаже много напора у пацификацију јавности обманама. И, нажалост, мислим да му успева. Сетите се колико су студенти и грађани истрајно блокирали РТС не би ли добили фер третман на јавном сервису. Прошле недеље, за директорку јавног сервиса именована је Мања Грчић, а за уредницу информативе Бојана Млађеновић, новинарка која је у марту студенте назвала руљом. Зар њихова именовања нису проблем који захтева једнако снажну реакцију? И верујем да би се пре годину дана протести организовали и због мањих узрока. Сада је ситуација другачија. Губи се замајац, а сви који су веровали да ће режим пасти за два месеца, или да ће на изборима победити противрежимска листа, макар на њој био и камен, сада се освешћују. У борби против СНС, питање није колико јако можеш да кренеш у јуриш, него колико пута можеш да устанеш након што паднеш.

Режим покушава да остане на власти макар до краја деценије. Да би у томе успео, мора да покраде изборе, што ће овај пут бити теже, јер су упаљени међународни рефлектори, а народ који је месецима на улицама бориће се за сваки глас

Спољна политика седења на четири столице је у последњих годину дана вишеструко доживела дебакл. Свет се мења, а који курс држи званични Београд?

Седење на четири столице по себи није рационално, а од почетка рата у Украјини постало је и опасно. Нашу спољну политику кроје људи чији се геополитички приступ своди на лагање и превртљивост. С Москвом и Вашингтоном више немају званичну комуникацију на високом нивоу, а Пекинг не може да нам буде близак партнер, ако ни због чега другог онда због физичке удаљености. Вучић је покушао да придобије на своју страну Трампову администрацију играњем на карту породичног бизниса и сад га гледају као смрдљив сир. Путина је обмањивао по разним питањима, а највише по питању извоза муниције у Украјину, до те мере да је Москва одлучила да НИС прода Мађарима за безмало упола цене од оне коју је нудила Србија. А подсетићу да су председници Србије и Русије раније делили братске загрљаје и одликовања.

Ипак, највише је тензија на релацији с ЕУ…

Да може да бира, ова власт с Европом не би ни сарађивала, јер би аутентична сарадња са Бриселом порушила напредњачки концепт владања. Вучић је неким саговорницима својевремено и рекао да процењује да Србија никад неће ући у ЕУ. Окренуо се консолидацији личне власти на што дужи период неоптерећен европским стандардима. У гласачком телу је створена перцепција да се ЕУ само претвара да жели Србију, као што се и власт претвара да жели Србију у чланству ЕУ. Сад је дошло до раскорака – чини се да ЕУ жели да зарад сопствених геополитичких интереса заокружи европски простор, за почетак неком врстом пријема Украјине по специјалној процедури, а што би повукло и Западни Балкан. Ова власт је остала на старој позицији претварања да жели Србију у ЕУ. Ако би Вучић и био у ситуацији да нас тешка срца, на украјинском таласу, уведе у ЕУ, спрема се да у њу уђе отвореног шлица, како би могао да настави да влада бар као Орбан. Чак и да се деси такав сценарио, да ЕУ интегрише неспремне државе из геополитичких разлога, мораће да испљуне несварљиве лидере. Вучић је такав, несварљив, чак и уз преживање.

У случају крађе избора, очекујете ли јасније реакције из ЕУ?

Питање је кратко, али одговор није једноставан. Прво, нити ће опозиција на изборима победити с огромном разликом уз тачно бројање гласова, нити ће то учинити власт, колико год успела да их покраде. Ако су маргине мале, могућност продужетака на улици постоји, а то, понављам, никоме ништа добро не би донело. Без обзира на коначне резултате, Србија ће ући у период великих промена. Или ће власти доживети пораз, што ће бити спас у последњи час, или ћемо бити закопани за наредних пет година, што из европске перспективе није неважно, али је питање колико ће бити високо на листи тамошњих приоритета. Парадоксално звучи да наш пријем у ЕУ тренутно подржава више грађана Хрватске него Србије. Они имају своје разлоге – за почетак, не желе да њихове границе буду спољашње границе Уније – али ми морамо имати своје аргументе за чланство који би надјачали противевропску пропаганду СНС.

И бриселска номенклатура се мења – с једне стране надолазе либерали и социјалдемократе, а с друге Европска народна партија (ЕПП), чији је СНС придружени члан, губи утицај. Хоће ли то имати утицаја на односе Београда и ЕУ?

ЕПП је и даље најснажнија политичка групација у Европи, која је због сопствених приоритета одложила крај интерне истраге о понашању СНС и која се извесно неће добро завршити по напредњаке. Требало је да буде окончана у јануару, видећемо када ће се то десити. Има приоритетнијих ствари из њихове перспективе. Европи се десио Доналд Трамп, НАТО се један дан буди уз Трампово преиспитивање да ли му треба, други дан командна структура Алијансе се помера ка европским партнерима. Рат у Украјини улази у фазу у којој господари рата процењују да ли је дошло време у којем може више да се заради од обнове или од наставка разарања. Хватају се стартне позиције за приступ пословима обнове и украјинским ресурсима. ЕУ која је форматирана за мир и благостање, мора да се прилагоди новим околностима и изазовима. Разумљиво је да им је много више пажње од стања у Србији привукло склапање трговинског споразума с Меркосуром и Индијом. То су епохална постигнућа која дугорочно могу спасити не само немачку ауто-индустрију, него и целокупну привреду Старог континента. Није лоше да размислимо колико ће по нас, па макар и не били у чланству ЕУ, ти споразуми имати већи значај него Вучићеве визне либерализација за Бурундијем. У складу с таквим приоритетима, покрадени избори у Србији ће у Бриселу бити примећени, али не би требало да своје проблеме решавамо рачунајући пре свега на туђу вољу и алате, чак и када би геополитичке околности биле повољније, и по нас и по Европу.

Катарина

Имао сам задовољство да присуствујем промоцији књиге Катарине Петровић. Наша велика Катарина је написала малу али сјајну књигу о великој теми. Ако бисмо мерили успех борбе против овог режима, мислим да би то могло временом које ће протећи до тренутка када Катарина Петровић буде Кричку уручивала отказ. Од свих нас зависи.

Недостојни имена које носе

Клуб „Привредник“ су крајем 19. века у Загребу направили угледни и успешни Срби, житељи тадашње Аустроугарске. Једно од њихових великих дела је и школовање 36.000 сиромашније српске деце из сеоских средина. Многи од њих дали су немерљив допринос подизању прве и друге Југославије. Клуб који данас у Београду баштини то славно име „Привредник“, недавно се слугерањски огласио изјавом дивљења Александру Вучићу и његовом понижавању Владе Србије. Мислим на институцију Владе. Премијера и министре не жалим. Запитао сам их да ли су свесни колико је недостојно да носе такво име док раде то што раде. Заиста, не могу да не питам колико су то бистре, а сиромашне деце Мирослав Мишковић и та екипа одшколовали.

(Радар)