Voja Žanetić: Značaj Tribine

Ne znaju ljudi šta je Tribina. Ljudi, recimo, pogrešno misle da su Rimljani bili graditelji tamo nekih Arena. To je zabluda - izumitelji hleba i igara su prevashodno gradili Tribine. Tek kad su došli do zaključka da u sredini Tribina nešto mora da postoji (da gledaoci ne bi gledali jedni druge, to jezivo smara), onda je u tu sredinu ubačen, što bi rekli hipsteri, Kontent. Lavovi, gladijatori i ostala čudamuda. Pa su to sa tih prvih Tribina posmatrali Huliganus Originalis, praoci i pramajke svih navijača. Da njih nije bilo, ko zna koliko bi Rim kraće postojao. Navijači su, bre, lepak za carstva koja se raspadaju. Od tih vremena, pa, evo, sve do sada.

Kasnije, tokom istorije, kojekakva intelektualna boranija bezobrazno je ukrala naziv Tribine i upotrebljavala to Sveto Ime za nekakve događajčiće koji su se održavali po nekim jadnim salicama i dvoranicama, ili u nekakvim amfiteatrićima na fakultetčićima. I na tim nazovi tribinama šačica nekog neuniformisanog i skromnjikavog, gotovo homoseksualnog sveta - koji ne peva uzvišene dvonotne pesme, ne skače bez smisla, ne pali baklje i ne lomi stolice - u tišini sluša nekakve načitane sera.ore koji razmenjuju mišljenja i na taj način egzistiraju u nekakvom, kako ono beše, "dijalogu"... Kakvo, bre, koji moj, razmenjivanje bilo čega na Tribini? Kakav dijalog, o čemu, brate, pričamo mi ovde - zna se čemu Tribina služi: da se izrazi jednoobrazna ljubav prema Voljenome Klubu! I to glasno i složno, bratski, kao jedan, dok poluobnaženi upućujemo pesnicu prema govn.aima koji se nalaze na suprotnoj, konkurentskoj Tribini. Nek crknu od muke, pederi, kad vide kakva je naša Ljubav i šta smo mi spremni za nju da žrtvujemo.

Tribina je Keva. U svakom smislu, pa i u estetskom. Savršena, gotovo polukružna forma, neuporediva u odnosu na ono uglavnom ravno sra.e koje imaju oni foliranti na Istoku i oni buržuji na Zapadu. Tribina je jedan veliki lepi stepenik, koji su pokvarili oni zlotvori iz FIFA i UEFA nekim propisima o broju sedećih mesta i mekoći stolice. Ko da na Tribini neko sme da sedne dok Voljeni Igrači ostavljaju Srce Na Terenu, trpe udarce i krvare za Voljeni Klub. To, brate, mora da se ispoštuje, ne mogu oni da igraju samo za kabriolete, sponzoruše i kožni nameštaj od zebre ili leoparda na gajbi. Ako su i prebogato roblje, neka su, ali ima da im se srca razgale kad se zaurlaju njihova imena, nek su neki i crni kao ugalj i ne umeju da beknu reč srpskog, ali i njima mora nešto da znači kad se složno naredi "Ajmo, ajde, svi u napad!". Nema te Tanzanije i Ugande koja ne razume da mora da se juriša ka protivničkom golmanu, a kad padne komanda sa Tribine.

Sad da ne nabrajamo zbog čega je sve Tribina bitna. Možda nije bitna za privredu i kulturu, školstvo i zdravstvo, nauku ili odbranu zemlje, te ko zna za šta sve ne još. Ali za sve ostalo, pa sad šta god to bilo, Tribina je do jaja važna. I zato se za nju treba boriti. A zna se kako se bori za Tribinu: rukama i nogama. Nek je 21. vek, nek vojske imaju dronove, noćne nišane, otkudznamkoju generaciju aviona i tenkova, nek ima neprobojnih pancira, kaciga, nek ima snajpera koji mogu sa Meseca da te pogode, nek ima raketnih bacača koji gađaju u nozdrvu ili trepavicu. Ma zaje.i to, trenerka je zakon, pesnica i patika sa malo tvrđim đonom su apsolutni totalni hit. I ništa ne može da zameni miris sprženog mesa od baklje, zvuk lomljenja nosa i štrcanje krvi iz razvaljene arkade, nema tog radara ili sonara koji može bolje od oka da vidi kad zub leti iz rascopane vilice. Kakav 21. vek, to je za pi.ke i za robote. Na Tribinama su organski, neprskani homo sapijensi. Kad ne bude Tribine, neće više biti ni ljudske vrste. Ostaće samo Sonja Biserko, gej parada i američki ambasador u Srbiji. Njima niko ne sme ništa.

Eto, brate, zato se treba boriti za Tribinu. Kakve droge, kakve Službe, kakvo reketiranje, kakva trgovina crnim i belim fudbalskim robljem, kakav državni udar - to o tom potom. Nego da utvrdimo mi prvo ko je najjači, ko ima kontrolu nad Ljubavlju Prema Voljenom Klubu, ko je sakupio više domaćih, regionalnih i internacionalnih bicepsa i tricepsa, kome se više santimetara sabralo u grupnom merenju nabreklih vratova. Pa ko pobedi, držaće u rukama Tribinu. Neće to pomoći da manje klinaca ili doktorki ode u Nemačku i Švedsku, neće biti smanjene subvencije za fabrike u kojima se radi u pelenama, neće penzioner zbog toga konačno kupiti meso za ručak. Ne zna se baš tačno ni čemu će držanje Tribine uopšte pomoći, ali Tribina je to. Mistično mesto za odgovore koji se ne daju - jer pitanja nisu nikad dovoljno pametna, a i šta te se bilo šta tiče. A za to vredi krvariti. Čija god da je krv u pitanju.

Tribino, eve nas!

(Stav koji se naslućuje u ovom tekstu nema ni nikakve ni nekakve veze sa time što je urednik ovih novina na funkciji u jednom od nekoliko fudbalskih klubova sa Tribinom)

(Voja Žanetić - Novosti)