Владета Јанковић: Чин Дијане Хрке је начелан и у основи херојски поступак, док штрајкови глађу представника СНС-а више личе на некакво шегачење

Универзитетски професор у пензији Владета Јанковић оценио је да су штрајкови глађу које су организовали представници Српске напредне странке (СНС) у више наврата током претходних година имали изражену карикатуралну црту, док је чин Дијане Хрка начелан и у основи херојски поступак.

Јанковић је за агенцију Бета казао да су током прошлости многи часни и неустрашиви људи тим чином показивали пожртвованост и спремност да се без обзира на цену боре за идеје и принципе, али да то није случај са представницима власти у Србији.

- Ти људи не штрајкују због начела. За тај чин је потребна људска храброст и спремност на жртву, а код напредњака то више личи на некакво шегачење. Они од једне узвишене категорије праве циркус, који представља увреду за свако поштовања достојно људско биће које је спремно да се бори за правду - казао је Јанковић.

По његовим речима, пре два дана је имао част да се упозна са Дијаном Хрка која је на њега оставила утисак непоколебљиве личности која је потпуно стабилна, оријентисана и свесна околности.

- Њени захтеви не тичу се само трагедије коју је сама претрпела, него изражавају интерес читаве заједнице. Утолико њен поступак заслужује више поштовања. Ружно је и увредљиво кад се упореде околности под којима она страда са условима под којима штрајкује Угљеша Мрдић, као што су и његови захтеви, у поређењу са њеним, у суштини ситничави и неначелни - казао је професор.

Мајка младића који је страдао приликом пада надстрешнице новосадске Железничке станице Дијана Хрка не узима храну од 2. новембра и тражи да буду процесуирани одговорни за смрт њеног сина и осталих 15 жртава и да председник Србије Александар Вучић распише изборе.

Посланик СНС Угљеша Мрдић отпочео је штрајк глађу 31. октобра у вечерњим сатима и затражио од тужилаштва хапшење бившег председника Скупштине акционара Инфраструктура железнице Србије Небојшу Бојовића и бившег извршног директора те компаније Милутина Милошевића, а данас је превезен у Ургентни центар.

Владета Јанковић сматра да Хрка "тражи одговорност убилачких пљачкаша и правду за сваког грађанина Србије", док Мрдић убеђује јавност како је спреман да умре да би власт у затвор стрпала двојицу чиновника.

У Србији су штрајкови глађу више пута коришћени као вид политичког притиска или протеста, па је тако 2020. године тадашњи лидер опозиционог покрета Двери Бошко Обрадовић започео штрајк глађу испред Дома Народне скупштине захтевајући да власт одложи изборе и позове опозицију за преговарачки сто.

Као одговор на његов потез, посланици СНС Александар Мартиновић и Сандра Божић су отпочели штрајк глађу, истичући да то чине због "одбране државе и институција".

Професор Јанковић оценио је тај поступак као пример напредњачке праксе да се "изобличено и наказно" копирају поступци опозиције.

- То је у суштини било исто оно што су данас блокаде јавних простора, маршеви присталица и "студенти који желе да уче" или, да се подсетимо, Хит твит као контратег Утиску недеље - навео је професор.

Један од познатијих примера политичког штрајка глађу у Србији десио се 2011. године, када је тадашњи лидер СНС Томислав Николић започео штрајк глађу и жеђу у знак протеста због "непоштених изборних услова и односа власти према опозицији".

- Са све завојем на глави, на удобном каучу и у присуству сузне супруге, успешно је изазвао велику пажњу јавности, а осам дана касније штрајк је прекинут уз посредовање никог мање него патријарха. Ту недостојну представу треба упоредити са леденим кишним ноћима које Дијана Хрка проводи под шатором на плочнику, уз лудачку музику са разгласа и топовске ударе бараба које штити полиција - навео је Бетин саговорник.

Јанковић је за агенцију Бета рекао и да штрајк глађу као начин политичке борбе, али некад и личног притиска, има дугу историју чији корени сежу до античког доба.

По његовим речима, Ирци су генерацијама били посебно радикални и непоколебљиви у примени тог метода борбе против енглеске доминације, још су бројне сифражеткиње штрајковале глађу и умирале борећи се за женска права, а и један од оснивача савремене индијске државе Махатма Ганди се у неколико махова одлучивао за тај вид политичке борбе.

Професор додаје да, колико је њему познато, ни у болничким условима ниједан штрајкач није живео дуже од 70 дана.

По његовим речима, постоји међународна декларација која не допушта принудну исхрану особе која штрајкује глађу, али се лекари често тога не придржавају, пошто поштују Хипократову заклетву која их обавезује да се по сваку цену и до краја боре за људски живот.

(Бета)