Вернер Вајденфелд: Договор две Немачке добар модел за Косово

 Да ли је питање Косова могуће решити по угледу на договор две Немачке из 1972? Јесте, тврди Вернер Вајденфелд, професор универзитета „Лудвиг Максимилијан“ и један од најбољих познавалаца Балкана у Немачкој.

ДW: Председник Србије Александар Вучић недавно је покренуо „унутрашњи“ дијалог о Косову. Многи сматрају да он тако покушава да са читавом нацијом подели одговорност за фактичко признање Косова. Али, чују се и предлози. Тако се опет говори о моделу споразума између Западне Немачке (БРД) и Источне Немачке (ДДР) из 1972. године. Је ли то добар модел? 

Вернер Вајденфелд: Ради се о следећем: ситуација је таква да вероватно ниједан од учесника у конфликту не жели да комплетно попусти. То је тако било у случају БРД и ДДР: два различита става; нико не жели да учини неки темељни уступак, али постоји интерес да се постигне практичан напредак. То је решено тако што су склапани споразуми и уговори у којима нико није морао да учини неки темељни уступак. Дакле, стране у конфликту су могле да задрже своје основне позиције. Ако хоћете да се практичне ствари побољшају, да се омогуће контакти, или да се уклоне препреке у путничком саобраћају – то је добар модел. 

ДW: Споразум између две Немачке је очувао различите приступе две стране националном питању. Да ли би у случају Србије и Косова промена тог модела значила да и Београд и Приштина задрже своја гледишта када је реч о статусу Косова? 

Да. Тако је то регулисано и уговором између две Немачке: независно од темељних питања као што је национално питање – састали смо се да склопимо уговоре о сарадњи. Да у преамбули ондашњег споразума није било одговарајуће формулације, све би било пропало, јер је тада опозиција била против склапања таквог споразума са ДДР. Али, када кажемо: јесте, сложни смо око тога да у темељним питањима нисмо сложни – онда се то може. 

Један други модел ме је импресионирао бар колико и поменути споразум, а то је Споразум о Берлину, који је људима донео велико олакшање. И он је склопљен тако што су темељна питања изузета из одредби. Совјетски Савез је тада хтео да потпише споразум само о Западном Берлину, јер је Источни Берлин био главни град ДДР. Западне силе су сматрале да се може склопити само споразум о читавом Берлину, а не о Западном Берлину. И шта су на крају урадили? Написали су: овај споразум важи на „дотичном подручју“. Дакле, није дефинисано где тачно важи. Совјетски Савез је увек могао да каже: у реду, односи се на Западни Берлин, а западне силе су могле да кажу: у реду је, односи се на читав Берлин. И тако је људима олакшан живот, на пример, саобраћај између Источног и Западног Берлина ради међусобних посета. 

ДW: Модел из 1972. је за Косово још 2007. предложио Волфганг Ишингер, и тада је Београд одлучно одбио тај предлог. Је ли то била грешка? Косово је већ 2008. једнострано прогласило независност и данас га већина држава таквим и признаје. 

Нећу сада накнадно никог да критикујем, али онај ко је хтео да то избегне, требало је да то учини онаквим регулативима. Али сада је статус кво друкчији; морали бисмо да разговарамо о садашњем статусу кво. 

ДW: Једна од главних последица Споразума из 1972. јесте да су обе немачке државе постале чланице УН. Косово, међутим, не би могло да постане члан УН док га не призна Србија и можда последично Русија. 

Не бих оптерећивао читаву ствар још и том врстом терета. Ако заиста хоћу напредак, онда не треба да од таквих питања правим језгро споразума. И у случају споразума две Немачке је то питање било врло осетљиво и ја бих га радије био изоставио. Тако се то ради када треба позитивно усмерити ситуацију, значи темељна питања се не решавају на почетку таквог процеса. 

ДW: Главешине у Бриселу и Берлину још никад нису рекле да Србија мора да призна Косово да би приступила ЕУ. Њихов став је да је за тако нешто довољан и свеобухватан споразум о „нормализацији односа“. Сматрате ли да би ти било довољно за Србију? 

Наравно! Ако дотле буде склопљен свеобухватан споразум о кооперацији, нико неће постављати додатне препреке. 

ДW: Мислите да би за ЕУ било непроблематично то што би у случају Србије и Косова у ЕУ био увезен нерешен спор око граница? 

То опет спада у питања која се при склапању таквих уговора изузимају, као што је то учињено при склапању уговора између две Немачке. Или Споразума о Берлину. Важно је то што свих шест држава Западног Балкана има добру перспективу пријема у ЕУ. Оне желе да једног дана приступе ЕУ. Но, међусобно стално стварају затегнутост, и ја бих то радије престао да чиним када бих имао политичку одговорност и перспективу приступа ЕУ. 

ДW: Да, али то је метода да се остане на власти – тако се освајају гласови бирача. Но – да се вратимо теми – сада је српски министар спољних послова Дачић подгрејао своју стару идеју о подели Косова. Тако би север Косова требало да буде део Србије, а чује се и могућност да Косово заузврат добије прешевски регион. Да ли је такво ново повлачење граница реално? 

Јесте. Све је то садржај таквих разговора. Ја бих то третирао као предлог, као конструктивну могућност да се учини корак напред, проучио бих сваки такав предлог, јер о свему треба говорити. Велики је напредак већ и само вођење разговора тако да они не запну већ на првом темељном проблему. Најбоље би било још и када би обе стране рекле да би им добро дошао и неко трећи као модератор разговора, а то би могла бити опуномоћеница ЕУ за спољне послове. 

ДW: Да, то већ имамо, али такозвани Бриселски споразум није још спроведен. 

Њима би требало дати нови замах. Разговоре би могао да води, на пример, председник Савета ЕУ. 

ДW: Само 18 година после међунемачког споразума, ситуација у свету се променила толико да је Немачка могла да се поново уједини. Јесу ли у наредним деценијама могуће тако велике промене да се и статус Косова промени у једном или другом правцу? 

Наравно. Ако европска интеграција буде даље напредовала због притиска светске политике, сила догађаја ће бити таква да ће Косово остати само мала тема која је њима једноставно захваћена. 

ДW: То зависи и од снаге САД и Русије. 

САД су постале неурачунљиве и ја не бих превише полагао на њих, већ на ЕУ, она је под притиском да дела, јер не може више да каже: кад загусти, ствар ће већ преузети Американци. 

*Проф. Др. Вернер Вајденфелд је професор емеритус политичких система и европског уједињења на универзитету „Лудвиг Максимилијан“ у Минхену, директор Центра за примењена политичка истраживања и политички коментатор у многим немачким медијима. Аутор је бројних књига и стручњак за балканску политику. Од 1987 до 1999. је био координатор немачке владе за немачко-америчку сарадњу.

(Дојче веле)