Томислав Кукец: Ово је много више од политичке борбе. Срби се буне против система

 Четири сам дана у Србији, најприје у Београду, сада и Новом Саду. Разговарао сам с десецима људи, наслушао се свакојаких судбина, животних прича за исписати књигу. И, искрено, по први пута у новинарској каријери не знам што написати. Ово што се вечерас догађа у Новом Саду нешто је потпуно надреално, нешто што ниједан чланак или телевизијски прилог не може описати, један од оних тренутака у повијести када шутиш и гледаш, осјећаш... Стигао сам у заблуди да Срби руше режим Александра Вучића и да ћу као новинар извјештавати о паду једне диктатуре. Путем сам схватио да је то само трун, зрнце приче о бунту у Србији.

Овдје млади људи Вучића уопће не доживљавају. Небитан им је (а то га највише боли). Њих нимало не занима тко ће бити предсједник Србије. Може то бити, каже ми једна студентица, Пинк Пантхер. Битно је да раде институције. Да се поштују закони. Да се за казнено дјело иде у затвор, а не на високу позицију. Да се на улицама градова не газе људи другачијег мишљења. Битно је да сватко одговара за свој рад, за своју ријеч, за сваки свој потез. Срби се буне против сустава. Против безакоња, против криминала. Ово није политичка борба, да је тому тако најбоље показује да студенти немају лидера, немају политички став, нимало их не занима позиција ни опозиција. Нису лијево, нису десно, што су!?

Е, то највише плаши и оне политичаре који су на власти и оне који би на њу хтјели доћи. Јер виде да су ова дјеца паметна, артикулирана, начитана и прије свега храбрија и снажнија него што је итко мислио. У неком тренутку ово ће се морати макнути с улице и почети рјешавати институционално. Али како? Како када улица не вјерује никоме. Улица тражи лустрацију (немам боље ријечи), катарзу, чишћење од блата које се није накупило само у Вучићевом десетљећу, него и у онима прије. Студенти, средњошколци, млади... Они не траже да Вучић оде, иако је то само по себи разумљиво.

Они траже коријенску промјену, можда и утопију, апсолутну демокрацију, гдјекад и анархију. Они траже нови, бољи свијет, без национализма, без непоштења, без насиља. Јесу ли у томе наивни?

Наравно, клинци су, великих срца, клинци који истински воле своју земљу и желе јој добро. Хоће ли свијет због њих преко ноћи постати бољи? Неће, наравно. Али ако њихова порука дође до сваког десетог човјека у Србији, у Хрватској, било гдје на планету, учинили су више него сви политичари ових простора заједно у тридесет, четрдесет, ма педесет година...

И зато старији плачу када их виде на улицама. плачу јер виде да нада није изгубљена, плачу јер су их крвава стопала студената подсјетила на снагу коју су и сами некад имали. Плачу јер годинама нису плакали, заробљени у безнађу и апатији и размишљању како је онако како мора бити и ми ту ништа не можемо.

(Објава са Фејсбука)