Slavoj Žižek: Uprkos svim užasima iranskog režima - sada moramo da podržimo Iran. SAD su de fakto kolonija Izraela

 Posle 1. marta 2026. godine mediji me bombarduju pitanjima da kažem nešto o tekućem napadu SAD i Izraela na Iran.

Neki od njih su se setili da sam 11. avgusta 2005. objavio u časopisu „In These Times“ tekst „Dajte iranskom nuklearnom oružju šansu: U ludom svetu, logika LUD-og i dalje funkcioniše“, pitajući me da li je to i dalje moj stav.

Moram da ih razočaram na dva načina – prvo, ne, ovo sada nije moj stav – u svom tekstu sam se osvrnuo na saučesništvo Zapada u iračkom napadu na Iran (SAD su čak obezbedile satelitske snimke i otrovne gasove Iraku kako bi locirale i ubijale iranske snage).

Napad je izvršen kako bi u konfuziji nakon Homeinijeve revolucije Irak zauzeo teren bogat naftom blizu iračke granice. Kada je Sadam Husein zarobljen i izveden pred sud, Iran je sasvim razumno zahtevao da se na listu njegovih zločina doda i napad na Iran koji je koštao više od milion žrtava; SAD su odbile ovaj zahtev jer bi to otkrilo saučesništvo SAD u Iraku.

Međutim, ono što se dogodilo u Iranu 2022. godine – takozvani protesti Mahsa Amini – imalo je svetsko-istorijski značaj. Protesti koji su se proširili na desetine gradova počeli su u Teheranu 16. septembra 2022. godine kao reakcija na smrt Amini, dvadesetdvogodišnje žene kurdskog porekla koja je umrla u policijskom pritvoru. Nju je na smrt pretukla Patrola za vođenje, poznata kao islamska „policija morala“, nakon što je uhapšena zbog nošenja „neprikladnog“ hidžaba.

Što se tiče tekućeg rata, u mom stavu nema ničeg originalnog – protiv sam iranskog klerofašističkog režima i protiv američkih i izraelskih napada – ako ovaj režim padne, biće to na pogrešan način. Izbor između iranskog režima i trampovskih SAD je lažan, oboje pripadaju istom globalnom svetu

Protesti su kombinovali različite borbe (protiv ugnjetavanja žena, protiv verskog ugnjetavanja, za političku slobodu protiv državnog terora) u organsku celinu. Iran se kulturno razlikuje od „razvijenog Zapada“, pa se Zan, Zendegija, Azadi („Žena, život, sloboda“, slogan protesta) veoma razlikuje od pokreta „Me Too“ u zapadnim zemljama. Iranski protesti su mobilisali milione običnih žena i bili su direktno povezani sa borbom svih, uključujući i muškarce – nema očigledne antimuške tendencije kao što je često slučaj sa zapadnim feminizmom.

Moj stav prema Iranu se sada promenio – nema nuklearnog oružja za Iran (i, dodao bih, ni za Izrael…).

Što se tiče tekućeg rata, u mom stavu nema ničeg originalnog – protiv sam iranskog klerofašističkog režima i protiv američkih i izraelskih napada – ako ovaj režim padne, biće to na pogrešan način. Izbor između iranskog režima i trampovskih SAD je lažan, oboje pripadaju istom globalnom svetu.

Da, osuđujem iranske zločine u suzbijanju poslednjeg talasa protesta, ali takođe smatram nepristojnim stav koji je 4. marta 2004. godine usvojio izraelski ministar odbrane Izrael Kac: „Svaki lider koga je imenovao iranski teroristički režim da nastavi i vodi plan uništenja Izraela, da preti Sjedinjenim Državama i slobodnom svetu i zemljama regiona, i da suzbija iranski narod – biće nedvosmislena meta za eliminaciju. Nije bitno kako se zove ili gde se krije“.

Dakle, može se dobro razumeti tiha većina u Iranu (ućutkana od strane režima), koja odbacuje režim, ali je takođe skeptična prema onome što SAD i Izrael rade – njihov stav nije ni nada ni očaj, već neizvesnost i strah.

SAD, koje su same de fakto kolonija Izraela, serijski krše suverenitet drugih zemalja, sada čak i Španije. Dakle, da, promena režima bi bila dobrodošla u Iranu – ali šta o promeni režima u samim SAD?

Kao i u slučaju Venecuele, Tramp je 6. marta 2026. rekao za CNN da je iransko rukovodstvo „kastrirano“ i da on traži novo rukovodstvo koje će se dobro odnositi prema Sjedinjenim Državama i Izraelu, čak i ako je to verski vođa, a ne demokratska država… Toliko o slobodi i demokratiji.

Shodno tome, uprkos svim užasima iranskog režima (gotovo je podjednako represivan kao i režim Saudijske Arabije…), sada moramo da podržimo Iran. Iran se sada de fakto bori ne samo za svoj suverenitet, već i za globalni princip suvereniteta.

SAD, koje su same de fakto kolonija Izraela, serijski krše suverenitet drugih zemalja, sada čak i Španije. Dakle, da, promena režima bi bila dobrodošla u Iranu – ali šta o promeni režima u samim SAD?

U ovom trenutku, želim da se fokusiram na očigledno marginalnu temu koja je ipak ključna za naše razumevanje Irana. Na iranski unutrašnji krug – neverovatno visok nivo intelektualnih debata, ne samo korumpirani brutalisti. Sam Hamnei je pisao knjige o islamskoj ideologiji, upravljanju i privatnom duhovnom životu, među kojima su „Nacrt islamske misli u Kuranu“ i „Saosećajna porodica“.

Do sredine devedesetih ključna osoba je bio Sejed Ahmad Fardid (1910–1994.), istaknuti filozof i profesor na Univerzitetu u Teheranu.

Smatra se jednim od filozofskih ideologa islamske vlade Irana koja je došla na vlast 1979. godine, nakon revolucije. Fardid je bio pod uticajem Martina Hajdegera, koga je smatrao „jedinim zapadnim filozofom koji je razumeo svet i jedinim filozofom čiji su uvidi bili u skladu sa principima Islamske Republike. Ove dve ličnosti, Homeini i Hajdeger, pomogli su Fardidu da argumentuje svoj stav“.

Fardid je skovao koncept „zapadne intoksikacije“ i nakon Iranske revolucije 1979. godine postao je jedno od osnovnih ideoloških učenja nove islamske vlade Irana

Fardid je osuđivao antropocentrizam i racionalizam koje je donela klasična Grčka, zamenjujući autoritet Boga i vere ljudskim razumom, i u tom smislu je takođe kritikovao islamske filozofe poput Al-Farabija i Mule Sadre zbog toga što su apsorbovali grčku filozofiju.

Fardid je skovao koncept „zapadne intoksikacije“ i nakon Iranske revolucije 1979. godine postao je jedno od osnovnih ideoloških učenja nove islamske vlade Irana.

Glavni liberalno-reformistički protivnik ove muslimanske tvrdokorne linije bio je predsednik Mohamed Hatami (koji je bio na funkciji od 1997. do 2005. godine) koji je diplomirao zapadnu filozofiju na Univerzitetu u Isfahanu. Bio je na funkciji je od 1997. do 2005. godine. Hatami se kandidovao na platformi liberalizacije i reformi. Tokom svoje predizborne kampanje Hatami je predložio ideju dijaloga među civilizacijama kao odgovor na teoriju Samjuela P. Hantingtona iz 1992. godine o sukobu civilizacija.

Ujedinjene nacije su kasnije proglasile 2001. godinom dijaloga među civilizacijama na Hatamijev predlog. Tokom svoja dva mandata kao predsednik Hatami se zalagao za slobodu izražavanja, toleranciju i civilno društvo, konstruktivne diplomatske odnose sa drugim državama, uključujući one u Aziji i Evropskoj uniji.

Iranskim medijima je po nalogu teheranskog tužioca zabranjeno objavljivanje Hatamijevih slika ili citiranje njegovih reči zbog njegove podrške poraženim reformističkim kandidatima na spornim izborima za reizbor Mahmuda Ahmadinežada 2009. godine.

Hatami je koristio teorije komunikativne akcije i dijaloga Jirgena Habermasa da bi predložio „Dijalog među civilizacijama“, sa ciljem da zameni sukob diskursom između Zapada i islamskog sveta. Habermas je posetio Teheran u maju 2002. godine, što je označilo značajnu intelektualnu razmenu tokom reformističkog predsedničkog mandata Mohameda Hatamija. Poseta je uključivala sastanke sa iranskim intelektualcima i zvaničnicima, gde je Habermas razgovarao o demokratiji, civilnom društvu i ulozi teorije, često se angažujući sa ličnostima koje su nastojale da pomire islamsku misao sa modernim, liberalnim konceptima.

Međutim, (ne samo) zbog tvrdokorne muslimanske represije, ova orijentacija je nestala kao ozbiljna intelektualna snaga. Među novijim tendencijama treba pomenuti Alija Laridžanija koji je decenijama bio mirno, pragmatično lice iranskog establišmenta – pregovarao je o nuklearnim sporazumima sa Zapadom

Međutim, (ne samo) zbog tvrdokorne muslimanske represije, ova orijentacija je nestala kao ozbiljna intelektualna snaga. Među novijim tendencijama treba pomenuti Alija Laridžanija koji je decenijama bio mirno, pragmatično lice iranskog establišmenta – pregovarao je o nuklearnim sporazumima sa Zapadom.

Ali 1. marta ton šezdesetsedmogodišnjeg sekretara Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost se nepovratno promenio. Pojavljujući se na državnoj televiziji samo 24 sata nakon što su u američko-izraelskim vazdušnim napadima ubijeni vrhovni vođa Ali Hamnei i komandant Iranske revolucionarne garde Mohamed Pakpur, Laridžani je poslao vatrenu poruku: „Amerika i cionistički režim [Izrael] zapalili su srce iranske nacije. Spalićemo njihova srca. Nateraćemo cionističke kriminalce i bestidne Amerikance da zažale zbog svojih postupaka.“

Politički, Laridžani je bio umereni pragmatični konzervativac, predvodio je iranski tim u pregovorima o nuklearnom programu sa SAD. Sada se pojavio kao tvrdokorni političar. Nakon atentata na Hamneija smatran je de fakto šefom države Iran. Prema pisanju Njujork tajmsa, Ali Laridžani efikasno vodi Iran od januara 2026. Bio je „zadužen za gušenje smrtonosnom silom nedavnih protesta koji zahtevaju kraj islamske vladavine“.

Politički, Laridžani je bio umereni pragmatični konzervativac, predvodio je iranski tim u pregovorima o nuklearnom programu sa SAD. Sada se pojavio kao tvrdokorni političar. Nakon atentata na Hamneija smatran je de fakto šefom države Iran

On je sada ključni uticajni faktor u iranskoj tranziciji. Međutim, pre nekoliko dana izgubio je u trci za najvišu funkciju – pobedio je Hamneijev sin.

Laridžani ima diplomu osnovnih studija iz računarstva i matematike sa Tehnološkog univerziteta Arjamer i master i doktorat iz zapadne filozofije sa Univerziteta u Teheranu. U početku je želeo da nastavi postdiplomske studije računarstva, ali je promenio predmet nakon konsultacija sa Mortezom Motaharijem. Laridžani je objavio knjige o Imanuelu Kantu, Solu Kripkeu i Dejvidu Luisu.

Napisao je doktorsku disertaciju o Kantu, a zatim je objavio ove tri knjige – Matematički metod u Kantovoj filozofiji, Metafizika i egzaktne nauke u Kantovoj filozofiji, Intuicija i sintetički apriorni sudovi u Kantovoj filozofiji. (Treba napomenuti da je Laridžani pisao knjige o naučno-kognitivnim aspektima Kantovog mišljenja, a ne o njegovoj praktičnoj filozofiji.)

Stiven Hiks, liberalni antipostmodernista, napisao je povodom Laridžanija: „Pretpostavljam da me ne bi trebalo iznenaditi što ovi momci nikada nisu učenici DŽona Loka, Adama Smita ili DŽona Stjuarta Mila.“

Ali da li je bio u pravu u svojoj pretpostavci da Kantova praktična misao može opravdati ekstremni autoritarizam? U svom delu „Ajhman u Jerusalimu“ Hana Arent je dala precizan opis ovog preokreta koji su nacistički dželati postigli kako bi mogli da izdrže užasna dela koja su počinili. Većina njih nije bila samo zla, već su bili dobro svesni da čine stvari koje donose poniženje, patnju i smrt svojim žrtvama.

Međutim, Hana Arent je pogrešila kada je prihvatila Ajhmanovu samokarakteristiku kao Kantovca koji je samo sledio kategorički imperativ koji definiše svoju dužnost kao ispunjavanje Hitlerovih naređenja

Izlaz iz ove nezgode bio je da, „umesto da kažu: Kakve sam užasne stvari činio ljudima!“, ubice bi mogle da kažu: Kakve sam užasne stvari morao da gledam obavljajući svoje dužnosti, koliko je taj zadatak bio težak na mojim plećima!“ Na ovaj način uspeli su da preokrenu logiku otpora iskušenju – iskušenje kojem se treba odupreti bilo je upravo iskušenje da se podlegne elementarnom sažaljenju i simpatiji u prisustvu ljudske patnje, a njihov „etički“ napor bio je usmeren ka zadatku da se odupru ovom iskušenju da NE ubijaju, muče i ponižavaju.

Moje kršenje spontanih etičkih instinkta sažaljenja i saosećanja tako se pretvara u dokaz moje etičke veličine – da bih izvršio svoju dužnost, spreman sam da preuzmem težak teret nanošenja bola drugima.

Međutim, Hana Arent je pogrešila kada je prihvatila Ajhmanovu samokarakteristiku kao Kantovca koji je samo sledio kategorički imperativ koji definiše svoju dužnost kao ispunjavanje Hitlerovih naređenja. Ovde treba biti veoma precizan – Kantova etika autonomije volje nije „kognitivna“ etika, etika prepoznavanja i praćenja moralnog zakona koji je već dat.

Prema standardnoj kritici, ograničenje Kantovske univerzalističke etike „kategoričkog imperativa“ (bezuslovne naredbe da izvršimo svoju dužnost) leži u njenoj formalnoj neodređenosti – moralni zakon mi ne govori šta je moja dužnost, već mi samo govori da treba da je ispunim i tako ostavlja prostor otvoren za prazan voluntarizam (šta god odlučim da je moja dužnost, to je moja dužnost).

Daleko od toga da predstavlja ograničenje, upravo ova karakteristika nas dovodi do suštine Kantovske etičke autonomije – nije moguće izvesti konkretne norme koje moram da sledim u svojoj specifičnoj situaciji iz samog moralnog zakona – što znači da sam subjekt mora da preuzme odgovornost za prevođenje apstraktne naredbe moralnog zakona u niz konkretnih obaveza.

Kantova etika bezuslovne dužnosti se često uzima kao opravdanje za takav stav – nije ni čudo što se i sam Adolf Ajhman pozivao na Kantovu etiku kada je pokušavao da opravda svoju ulogu u planiranju i izvršenju holokausta – on je samo obavljao svoju dužnost i pokoravao se Firerovim naređenjima

Potpuno prihvatanje ovog paradoksa nas primorava da odbacimo svako pozivanje na dužnost kao izgovor: „Znam da je ovo teško i može biti bolno, ali šta mogu da uradim, ovo je moja dužnost…“

Kantova etika bezuslovne dužnosti se često uzima kao opravdanje za takav stav – nije ni čudo što se i sam Adolf Ajhman pozivao na Kantovu etiku kada je pokušavao da opravda svoju ulogu u planiranju i izvršenju holokausta – on je samo obavljao svoju dužnost i pokoravao se Firerovim naređenjima. Međutim, cilj Kantovog naglašavanja pune moralne autonomije i odgovornosti subjekta je upravo da spreči svaki takav manevar prebacivanja krivice na neku figuru velikog Drugog.

Standardni moto etičke strogosti je: „Nema opravdanja za neizvršenje svoje dužnosti!“ Iako Kantova dobro poznata maksima Du kannst, denn du sollst! („Možeš jer moraš!“) izgleda nudi novu verziju ovog motoa, on ga implicitno dopunjuje njegovom mnogo jezivijom inverzijom: „Nema izgovora za ispunjenje svoje dužnosti!“ Samo odnošenje prema dužnosti kao prema izgovoru za ispunjavanje moje dužnosti treba odbaciti kao licemerno.

Setite se poslovičnog primera strogog sadističkog učitelja koji svoje učenike podvrgava nemilosrdnoj disciplini i mučenju; njegov izgovor sebi (i drugima) je: „Meni samom je teško da vršim takav pritisak na jadnu decu, ali šta mogu – to je moja dužnost!“

Prema Alihanovu, upravo je nemačka filozofija, čije je „bezbožništvo i nedostatak viših vrednosti“ počelo sa Kantom, stvorila „sociokulturnu situaciju“ koja je, između ostalog, dovela do Prvog svetskog rata:

To je ono što Kantova etika temeljno zabranjuje – u njoj sam potpuno odgovoran ne samo za ispunjavanje svoje dužnosti već i za određivanje šta je moja dužnost. Dakle, Anton Alihanov, guverner ruske eksklave Kalinjingrad, bio je u pravu kada je nedavno rekao da Kant, koji je ceo život proveo u oblasti Kalinjingrada (nemački Kenigsberg), ima „direktnu vezu“ sa ratom u Ukrajini.

Prema Alihanovu, upravo je nemačka filozofija, čije je „bezbožništvo i nedostatak viših vrednosti“ počelo sa Kantom, stvorila „sociokulturnu situaciju“ koja je, između ostalog, dovela do Prvog svetskog rata:

„Danas, 2024. godine, dovoljno smo smeli da tvrdimo da nije samo Prvi svetski rat počeo Kantovim radom, već i sadašnji sukob u Ukrajini. Ovde u Kalinjingradu usuđujemo se da pretpostavimo – iako smo zapravo gotovo sigurni u to – da su upravo u Kantovoj Kritici čistog uma i njegovim Osnovama metafizike morala […] uspostavljeni etički, vrednosni temelji sadašnjeg sukoba.“

Međutim, činjenica ostaje da se intenzivne i veoma ozbiljne intelektualne debate stalno vode u samom centru iranske šiitske elite koja drži vlast – može li se uopšte zamisliti Laridžani, ako bi bio izabran za vrhovnog vođu, kako debatuje sa Trampom koji ne bi imao pojma o čemu Laridžani govori?

Guverner je nastavio da naziva Kanta jednim od „duhovnih stvaralaca modernog Zapada“, rekavši da je „zapadni blok, koji su SAD oblikovale po svojoj slici“, „carstvo laži“. Kant, rekao je, na Zapadu se naziva „ocem skoro svega“, uključujući slobodu, ideju vladavine prava, liberalizam, racionalizam, pa čak i ideju Evropske unije.“

A ako se Ukrajina opire Rusiji u ime ovih zapadnih vrednosti, Kant je efikasno odgovoran i za ukrajinski otpor Rusiji. „Lude“ izjave Alihanova su stoga koristan podsetnik na visoke metafizičke uloge tekućeg rata između Rusije i Ukrajine. Alihanov je u pravu i u drugom smislu: Kant je brutalno razvejao mit o svetom poreklu vladavine prava, jasno je stavio do znanja da je poreklo svakog pravnog poretka nezakonito nasilje – lekcija neprihvatljiva za ruski spiritualizam koji je zastupao Alihanov.

Ovde ne može, a da se ne citira opaska koja se pogrešno pripisuje Otu fon Bizmarku: „Ako volite zakone i kobasice, nikada ne bi trebalo da gledate kako se donosi bilo šta od toga.“

Ova nekompatibilnost Kantove etike sa ograničavanjem autonomije subjekta je ono što, pretpostavljam, čini svaku vrstu Kantovske verske etike nedoslednom. Dakle, ono što izgleda nedostaje u iranskoj misli bliskoj režimu nije zapadni liberalizam, već radikalna autonomija subjekta koja, suprotno onome što bismo očekivali, utemeljuje veoma strogu i oštru etiku.

Međutim, činjenica ostaje da se intenzivne i veoma ozbiljne intelektualne debate stalno vode u samom centru iranske šiitske elite koja drži vlast – može li se uopšte zamisliti Laridžani, ako bi bio izabran za vrhovnog vođu, kako debatuje sa Trampom koji ne bi imao pojma o čemu Laridžani govori?

Prepuštam svojim čitaocima da odluče da li je visok intelektualni nivo debata u iranskom rukovodstvu dobra ili loša stvar, tj. nešto što olakšava zaokret ka brutalnom autoritarizmu. Slučaj Alihanova koji kritikuje Kanta bio bi argument protiv dozvoljavanja političarima da raspravljaju o filozofiji, ali kako bi izgledala debata između Laridžanija i Alihanova?

Jedini tužan zaključak koji možemo izvući iz ove situacije jeste da je izraelsko-američki napad promenio umerene članove režima poput Laridžanija u ubilačke fanatike, gotovo jednako loše kao Netanjahu i Kac.

(Danas)