Славој Жижек: Сведоци смо „дезинтеграције западног света“

 Пад режима Башара ал-Асада у Сирији изненадио је чак и опозицију, предвођену Хајатом Тахрир ал-Шамом Абу Мохамеда ал-Голанија, нудећи плодно тло за теорије завере.

Коју су улогу у овом изненадном преокрету одиграли Израел, Турска, Русија и Сједињене Државе? Да ли се Русија уздржала од интервенције у Асадово име само зато што не може себи приуштити још једну војну операцију ван украјинског театра, или је постојао неки договор иза кулиса?

Да ли су САД поново упале у замку да подржавају исламисте против Русије, игноришући лекције научене из пружања подршке муџахединима у Авганистану 1980-их? Шта је Израел урадио? Свакако има користи од скретања пажње света са Газе и Западне обале, па чак и заузима нову територију у јужној Сирији за себе.

Као и већина коментатора, једноставно не знам одговоре на ова питања, због чега више волим да се фокусирам на ширу слику. Општа карактеристика приче, као у Авганистану након повлачења САД и у Ирану током револуције 1979. године, јесте да није било велике, одлучујуће битке. Режим се једноставно срушио попут куће од карата. Победа је отишла на страну која је заправо била спремна да се бори и умре за свој циљ.

Чињеница да је режим био универзално презрен не објашњава у потпуности шта се догодило. Зашто је секуларни отпор Асаду нестао, остављајуц́и само муслиманске фундаменталисте да извуку максимум од датог тренутка?

Исто питање би се могло применити на Авганистан. Зашто је више хиљада људи било спремно да ризикује своје животе да би ухватило лет и побело из Кабула, али не и да се боре против талибана? Оружане снаге старог авганистанског режима биле су боље наоружане, али једноставно нису биле посвећене тој борби.

Сличан скуп чињеница фасцинирао је филозофа Мишела Фукоа када је посетио Иран (два пута) 1979. Био је запањен оним што је видео као равнодушност револуционара према сопственом опстанку. Њихов је био „страначки и агонистички облик казивања истине“, објашњава Патрик Гамез. Тежили су „трансформацији кроз борбу и искушење, супротно пацифичким, неутралишућим и нормализиујућим облицима модерне западне силе. … Кључно за разумевање овог гледишта јесте концепт истине на делу…концепт истине као субјективне, резервисане за послушнике.“

Како је сам Фуко то рекао:

„…ако овај субјект који говори о праву (или боље речено, правима) говори истину, та истина више није универзална истина филозофа. … Тоталитет га интересује само у оној мери у којој може да је сагледа једнострано, изврне је и сагледа са своје тачке гледишта. Другим речима, истина је истина која се може применити само из своје борбене позиције, из перспективе тражене победе и на крају, да тако кажем, опстанка самог субјекта који говори.”

Може ли се ова перспектива одбацити као доказ предмодерног „примитивног” друштва које још није открило модерни индивидуализам? Сваком ко је минимално упознат са западним марксизмом одговор је јасан. Као што је мађарски филозоф Георг Лукач тврдио, марксизам је „универзално истинит“ управо зато што је „пристрасан“ према одређеном субјективном ставу.

Оно што је Фуко тражио у Ирану – агонистички („ратни”) облик казивања истине – било је ту од почетка код Маркса, који је увидео да учешц́е у класној борби није препрека за стицање „објективног” знања о историји, већ пре предуслов за то.

Позитивистички концепт знања као „објективног” израза стварности – оно што је Фуко окарактерисао као „пацифички, неутралишући и нормализиујући облици модерне западне силе” – јесте идеологија „краја идеологије”.

С једне стране, имамо наводно неидеолошка експертска знања; с друге стране, имамо распршене појединце, од којих је сваки фокусиран на своју идиосинкратичну „бригу о себи“ (Фукоов термин) – мале ствари које уносе задовољство у нечији живот. Са овог становишта либералног индивидуализма, свака универзална посвећеност, посебно ако укључује ризиковање живота, сумњиво је и „ирационално“.

Овде наилазимо на занимљив парадокс – иако традиционални марксизам вероватно не може да пружи убедљив приказ успеха талибана, он помаже да се разјасни шта је Фуко тражио у Ирану (и шта би требало да нас фасцинира у Сирији). У време када је тријумф глобалног капитализма потиснуо секуларни дух колективног ангажовања у потрази за бољим животом, Фуко се надао да ће пронаћи пример колективног ангажовања који се не ослања на верски фундаментализам. Али није пронашао.

Најбоље објашњење зашто се чини да религија сада држи монопол на колективну посвећеност и саможртвовање долази од Бориса Будена, који тврди да религија као политичка снага одражава постполитичку дезинтеграцију друштва – распад традиционалних механизама који су гарантовали стабилне комуналне везе. Фундаменталистичка религија није само политичка; то је политика сама по себи. За њене присталице, она није више само друштвени феномен, већ сама структура друштва.

Дакле, више није могуће разликовати чисто духовни аспект религије од њене политизације – у постполитичком универзуму, религија је канал кроз који се враћају антагонистичке страсти. Недавни догађаји који изгледају као тријумфи верског фундаментализма не представљају повратак религије у политику, већ једноставно повратак политичког као таквог.

Питање је, дакле, шта се десило са секуларном радикалном политиком (велико заборављено достигнуће европске модерне)? У њеном одсуству, Ноам Чомски верује да се приближавамо крају организованог друштва – тачки без повратка иза које не можемо чак ни да усвојимо здраворазумске мере да бисмо „спречили катаклизмичко уништавање животне средине“.

Док се Чомски фокусира на нашу равнодушност према животној средини, ја бих његово гледиште проширио на нашу општу неспремност да се генерално укључимо у политичке борбе. Доношење колективних одлука да би се спречиле предвидљиве недаће је изразито политички процес.

Проблем Запада је у томе што он није вољан да се бори за велики заједнички циљ. На пример, „мировници“ који желе да окончају рат Русије у Украјини под било којим условима, на крају ће бранити своје лагодне животе и спремни су да жртвују Украјину у ту сврху. Италијански филозоф Франко Берарди је у праву. Сведоци смо „дезинтеграције западног света“.

Аутор је професор филозофије на European Graduate School, као и међународни директор Института за хуманистичке науке Биркбек Универзитета у Лондону. Његова најновија књига носи назив: „Хришћански атеизам: Како бити прави материјалиста“ (Bloomsbury Academic, 2024).

(Данас)