RT: Godišnjica Bitke na Košarama - kako je 110 srpskih vojnika herojski zaustavilo neprijatelja

Dva ešalona od oko 5000 ljudi napala su srpsku vojsku, a među njima su bili američki specijalci "Zelene beretke", pripadnici britanske specijalne jedinice SAS, druga pešadijska divizija albanske vojske i NATO snage u rezervi

Na današnji dan pre 24 godine počela je najkrvavija borba u modernoj srpskoj istoriji. Strahote kojima su svedočili srpski vojnici teško se mogu opisati, ali svi su bili vođeni željom da odbrane državu, bez obzira na cenu, ističu za RT Balkan heroji odbrane Košara.

NATO avioni žestoko su gađali položaje Vojske Jugoslavije na graničnom prelazu između SRJ i Albanije u jeku protivpravne agresije Alijanse na našu državu. Skoro 12.000 NATO vojnika, među njima i 5.000 Amerikanaca stiglo je u Albaniju sa više od 30 tenkova i 26 helikoptera „apač“, a položaje na državnoj granici napadale su snage vojske Albanije i teroristička UČK (Oslobodilačka vojska Kosova).

Na početku kopnene agresije, srpsku granicu čuvalo je 110 vojnika 53. graničnog bataljona, ali su se, navodi komandant odbrane Košara pukovnik Ljubinko Đurković, sve do dolaska pojačanja, borili kao da su oni ti koji su u prednosti.

„NATO planeri su mislili da izvrše napad pod kodnim imenom ‘Strela 1’ u pravcu rejona Košare i da izvrše presecanje jedinica vojske tadašnje Savezne Republike Jugoslavije“, kaže Đurković za RT Balkan, dodajući da je cilj bio da onesposobe 125. i 549. motorizovanu brigadu, kako bi nesmetano mogli da nastave dejstva prema Prištini.

„Taj plan je bio neočekivan“, kaže pukovnik Đurković, kako za njega, tako i za čitavu komandu. Zbog toga je neprijatelj u prvih nekoliko sati postigao efekat iznenađenja.

„Napad je počeo silovito, rano ujutro, oko 4 sata, prvo napadom na susednu karaulu, a potom u reonu Košara. Tih 110 graničara uspelo je da zadrži tempo napada jakih snaga. Do 9 sati oni su usporavajućim dejstvima i odbrambenim manevrom uspeli da ih zadrže na liniji od 100 do 300 metara na našoj teritoriji, u zavisnosti od konfiguracije terena“, naglašava Đurković, ističući da su snage neprijatelja bile višestruko nadmoćnije, te je odbrana u momentu prvog napada bila izuzetno značajna.

Dva ešalona od oko 5.000 ljudi napala su srpsku vojsku. U prvom ešalonu se nalazili su se američke „Zelene beretke“, kao i pripadnici britanske specijalne jedinice SAS. Drugi ešalon činila je kompletna druga pešadijska divizija albanske vojske i NATO snage u rezervi. Logističku podršku za napad, pružala je Alijansa, seća se pukovnik Đurković.

„Za tih nekoliko sati komandovanje se konsolidovalo, dovedene su sveže snage koje su neprijatelja zaustavile i u 11 časova se krenulo u protivnapad, a do 14 su vraćene sve kote, odnosno sve tačke naše teritorije“, navodi komandant odbrane Košara.

Snage koje su pristupile odbrani bili su najbolje što srpska vojska ima u tom trenutku.

Među onima koji su u tom momentu bili na braniku otadžbine našao se i pripadnik rezervnog sastava 63. padobranske brigade, već iskusni borac, Dejan Blagojević.

„Kada su napadnute Košare mi smo preko noći bili prebačeni tamo. Graničari su pretrpeli taj prvi udar, mislim da je to bio i najžešći udar. Da nismo stigli mi iz specijalnih jedinica, mislim da bi bila mnogo teža situacija“, navodi Blagojević za RT Balkan i dodaje:

„Mislim da je vojska tad birala najiskusnije i najbolje vojnike koji su poslati na Košare. To nam je bila prva i zadnja linija odbrane“.

Za 63. padobransku brigadu karakteristično je, naglašava Blagojević, da je sastav jedinice takav da njima nije bio potreban poziv. Oni su, čim je počelo NATO bombardovanje došli sami i stavili se komandi na raspolaganje.

„To su u pravom smislu te reči patriote“, ističe Blagojević za RT Balkan.

Na Košare su, u okviru 125. motorizovane brigade stigli i vojnici na odsluženju redovnog vojnog roka, koji, kako kaže vojnik 2. bataljona 125. motorizovane brigade Aleksandar Radaković nisu verovali ni da ćemo biti bombardovani, a kamoli da će doći do ratnih strahota kao što je pakao Košara.

Ipak, kada su nešto ranije iz kasarne u Valjevu prekomandovani na Kosovo i Metohiju, nesvesni opasnosti koja sledi, bili su, kaže Radaković, srećni, jer su verovali da mogu da pomognu.

„Moju jedinicu napad na Košare je sačekao u mestu Rznić (opština Dečani). Devetog aprila ujutru javljeno nam je da je napadnuta karaula. Ne znamo mi ni koliki je taj napad ni kako je izgledao. Desetog ujutru smo krenuli u napad, a saopšteno nam je da idemo u rutinsko čišćenje šume, jer se smatra da je grupa terorista prošla našu graničnu liniju i da mi ne znamo tačno dokle su se oni ušli u našu teritoriju“, priseća se Radaković.

Već 10. aprila popodne, shvatili su, kaže Radaković, koliko je situacija ozbiljnija od onoga što im je rečeno.

Navodi da je za njega period od 11. do 16. aprila bio najteži, kada je njegova jedinica oslobađala Maja Glavu, ali je ponosan što su u tome uspeli.

„Uspeli smo da sačuvamo našu teritoriju, nismo im dozvolili da prođu“, naglašava Radaković za RT Balkan.

Vojnik 2. bataljona 125. motorizovane brigade Aleksandar RadakovićRT Balkan

Mladi, golobradi vojnici, preko noći ostarili su i decenijama. Strahote kojima su svedočili – teško se rečima mogu opisati, a svima je imperativ bila odbrana države, bez obzira na cenu, koja je često bila previsoka.

Teško je bilo, svedoče vojnici, a posebno boli kada pogine dobar drug. Devet vojnika poginulo je u sporadičnim napadima terorista na Košare 1998. godine, a od početka bombardovanja 1999. još njih 108 ostalo je na večnoj straži. Takve scene pamte se celog života.

Komandante, ko nas menja?

Od gledanja smrti u oči, poginulih drugova i svega što su žrtvovali i preživeli na Košarama, teže im je, kažu, palo samo povlačenje vojske nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma.

Sva ta žrtva koju su podneli, kaže veteran 63. padobranske brigade Blagojević, i sve što su preživeli, nakon čega je stigla vest da se povlače bilo je, kako kaže sa knedlom u grlu, „nešto veoma teško“.

Knedlu je progutao i pukovnik Đurković, ali 24 godine ranije, svedoči vojnik Aleksandar Radaković, koji navodi da je to prvi put kada on nije znao šta da im odgovori.

„Pitali smo se zašto se povlačimo. Nismo umorni. Ostaćemo tu gde jesmo, nema razloga. Jer smo mi bili ubeđeni da dolazi neka druga jedinica da nas zameni“ priseća se Radaković.

Njegov vod, koji je s vremena na vreme dopunjavan, jer je bilo poginulih i ranjenih drugova, od dolaska na položaj 10. aprila do 14. juna na položaj bio je na Košarama, zato su, kaže Radaković, mislili da dolazi zamena.

Ovi div junaci, ističe pukovnik Đurković, nisu mogli da zamisle da je to to, da će se jedinica premestiti.

„Na stotine vojnika, koji su u mimohodu prolazili kako bi se premestili prema unutrašnjosti Srbije me je pitalo: Komandante, ko nas menja? To je jedini put i jedini trenutak kada ja nisam imao odgovor na zahteve, izazove, pitanja, mojih vojnika“, kaže komandant odbrane Košara.

Nisu mogli da prihvate, kaže pukovnik Đurković, da danas-sutra, neko gospodari teritorijom koju su oni branili i odbranili.

Prema rečima pukovnika, na mnogim stranim školama i akademijama profesori i analitičari, ne mogu da shvate na koji način smo se mi to branili i odbranili Košare, pogotovo kada se uzme u obzir sila koja nas je napadala i snage koje su branile.

„Tu se može poistovetiti sa onom Lazarevom da se mi nismo rukovodili silom koja nas napada, nego prema svetinji koju branimo“, naglašava Đurković.

On ističe da je odnos snaga bio 15 na prema jedan u ljudstvu, da je neprijatelj u tehnici bio čak šest stotina puta nadmoćniji, ali da smo odbranili položaje.

Uprkos gorkom ukusu koji je ostao nakon povlačenja vojske sa KiM, kao i maćehinskom odnosu države prema veteranima, koji je tek u skorije vreme počeo da se menja, oni kažu da bi se za svoj narod i državu odazvali u svakom momentu i da bi se na KiM vratili ako zatreba.

„Vratili bismo se na KiM da branimo naše svetinje kao što smo to radili ’99 godine. Verujem da niko ne bi postavi pitanje: ni šta, ni zašto ni kako. Ako bi neko rekao da idemo – mi bismo krenuli“, poručuje Radaković.

Blagojević dodaje da oni nisu nikakvi fanatici, već su svedoci strahota koje je naš narod preživeo. Videli su, kaže, šta se dešavalo kada su se srpska vojska i policija povukle sa KiM i zato su spremni da se odazovu kao i 24 godine ranije.

„Država se brani na granici, a ne kad neprijatelj uđe na teritoriju – onda je sve kasno“, zaključuje Blagojević.

Dok god se sećamo hrabrosti i ljubavi prema Srbiji koju su imali onih koji su pali za odbranu, kao i oni koji su preživeli strahote Košara – njihove žrtve nisu uzaludne.

Nemamo pravo na zaborav.

Hronologija događaja na karaulama 1998. godine:

• Marta 1998. kod karaule Morina (karaula pored Košara) zaplenjena je vojna oprema (veliki broj naoružanja i municije) OVK teroristima;

• U aprilu je započeta akcija protiv OVK snaga koja je uspešno sprovedena. U selu Junik, nadomak Košara bilo je veće terorističko uporište. Tako da je vojska Jugoslavije bila na oprezu i unutar svoje države, i osmatrajući dešavanja iza granice.

• U maju 1998. godine poginuo je prvi vojnik na državnoj granici Albanije i Jugoslavije (karaula Bogićevica) – Đula Dorin, vojnik Graničnog bataljona;

• U julu 1998. godine poginula su 4 vojnika iz Padobranske brigade na Košarama;

• Septembra 1998. godine graničarima dolazi u pomoć i Izviđačko-diverzantska jedinica iz Niša. U terorističkom napadu OVK kod karaule Morina je tada ubijeno 5 vojnika SR Jugoslavije.

Već tada granični vojnici su bili pod stalnim oprezom, a novi napadi počinju sledeće godine, početkom proleća. Otprilike u  isto vreme počinje i NATO bombardovanje čitave SR Jugoslavije.

Karaula Košare, april 1999. godine

• Devetog aprila 1999. godine grupa OVK vojnika kreće u napad na Karaulu Košare . U to vreme vrh Juničke planine je i dalje prekriven snegom. Artiljerijskom vatrom prvo napadaju susednu karaulu Morinu. Vojnici Jugoslavije sa zasednog mesta C4 kreću po vodu i nailaze na OVK snage, koje su tom slučajnošću brže otkrivene.

• Napad je krenuo i preko vrha Rasa Košares, što je OVK snagama dalo dominantnu tačku vidljivosti na srpsku vojsku. OVK osvaja ovaj vrh, a zatim sledeće zasedno mesto, Glavu  / Kolibice, koje je bilo u neposrednoj blizini same karaule. Osvajanjem Rasa Košares visa, OVK snage su ušle čak 1,5 km u teritoriju Jugoslavije. Ovo se desilo već prvog dana borbe, a sledećeg dana zauzimaju i samu karaulu Košare jer je ona i bila pozicionirana na nepovoljnom položaju kada je u pitanju njena najbliža odbrana.

• Graničarima stiže u pomoć i vod Vojne policije tokom prvog dana.

• 10og aprila stiže i 125. Motorizovana brigada. Ona je bila dubinska podrška. Delovali su na unutrašnjem obezbeđivanju granice. Oni su vodili borbe u dubini teritorije Kosova i Metohije. Treba imati u vidu da je borba naših vojnika bila dodatno otežana stalnim nadletanjem NATO avijacije. Uz podršku 125. Brigade formirana je linija odbrane te je samim tim i sprečeno dalje nadiranje neprijateljskih OVK snaga.

• 14 – 19. aprila dalji napadi OVK vojnika su zaustavljeni. Naša vojska tada kreće u kontra-napad kako bi povratila zauzete teritorije. Iz karaule Morina kreću ka zasednom mestu C4 (Maja Glava). Vojnici Jugoslavije idu u kontra-ofanzivu i ka Rasa Košares visu. OVK snage su se brzo organizovale i kreću da deluju minobacačima. Posle prvih par dana ratovanja, bitka na Košarama se polako pretvara mahom u borbu minobacačima, jer su ih obe strane koristile.

• 19og aprila na Košare stižu i specijalne jedinice Vojske Jugoslavije. 63. Padobranska brigada dobija zadatak da osvoji Maja Glavu, kao i 72. Specijalna brigada i Vojna policija. OVK snage se povlače, a samim tim se povlači i linija fronta.

• 21og aprila 72. Specijalnoj brigadi u pomoć iz pozadine stiže 125. Brigade kod stene na visu Rasa Košares. Tu se narednih dana aprila 1999. godine vode stalne borbe protiv OVK terorista.

Karaula Košare, maj 1999. godine

• 10 – 11. maja Motorizovana brigada kreće da osvaja vrh Maja Zez. NATO avijacija započinje da gađa položaje Vojske Jugoslavije. Bombe koje su ispaljene bile su kasetne bombe (rasprskavajuće bombe koja u sebi sadrži submuniciju).

• 12og maja Vojska Jugoslavije kreće u kontra-napad. Iako se borba vodila na velikoj nadmorskoj visini, naša vojska je uspela da dođe na vis sa dva tenka. Moral vojske je dodatno bio podignut ovim uspešnim poduhvatom. Nadmorska visina je bila preko 1800 metara.

• Posle 13. maja nije bilo većih napada ni sa strane naše vojske, ni od OVK snaga. Ipak, vojnici su ginuli u svakodnevnim manjim borbama.

• Karaulu Košare su OVK vojnici koristili kao bazu, ali je ona pogođena 21. Maja. NATO avijacija tvrdi da su je oni pogodili, dok naša vojska govori drugačije: da je karaulu pogodila Vojska Jugoslavije.

Kraj borbi na Košarama

• Cilj OVK snaga bio je da razbiju i razdvoje Vojsku Jugoslavije, a samim tim da se njihove terorističke trupe iz pravca Albanije spoje sa OVK snagama u Metohiji.

• Uz podršku regularnih jednica vojske Albanije i NATO delovanja, OVK snage su napale Vojsku Jugoslavije koja je na Košarama ostala nepobeđena.

• Kopnena ofanziva OVK snaga je onesposobljena, i oni tada kreću drugim pravcem, preko planine Paštrik.

Jedinice Vojske Jugoslavije koje su učestvovale u Bici na Košarama

• 53.granični bataljon;

• 125.motorizovana brigada;

• Divizion 52. artiljerijske brigade;

• Posada Strela 2m 52. artiljerijsko-raketne  brigade PVO;

• Peti bataljon vojne policije;

• 72.specijalna brigada;

• 63.padobranska brigada;

• 52.bataljon vojne policije;

• Dobrovoljci.

(RT, agencije)