РТ: Годишњица Битке на Кошарама - како је 110 српских војника херојски зауставило непријатеља

Два ешалона од око 5000 људи напала су српску војску, а међу њима су били амерички специјалци "Зелене беретке", припадници британске специјалне јединице САС, друга пешадијска дивизија албанске војске и НАТО снаге у резерви

На данашњи дан пре 24 године почела је најкрвавија борба у модерној српској историји. Страхоте којима су сведочили српски војници тешко се могу описати, али сви су били вођени жељом да одбране државу, без обзира на цену, истичу за РТ Балкан хероји одбране Кошара.

НАТО авиони жестоко су гађали положаје Војске Југославије на граничном прелазу између СРЈ и Албаније у јеку противправне агресије Алијансе на нашу државу. Скоро 12.000 НАТО војника, међу њима и 5.000 Американаца стигло је у Албанију са више од 30 тенкова и 26 хеликоптера „апач“, а положаје на државној граници нападале су снаге војске Албаније и терористичка УЧК (Ослободилачка војска Косова).

На почетку копнене агресије, српску границу чувало је 110 војника 53. граничног батаљона, али су се, наводи командант одбране Кошара пуковник Љубинко Ђурковић, све до доласка појачања, борили као да су они ти који су у предности.

„НАТО планери су мислили да изврше напад под кодним именом ‘Стрела 1’ у правцу рејона Кошаре и да изврше пресецање јединица војске тадашње Савезне Републике Југославије“, каже Ђурковић за РТ Балкан, додајући да је циљ био да онеспособе 125. и 549. моторизовану бригаду, како би несметано могли да наставе дејства према Приштини.

„Тај план је био неочекиван“, каже пуковник Ђурковић, како за њега, тако и за читаву команду. Због тога је непријатељ у првих неколико сати постигао ефекат изненађења.

„Напад је почео силовито, рано ујутро, око 4 сата, прво нападом на суседну караулу, а потом у реону Кошара. Тих 110 граничара успело је да задржи темпо напада јаких снага. До 9 сати они су успоравајућим дејствима и одбрамбеним маневром успели да их задрже на линији од 100 до 300 метара на нашој територији, у зависности од конфигурације терена“, наглашава Ђурковић, истичући да су снаге непријатеља биле вишеструко надмоћније, те је одбрана у моменту првог напада била изузетно значајна.

Два ешалона од око 5.000 људи напала су српску војску. У првом ешалону се налазили су се америчке „Зелене беретке“, као и припадници британске специјалне јединице САС. Други ешалон чинила је комплетна друга пешадијска дивизија албанске војске и НАТО снаге у резерви. Логистичку подршку за напад, пружала је Алијанса, сећа се пуковник Ђурковић.

„За тих неколико сати командовање се консолидовало, доведене су свеже снаге које су непријатеља зауставиле и у 11 часова се кренуло у противнапад, а до 14 су враћене све коте, односно све тачке наше територије“, наводи командант одбране Кошара.

Снаге које су приступиле одбрани били су најбоље што српска војска има у том тренутку.

Међу онима који су у том моменту били на бранику отаџбине нашао се и припадник резервног састава 63. падобранске бригаде, већ искусни борац, Дејан Благојевић.

„Када су нападнуте Кошаре ми смо преко ноћи били пребачени тамо. Граничари су претрпели тај први удар, мислим да је то био и најжешћи удар. Да нисмо стигли ми из специјалних јединица, мислим да би била много тежа ситуација“, наводи Благојевић за РТ Балкан и додаје:

„Мислим да је војска тад бирала најискусније и најбоље војнике који су послати на Кошаре. То нам је била прва и задња линија одбране“.

За 63. падобранску бригаду карактеристично је, наглашава Благојевић, да је састав јединице такав да њима није био потребан позив. Они су, чим је почело НАТО бомбардовање дошли сами и ставили се команди на располагање.

„То су у правом смислу те речи патриоте“, истиче Благојевић за РТ Балкан.

На Кошаре су, у оквиру 125. моторизоване бригаде стигли и војници на одслужењу редовног војног рока, који, како каже војник 2. батаљона 125. моторизоване бригаде Александар Радаковић нису веровали ни да ћемо бити бомбардовани, а камоли да ће доћи до ратних страхота као што је пакао Кошара.

Ипак, када су нешто раније из касарне у Ваљеву прекомандовани на Косово и Метохију, несвесни опасности која следи, били су, каже Радаковић, срећни, јер су веровали да могу да помогну.

„Моју јединицу напад на Кошаре је сачекао у месту Рзнић (општина Дечани). Деветог априла ујутру јављено нам је да је нападнута караула. Не знамо ми ни колики је тај напад ни како је изгледао. Десетог ујутру смо кренули у напад, а саопштено нам је да идемо у рутинско чишћење шуме, јер се сматра да је група терориста прошла нашу граничну линију и да ми не знамо тачно докле су се они ушли у нашу територију“, присећа се Радаковић.

Већ 10. априла поподне, схватили су, каже Радаковић, колико је ситуација озбиљнија од онога што им је речено.

Наводи да је за њега период од 11. до 16. априла био најтежи, када је његова јединица ослобађала Маја Главу, али је поносан што су у томе успели.

„Успели смо да сачувамо нашу територију, нисмо им дозволили да прођу“, наглашава Радаковић за РТ Балкан.

Војник 2. батаљона 125. моторизоване бригаде Александар РадаковићРТ Балкан

Млади, голобради војници, преко ноћи остарили су и деценијама. Страхоте којима су сведочили – тешко се речима могу описати, а свима је императив била одбрана државе, без обзира на цену, која је често била превисока.

Тешко је било, сведоче војници, а посебно боли када погине добар друг. Девет војника погинуло је у спорадичним нападима терориста на Кошаре 1998. године, а од почетка бомбардовања 1999. још њих 108 остало је на вечној стражи. Такве сцене памте се целог живота.

Команданте, ко нас мења?

Од гледања смрти у очи, погинулих другова и свега што су жртвовали и преживели на Кошарама, теже им је, кажу, пало само повлачење војске након потписивања Кумановског споразума.

Сва та жртва коју су поднели, каже ветеран 63. падобранске бригаде Благојевић, и све што су преживели, након чега је стигла вест да се повлаче било је, како каже са кнедлом у грлу, „нешто веома тешко“.

Кнедлу је прогутао и пуковник Ђурковић, али 24 године раније, сведочи војник Александар Радаковић, који наводи да је то први пут када он није знао шта да им одговори.

„Питали смо се зашто се повлачимо. Нисмо уморни. Остаћемо ту где јесмо, нема разлога. Јер смо ми били убеђени да долази нека друга јединица да нас замени“ присећа се Радаковић.

Његов вод, који је с времена на време допуњаван, јер је било погинулих и рањених другова, од доласка на положај 10. априла до 14. јуна на положај био је на Кошарама, зато су, каже Радаковић, мислили да долази замена.

Ови див јунаци, истиче пуковник Ђурковић, нису могли да замисле да је то то, да ће се јединица преместити.

„На стотине војника, који су у мимоходу пролазили како би се преместили према унутрашњости Србије ме је питало: Команданте, ко нас мења? То је једини пут и једини тренутак када ја нисам имао одговор на захтеве, изазове, питања, мојих војника“, каже командант одбране Кошара.

Нису могли да прихвате, каже пуковник Ђурковић, да данас-сутра, неко господари територијом коју су они бранили и одбранили.

Према речима пуковника, на многим страним школама и академијама професори и аналитичари, не могу да схвате на који начин смо се ми то бранили и одбранили Кошаре, поготово када се узме у обзир сила која нас је нападала и снаге које су браниле.

„Ту се може поистоветити са оном Лазаревом да се ми нисмо руководили силом која нас напада, него према светињи коју бранимо“, наглашава Ђурковић.

Он истиче да је однос снага био 15 на према један у људству, да је непријатељ у техници био чак шест стотина пута надмоћнији, али да смо одбранили положаје.

Упркос горком укусу који је остао након повлачења војске са КиМ, као и маћехинском односу државе према ветеранима, који је тек у скорије време почео да се мења, они кажу да би се за свој народ и државу одазвали у сваком моменту и да би се на КиМ вратили ако затреба.

„Вратили бисмо се на КиМ да бранимо наше светиње као што смо то радили ’99 године. Верујем да нико не би постави питање: ни шта, ни зашто ни како. Ако би неко рекао да идемо – ми бисмо кренули“, поручује Радаковић.

Благојевић додаје да они нису никакви фанатици, већ су сведоци страхота које је наш народ преживео. Видели су, каже, шта се дешавало када су се српска војска и полиција повукле са КиМ и зато су спремни да се одазову као и 24 године раније.

„Држава се брани на граници, а не кад непријатељ уђе на територију – онда је све касно“, закључује Благојевић.

Док год се сећамо храбрости и љубави према Србији коју су имали оних који су пали за одбрану, као и они који су преживели страхоте Кошара – њихове жртве нису узалудне.

Немамо право на заборав.

Хронологија догађаја на караулама 1998. године:

• Марта 1998. код карауле Морина (караула поред Кошара) заплењена је војна опрема (велики број наоружања и муниције) ОВК терористима;

• У априлу је започета акција против ОВК снага која је успешно спроведена. У селу Јуник, надомак Кошара било је веће терористичко упориште. Тако да је војска Југославије била на опрезу и унутар своје државе, и осматрајући дешавања иза границе.

• У мају 1998. године погинуо је први војник на државној граници Албаније и Југославије (караула Богићевица) – Ђула Дорин, војник Граничног батаљона;

• У јулу 1998. године погинула су 4 војника из Падобранске бригаде на Кошарама;

• Септембра 1998. године граничарима долази у помоћ и Извиђачко-диверзантска јединица из Ниша. У терористичком нападу ОВК код карауле Морина је тада убијено 5 војника СР Југославије.

Већ тада гранични војници су били под сталним опрезом, а нови напади почињу следеће године, почетком пролећа. Отприлике у  исто време почиње и НАТО бомбардовање читаве СР Југославије.

Караула Кошаре, април 1999. године

• Деветог априла 1999. године група ОВК војника креће у напад на Караулу Кошаре . У то време врх Јуничке планине је и даље прекривен снегом. Артиљеријском ватром прво нападају суседну караулу Морину. Војници Југославије са заседног места Ц4 крећу по воду и наилазе на ОВК снаге, које су том случајношћу брже откривене.

• Напад је кренуо и преко врха Раса Кошарес, што је ОВК снагама дало доминантну тачку видљивости на српску војску. ОВК осваја овај врх, а затим следеће заседно место, Главу  / Колибице, које је било у непосредној близини саме карауле. Освајањем Раса Кошарес виса, ОВК снаге су ушле чак 1,5 км у територију Југославије. Ово се десило већ првог дана борбе, а следећег дана заузимају и саму караулу Кошаре јер је она и била позиционирана на неповољном положају када је у питању њена најближа одбрана.

• Граничарима стиже у помоћ и вод Војне полиције током првог дана.

• 10ог априла стиже и 125. Моторизована бригада. Она је била дубинска подршка. Деловали су на унутрашњем обезбеђивању границе. Они су водили борбе у дубини територије Косова и Метохије. Треба имати у виду да је борба наших војника била додатно отежана сталним надлетањем НАТО авијације. Уз подршку 125. Бригаде формирана је линија одбране те је самим тим и спречено даље надирање непријатељских ОВК снага.

• 14 – 19. априла даљи напади ОВК војника су заустављени. Наша војска тада креће у контра-напад како би повратила заузете територије. Из карауле Морина крећу ка заседном месту Ц4 (Маја Глава). Војници Југославије иду у контра-офанзиву и ка Раса Кошарес вису. ОВК снаге су се брзо организовале и крећу да делују минобацачима. После првих пар дана ратовања, битка на Кошарама се полако претвара махом у борбу минобацачима, јер су их обе стране користиле.

• 19ог априла на Кошаре стижу и специјалне јединице Војске Југославије. 63. Падобранска бригада добија задатак да освоји Маја Главу, као и 72. Специјална бригада и Војна полиција. ОВК снаге се повлаче, а самим тим се повлачи и линија фронта.

• 21ог априла 72. Специјалној бригади у помоћ из позадине стиже 125. Бригаде код стене на вису Раса Кошарес. Ту се наредних дана априла 1999. године воде сталне борбе против ОВК терориста.

Караула Кошаре, мај 1999. године

• 10 – 11. маја Моторизована бригада креће да осваја врх Маја Зез. НАТО авијација започиње да гађа положаје Војске Југославије. Бомбе које су испаљене биле су касетне бомбе (распрскавајуће бомбе која у себи садржи субмуницију).

• 12ог маја Војска Југославије креће у контра-напад. Иако се борба водила на великој надморској висини, наша војска је успела да дође на вис са два тенка. Морал војске је додатно био подигнут овим успешним подухватом. Надморска висина је била преко 1800 метара.

• После 13. маја није било већих напада ни са стране наше војске, ни од ОВК снага. Ипак, војници су гинули у свакодневним мањим борбама.

• Караулу Кошаре су ОВК војници користили као базу, али је она погођена 21. Маја. НАТО авијација тврди да су је они погодили, док наша војска говори другачије: да је караулу погодила Војска Југославије.

Крај борби на Кошарама

• Циљ ОВК снага био је да разбију и раздвоје Војску Југославије, а самим тим да се њихове терористичке трупе из правца Албаније споје са ОВК снагама у Метохији.

• Уз подршку регуларних једница војске Албаније и НАТО деловања, ОВК снаге су напале Војску Југославије која је на Кошарама остала непобеђена.

• Копнена офанзива ОВК снага је онеспособљена, и они тада крећу другим правцем, преко планине Паштрик.

Јединице Војске Југославије које су учествовале у Бици на Кошарама

• 53.гранични батаљон;

• 125.моторизована бригада;

• Дивизион 52. артиљеријске бригаде;

• Посада Стрела 2м 52. артиљеријско-ракетне  бригаде ПВО;

• Пети батаљон војне полиције;

• 72.специјална бригада;

• 63.падобранска бригада;

• 52.батаљон војне полиције;

• Добровољци.

(РТ, агенције)