РТ: Данас се навршава 84 године од усташког масакра 6.000 српских цивила у Старом Броду

"Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Тамо је отишло барем двије хиљаде народа. Ту није остало ни пиле, све су усташе побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили…. Те злочине није запамтио нико што је држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све… Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигерице ваде… Ех, кад се сјетим, најгоре прошле младе цуре, жалост љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај".

Овако је у своје време о крвавим Младенцима на Дрини 1942. године сведочила Љубица Планинчић из Гучева код Рогатице која је чудом преживела масакр.

Тог дана, усташе Јуре Францетића, односно његова Црна легија, сустигли су на левој обали Дрине, крај Старог Брода, у питомој ували на месту где река излази из каменог теснаца српски збег. У бестијалним оргијама за неколико сати на најмонструозније начине побијено је више од 6.000 невиних људи, потекла је крвава Дрина

Тог дана, усташе Јуре Францетића, односно његова Црна легија, сустигли су на левој обали Дрине, крај Старог Брода, у питомој ували на месту где река излази из каменог теснаца српски збег. У бестијалним оргијама за неколико сати на најмонструозније начине побијено је више од 6.000 невиних људи, потекла је крвава Дрина.

Нешто раније тог пролећа, на ове крајеве покренута је офанзива у којој је под командом Јуре Францетића било више од 10.000 усташа. Њихов задатак био је да учврсте усташку власт на источној граници НДХ и овај простор очисте од српског становништва.

Широку територију источне Босне, до Дрине, у малим јединицима бранили су припадници Југословенске војске у отаџбини под командом наредника Радомира Нешковића.

Међу побијенима у Милошевићима и у Старом Броду било је, како је пре пар година на обележавању 80-те годишњице злочина у Старом Броду, подсетио протојереј-ставрофор Драган Вукотић, и 126 беба до годину дана, 408 деце од две до пет година, 941 дете од пет до 14 година... Према овим подацима, четвртина убијених били су деца стара до 14 година, остали жене и старци.

Тек пре 18 година, или 66 година после масакра, 2008. у Старом Броду подигнут је споменик побијеним невиним Србима, и на споменику тешка опомена нашем поколењу:

"Опростите нам ви, који сте овдје страдали а 66 година смо ћутали о вама. Ипак вас нисмо заборавили јер овакве ране на срцу никад не зарастају. Злочинцима смо опростили, нек им је лице црно пред Божијом светлошћу!".

Новим поколењима, онима који за Стари Брод нису чули, као и онима који брзо заборављају, на споменику је и кратко подсећање шта се 1942. године догодило на том страшном истовремено и светом месту:

"У прољеће 1942. из Сарајева је кренуло десет хиљада усташа са намјером да протјерају и побију српско становништво. Српски народ са подручја Сарајева, Пала, Олова, Kладња, Хан Пијеска, Рогатице, Сокоца и Вишеграда у збјеговима крену  низ Дрину да би спас потражио у Србији. У Вишеграду, италијанска војска није дозволила народу да пређе преко ћуприје и збјег крену поред Дрине ка селима Милошевићи и Старом Броду гдје се налазила скела. Усташе стигоше овај збјег и мучки убише око 6.000 српских жена, ђеце и стараца. Највећи покољ на Србима усташе учинише у Старом Броду на православни празник Младенци 1942. године".

Више од шест и по деценија о крвавим Младенцима на Старом Броду се зарад "братства и јединства" и са једне и са друге стране Дрине ћутало. Побијена нејач била је заборављена, убијена по други пут. Истину о злочину чували су за то време ретки преживели, понеки храбри историчар и хроничар тих времена

Више од шест и по деценија о крвавим Младенцима на Старом Броду се зарад "братства и јединства" и са једне и са друге стране Дрине ћутало. Побијена нејач била је заборављена, убијена по други пут. Истину о злочину чували су за то време ретки преживели, понеки храбри историчар и хроничар тих времена.

Српски писац Момир Крсмановић који је као деветогодишњи дечак преживео усташки покољ близу Сјемећа, седамдесетих година прошлог века написао је роман "Тече крвава Дрина", због којег је био прогањан од стране комунистичких власти. У новембру 2008. је представљено дело групе аутора "Заборављени злочин - Стари Брод", коју је издало Српско соколско друштво "Соко" из Добруна и издавачка кућа "Дабар".

Данас о злочину речито говори споменик аутора архитекте Новице Мотике из Зворника постављен у Старом Броду, 27 скулптура које вире из воде, 29 ликова који симболизују збег, улазак српских мајки са децом у ледену, набујалу Дрину.

Сведочанства ретких преживелих са Старог Брода језива су подсећања да људско безумље, мржња и лудило немају границе.

Неки историјски извори наводе да су Немци, који су били на другој обали Дрине, у Србији, згрожени сценама које су гледали у Старом Броду прекинули покољ, дозволили преживелим групицама да пређу у Србију... Они који су се вратили својим домовима на просторима Романије, Сокоца, према Сарајеву, страдали су наредних недеља и месеци у новим покољима Црне легије.

"Дрину сам прешла с малим ђететом у руци, јастуком и хаљинама на леђима. Бјежали смо испред усташа, нијесу нас стигли, а виђела сам да ријека носила лешеве људи и животиња. Са Ђорђијиног млина, са стијена код Милошевића у Дрину су скочиле једна моја родица и двоје кћерке Симе Радовића. Бојале се да их не стигну усташе…", речи су Миле Поповић која је давно сведочила у документарном филму РТРС.

"А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе", сведочење је Милош Башовића, из Борика код Рогатице.

"Kад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Kриомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било. Многе ђевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину", причао је Милош, понављајући да му је Бог једини сведок да је све тако било.

"Народ се разлете, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа горе у страни и остаде, а што ухватише оно доље ка Дрини почеше убијати. Прогоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу ђецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ помаже и јаука. Људи само скачу у Дрину, цуре посебно… А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда, то је био невјероватан и страшан призор", сведочио је давно Ристо Боровчанин, родом из Жуља, настањен у Педиши, Соколац.

Матија Бећковић за Стари Брод је рекао да је то "Титаник" за који нико не зна, иако је, како је рекао "у Дрини подављено више него у Атлантском океану, на броду за који зна читав свет".

"Посебно смрт мајке памтим, то се не заборавља. Никад нисам могао одговорити себи - шта та жена скриви оном крвнику да јој на онакав свиреп начин, на очиглед осморо ђеце, одузме живот и још у деветом мјесецу нове трудноће, како ли се не сјети своје мајке, сестре или ђеце! Францетићеви бојовници све то нису сами радили, имали су, убјеђен сам водиче по овим нашим беспућима, тај посао одрађивале су наше комшије, домаће усташе из околних муслиманских села", свеодичио је својевремено Драго Kрстић, из Сјеверске код Рогатице.

Свети владика Николај Велимировић написао је молитву за мученике са Старог Брода:

"Изнад плахе Дрине, са високе стене, буљук девојака с молитвом и вриском скочише у реку да част очувају… Устраши се река, устави таласе, дубине раскрили, да гробница буде. Над зеленом Дрином блеснуше голуби… Дјевојачке душе, небо их пољуби".

Зоран Шапоњић

(РТ)