Ratko Ristić: U dolini Jadra nije moguće eksploataciju sprovesti na ekološki prihvatljiv način. Mi ne treba da dopustimo da Srbija postane rudarska kolonija zapada

 U okviru serijala "Litijum: Stručnjaci govore" profesor Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Ratko Ristić istakao je niz ozbiljnih upozorenja na ekološke, zdravstvene i društvene posledice potencijalne eksploatacije litijuma u Srbiji, posebno u dolini Jadra.

„Jedino mesto na planeti gde bi se, usred stabilnog poljoprivrednog predela u kojem žive hiljade ljudi, vršila eksploatacija i prerada litijuma, uz izgradnju deponija, bio bi ovaj naš slučaj. Nadam se da do toga neće doći“, poručio je Ristić.

Na samom početku postaviću Vam pet blic pitanja identičnih za sve naše goste i zamoliću vas za kratke odgovore u jednoj do dve rečenice, a kasnije ćemo razviti temu, može. Da li znate da se negde u svetu planira eksploatacija litijuma na plodnoj zemlji?

Taj slučaj mi nije poznat. Ono što znam jeste da se litijum iz kopnenih rezervija eksploatiše jedino u pustinjama ili nenaseljenim oblastima. Zaista nije mi poznato da se to dešava u nekom agrikulturnom predelu koji je naseljen.

Da li je moguće sprovesti eksploataciju litijuma u Jadru na ekološki način?

Pa sudeći prema svim do sada objavljenim tehničkim dokumentima kompanije Rio Tinto, obavljenim istraživanjima koje su nezavisna od kompanije Rio Tinto i dobijenim rezultatima, smatram da nije moguće eksploataciju sprovesti u dolini Jadra na ekološki prihvatljiv način.

Da li bi, prema Vašem mišljenju, trebalo prirodne resurse ostaviti budućim generacijama i kad to kažem pre svega mislim na zdrav vazduh, zdravu životnu sredinu i vodu?

Naravno da treba da čuvamo prirodne resurse. Međutim, da li se radi o sadašnjim ili budućim generacijama, svaka eksploatacija prirodnih resursa mora da vodi računa o javnom zdravlju. One resurse koje će trebati i sadašnjima i budućim generacijama, koji ne ugrožavaju javno zdravlje, treba da budu eksploatisani veoma obzirno i veoma pažljivo i sa stanovišta isključivo našeg nacionalnog interesa.

Da li bilo koja kompanija u slučaju rudarenja u Jadru može da garantuje da neće doći do curenja otrovnih materija i zagađenja životne sredine?

Mislim da to nije moguće. Najugroženiji su slojevi u podzemlju gde su skladištene ogromne količine kvalitetnih podzemnih voda, kvaliteta za vodosnabdevanje stanovništva i pošto je poznato da je Srbija već sad zemlja koja je u deficitu sa vodom, najsiromašnji smo na Balkanu, mislim da nijedna kompanija ne može da dobije priliku, jer ne može da garantuje bezbednost tih vodnih rezervi.

Da li ste protivnik rudarenja kao privredne grane?

Naravno da nisam. Rudarenje mora biti održivo, mora biti u jasnom, javnom interesu, nikako ne može biti motivisano lukrativnim, profitnim interesima privatnih stranih rudarskih kompanija. Dakle, kao odgovorno, zrelo društvo mi moramo da napravimo konsenzus oko toga koji mineralni resursi su nama neophodni, sa kojima mi raspolažemo i pod kojim uslovima i na koji način da to eksploatišemo, a da ne ugrozimo stabilnost ekosistema, a posebno javno zdravlje našeg naroda.

Među prvima ste se uključili u borbu protiv rudarenja litijuma u Jadru. Zašto?

Bilo mi je jasno šta sledi. Ja sam neko ko je profesor na Šumarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku za ekološki inženjering u zaštiti zemljišnih i vodnih resursa. Dakle, ono što radim i kao profesor i kao licencirani inženjer i kao istraživač, bilo mi je potpuno jasno da u jednom tako obimnom projektu, u jednom stabilnom poljoprivrednom predelu gde živi više hiljada ljudi, da bi jedan takav rudnik doveo do ozbiljne degradacije zemišta, ugrožavanja kvaliteta i površinskih i podzemnih voda. Naravno, moje kolege sa Biološkog fakulteta su pokazale da bi to imalo katastrofalne efekte i na živi svet, a posebno mi je bila neprihvatljiva socijalna komponenta tog projekta - da je jednoj privatnoj stranoj rudarskoj kompaniji dato pravo da sprovodi plan relokacije, odnosno preseljenja stanovništva. Dakle, to su neki osnovni razlozi zbog kojih od samog početka meni jedan takav projekat apsolutno nije bio prihvatljiv.

Šta bi, prema Vašoj proceni i stručnoj u svakom smislu i profesorskoj i inženjerskoj, zapravo bila najveća šteta rudaranja u Jadru i da li bi nju bilo moguće ispraviti?

Potpuno je jasno da bi eksploatacija i prerada jadarita na predviđenom lokalitetu uz korišćenje na dnevnom nivou 1100 tona, odnosno 1.100.000 litara koncentrovane sumporne kiseline svaki dan, uz uništenje fizičko zemljišta i produkciju gotovo 1,2 miliona tona jalovine godišnje, dovelo do stvaranja ogromnih deponija koje su pune vrlo toksičnih i kancerogenih materija.

Ja sam pročitao sve tehničke dokumente koje je kompanija Rio Sava, odnosno Rio Tinto, na neki način izložila sudu javnosti. To je neka njihova studija opravdanosti, zatim ono što je rađeno u okviru našeg pravnog sistema, nacrt prostornog plana područja posebne namene, prostorni plan grada Loznice i nešto što ja zovem pokušaj izrade studije procee i utjecaja na životnu sredinu koja je imala tri segmenta. Kada detaljno pročitate sve te projekte, kada sagledate sve iznete podatke, a kada imate i sopstvena istraživanja, onda vam je potpuno jasno da bi eksploatacija i prerada jadarita na predviđenom lokalitetu uz korišćenje na dnevnom nivou 1100 tona, odnosno 1.100.000 litara koncentrovane sumporne kiseline svaki dan, uz uništenje fizičko zemljišta i produkciju gotovo 1,2 miliona tona jalovine godišnje, dovelo do stvaranja ogromnih deponija koje su pune vrlo toksičnih i kancerogenih materija. Naime, tamo bi bilo dosta borata kao produkta prerade za potrebe dobijanja borne kiseline, bilo bi dosta arsena i jedan hemičar koji radi na Berkliju, Jovan Tadić, je rekao da bi to bile džinovske gomile insekticida, jer borna kiselina je baza za insekticide, i mišomora, a arsen je osnova za mišomor. I ono što je posebno neprihvatljivo jeste kolika bi površina zemljišta bila uzurpirana.

Dakle, kompanija stalno govori o nekim malim površinama koje bi bile po deponijama, pa se pominje neka deponija u slivu potoka Štavica gde bi oni pravili pogače od konsolidovanog dehidriranog materijala koje bi se pakovale iza neke brane i zanimljivo je da su u različitim dokumentima iznošeni njihovi različiti podaci. Nađete u studiji opravdanosti da bi pod deponijama bilo 553 hektara u dolini Jadra i u Rađevini, to je ono tamo prema Krupnju. Dakle, oni bi eksploatisali u nekim dokumentima 40 godina, u nekim dokumentima 60, ali ako se radi i o jednom i drugom periodu eksploatacije, to je barem 48 do preko 70 miliona tona te toksične i kancerogene jalovine. I onda su oni rekli da bi to spakovali iza neke brane u vidu tih pogača na slivu potoka Štavica i kad uradimo kad smo uradili jednu analizu ispostavilo se da bi u tom potoku Štavica moglo da se spakuje 130.000 metara kubnih materijala.

Eventualno još jedno 200.000 do 300.000 što je daleko, daleko manje od onih 48 ili 70 miliona tona. I onda vam je potpuno jasno da bi oni morali da prave deponije na zemljištu, na ravnom terenu, u priobalju lokalnih vodotokova, na primer Korenite ili Jadra, što je zabranjeno po našem zakonu o vodama i što bi izazvalo zaista drastično ugrožavanje kvalitete tih podzemnih voda samo od jalovina. Da ne govorimo o tome da su oni do sada izbušili preko 500 bušotina, koje su dubine 300 do 700 metara, da je došlo na nekim bušotinama do samo izliva voda koja je potiču iz različitih slojeva, kako je tekao proces bušenja iz različitih perioda geološke starosti u kojima su rastvorene vrlo toksične materije.

I recimo na nekim lokalitetima gde je došlo do tih samoizliva, jednostavno ništa ne raste i kompanija plaća nadoknadu našim seljacima koji jednostavno trpe štetu i ovi im plaćaju nadokradu. I sad zamislite, to je u periodu istraživanja. A šta bi tek bilo u periodu eksploatacije? I moja koleginica koju ste vi već intervjuisali, Dragana Đorđević, i jedna ekipa u kojoj sam i ja bio, je objavila jedan rad koji je objavljen u časopisu Scientific Reports, to je peti najcitirani časopis na svetu. Mi smo objavili rezultate istraživanja šta bi bilo kao posledica rudarenja pre eksploatacije. Znači, samo u ovoj, da kažemo, relativno manje u devastirajućoj, manje opasnoj fazi imamo očigledne ekološke štete. A možete samo zamisliti šta bi bilo kad bi krenula eksploatacija u punom obimu.

I ono što je posebno zanimljivo, taj rad je do sada imao 98.000 pregleda i preuzimanja, što je fantastičan broj za jedan naučni rad, a grupa apologeta projekta, na žalost oni svi rade na univerzitetu u Beogradu, plus takozvani vodeći naučnik Rio Tinta, su uputili demanti u uredništvu časopisa i tražili su povačanje našeg rada. Međutim, posle našeg vrlo temeljnog i argumentovanog odgovora, uredništvo je odbilo da prihvati te primetbe kompanije i rad je naravno, ostao na portalu časopisa Scientific Reports. Takođe, imamo slučajeve istraživanja koji nisu vezani direktno za dolinu Jadra, ali jesu za okolinu Valjeva, gde je jedna druga kompanija radila istraženu bušutinu, došlo je do zagađenja podzemnih voda i enormno su povećene, recimo koncentracije bora. Svi lokalni bunari ispali su iz vodosnabdevanja, uginula je neka stoka, propali su neki zasadi borovnice i lešnika, čini mi se, a neki ljudi su naglo oboleli. A govorimo samo o jednoj jedinoj bušoptini i o izlivanju.

A da li je tu u okolini Valjeva istraživan litijum ili nešto drugo?

Jeste, govorimo o lokalitetu koji se zove Lukavac, to je selo Lukavac i onda je posle toga jednom briljantnom pravnom logikom i postupanjem advokat Sreten Đorđević uspeo da izdejstvuje zabranu obavljanja primenjenih geoloških istraživanja na području grada Valjeva. E sad, takođe postavlja se pitanje šta je pozadina uopšte te namere da se eksploatiše navodno litijum u Srbiji. Kada pogledate svetske reprezentativne izvore o tome koliko koja zemlja raspolaže, sa rezervama litijuma, navešću jedan izvor, to je US Geology Survey, to je američka geološka služba, imaju jednu publikaciju koja se zove Mineral Commodity. I mi smo tu na 11. mestu, sa procenjenim i overenim rezervama od 1,2 miliona tona litijuma, na čelu je, čini mi se, Bolivija ili Čile sa 25-26 miliona tona.

I mi imamo ministarku aktuelnu u srpskoj vladi koja izgovori da Srbija ima 158 miliona tona overenih rezervi, što apsolutno nije tačno. Onda imate situaciju da je na početku tadašnja ministarka Zorana Mihajlović, naravno sa sve Aleksandrom Vučićem, Anom Brnabić i celom tom vladinom vrhuškom promovisala Projekat Jadar kao neverovatu razvojnu šansu, jer mi bi imali litijum, od koga se prave litijumske baterije, pa bi mi bili mnogo važni u proizvodnji električnih automobila, pa se govorilo o nekim povezanim lancima vrednosti. I onda pogledate svetsku situaciju i shvatite da, recimo, propada, bankrotira trenutno Northvolt kompanija. To je projekat vredan više milijardi evra za proizvodnju litijum-jonskih baterija. Projekat propada, fabrika bankrotira, jer je smanjena potražnja litijum-jonskih baterija, jer se sve manje prodaju ti električni automobili, jer su placevi u celoj Evropi zatrpani sa desetinama hiljada električnih automobila koje niko neće da kupi. I onda se vi pitate šta je u suštini namera sa ovom pričom o nekom srpskom litijumu i našom proizvodnjom baterija ako imate globalno tržište koje govori nešto sasvim drugo. Činjenica je da je kineska Kettle kompanija, najveći svetski proizvođač baterija, napravio natrium-jonsku bateriju koja ima jednaku gustinu energije, kao i litijum-jonska baterija, mnogo je jeftinija i mnogo je bezopasnija. Jer litijum-jonske baterije su sklone samozapaljenju i česti su slučajevi samozapaljenja, recimo Tesla automobila u Evropi. I kad se to desi, onda se oslobađa gas, koji se zove fluorvodonik. I od jedne baterije se produkuje zagađenje 800.000 metara kubnih vazduha. Ko to diše desetak minuta, verovato neće ostati živ. I postoje grafenske baterije, to je derivat ugljenika i postoje vodonične gorivne ćelije.

I onda je zaista jako teško razumeti zašto naši političari govore o litijum-jonskim materijama kao velikoj šansi za dekarbonizaciju. Zašto? Ako vi hoćete da eksploatišete litijum, da ga preradite sa vrlo agresivnim hemijskim materijalima, pa to je nešto što dovodi do fizičkog uništenja zemljišta. Kada dolazi do oslobađanja organskog ugljenika koji je uskladišten u zemljištu, degradira se biodiverzitet i to nije ništa što ima veze sa zelenom tranzicijom. Jedan električni automobil ima 30 do 40 procenata više mineralnih komponenti koje je potrebno obezbediti i ugraditi nego običan automobil koji ima motor sa unutrašnjim sagorevanjem. I onda recimo saznate da bi mnogo veći akcent bio stavljen recimo na proizvodnju borne kiseline za potrebe korporacije Borax. To je američka kompanija gde je većinski vlasnik Rio Tinto i oni proizvode bornu kiselinu u granulatima. I bio bi proizvođen natrijum sulfat koji se koristi u čitavom nizu nekih industrijskih i tehnoloških procesa. Dakle, nije litijum primaran.

U Srbiji, koliko je meni poznato, ima preko 400 lokaliteta, dakle mesta gde se sada rudari, gde se nešto prerađuje ili gde se deponuje ta ruda, odnosno gde su jalovišta. I Srbija ima, koliko sam video prema poslednjim dostupnim podacima, tri ili četiri ta rudarska inspektora. To je jako malo. I možete pretpostaviti da ti ljudi ne mogu u jednoj kalendarskoj godini da obiđu sve lokalitete. Nije dovoljno samo obići. Treba uzeti uzorke, treba te uzorke obraditi, treba publikovati te rezultate. Ko to radi? Da li mi uopšte imamo predstavu o tome šta se sve emituje od zagađenja u tim zonama koje bi trebalo da budu predmet pažnje?

Ja sam iskreno šokiran nekim podacima koji su javno dostupni. Recimo, grad Bor i okolina spadaju među 50 žrtvovanih zona. Taj termin je upotrebljen na globalnom nivou. Publikaciju je napisao izvesni Timothy Boyd, koji je bio u jednoj agenciji Ujedinih nacija istraživač a, sad je na British Columbia i on je obradio 50 najzagađenijih oblasti na svetu. Od tih 50 oblasti, 46 oblasti su rudarske oblasti gde se radi ekstrakcija i prerada ruda. I Bor, nažalost, ima počasno mesto.E sad, svaki četvrti stanovnik Bora je onkološki bolesnik. Naši političari pričaju da je rudarenje Boru donelo neverovatan ekonomski napredak i da će to povećati i broj stanovnika. Ali kad pogledate popis, na primer, iz 2011. u Boru je živelo preko 30.000 stanovnika i pogledate popis iz 2021. vidite da je došlo do smanjenja od 15%.

Dakle, nije tačno da će rudarenje povećati broj stanovnika, povećaće broj bolesnih stanovnika. Smanjuje se učešće mladih u ukupnoj populaciji, jer mladi beže. Sve analize pokazuju da recimo u Boru i okolini je jako visok sadržaj teških metala i ostalih zagađivača u zemljištu, u vodama, u biljnim tkivima, voća, povrća, svega onoga što se proizvodi i koristi kao hrana u tom regionu.

Dakle, nije tačno da će rudarenje povećati broj stanovnika, povećaće broj bolesnih stanovnika. Smanjuje se učešće mladih u ukupnoj populaciji, jer mladi beže. Sve analize pokazuju da recimo u Boru i okolini je jako visok sadržaj teških metala i ostalih zagađivača u zemljištu, u vodama, u biljnim tkivima, voća, povrća, svega onoga što se proizvodi i koristi kao hrana u tom regionu. Imate dve reke, to su Borska i Kriveljska reka, koje su u stvari kanali kojima teku otrovi. I onda, zašto pričamo o ovome? Bor je na neki način već žrtvovan, nažalost. To je posledica krajnje neodgovornog tretmana tog prostora gotovo stotinu godina. Zašto da mi pravimo još jedan Bor? Zašto da ugrozimo najvrednije rezerve kvalitetnih pijaćih voda u Zapadnoj Srbiji? Zašto da ugrozimo 450 biljnih i životinskih vrsta koje bi bile ugrožene u dolini Jadra i u Rađevini, od čega je 145 vrsta zaštićeno ili strogo zaštićeno? I zašto da ugrožavamo javno zdravlje, odnosno zdravlje našeg naroda?

Rađena je analiza potencijala zemljišta u dolini Jadra i mogućnosti poljoprivredne proizvodnje. To je uradila jedna grupa vrhunskih eksperata iz oblasti poljoprivrede i za domen stočarstva, i za domen povrtarstva, voćarstva i nekih drugih proizvoda. Prostor Jadra može godišnje uz poštenu podršku države našim seljacima, uz one kvalitete subvencije, uz pomoć u nabavci poljoprivredne mehanizacije po nekim pristojnim kreditima, ne ovim zelenaškim kreditima koje daju banke, tamo bi proizvodnja poljoprivredna mogla da prevazidje 80 miliona evra godišnje. A recimo rudna renta koju bi Rio Tinto, odnosno Rio Sava isplaćivao, varirala bi od 7 do 15 miliona evra godišnje ako imaju profit. Dakle, mi ne koristimo resurs, to je zemljište i to je ta voda koju ima u dolini Jadre i u Rađevini i ne koristimo taj očigledan resurs i ne pomažemo tim ljudima da se bave delatnošću kojom se već bave tradicionalno jako dugo, ali na jedan unapređen, poboljšan način, jer može da se ostvari daleko veći prihod. A u zoni projekta je otprilike oko 4800 hektara. I praktično ako bismo digli do neke evropske norme da po hektaru imamo prihod od 15.000 evra, ima zemalja kao Danska koje imaju 25.000-26.000 evra po hektaru, bio bi ostvaren daleko veći prihod, pogotovo ako bi se investiralo u prerađivačku industriju, pa da ne izvozimo sirove poljoprirodne proizvode, nego da ih preradimo. Od kukuruza može barem 80-ak proizvoda. Ne moramo malinu u zrnu da izvozimo, možemo da pravimo džemove, matične sokove, možemo da pravimo za potrebe konditorske industrije različite. Dakle, ako bi se sve to prerađivalo, tamo bi bilo zapošljeno mnogo više ljudi nego u rudarstvu i bio bi ostvaran daleko veći prihod i ne bi bilo ugrožavanja ni ekosistema, ni javnog zarada.

Profesore, ukoliko bi to zemljište bilo zagađeno, istražnim radnjama je donekle već to učinjeno, ali ukoliko bi bilo zagađeno rudarenjem na razne načine, da li postoji mogućnost ispravke, odnosno saniranja te štete?

Koleginica Dragana Đorđević je u ovom radu koji sam pominjao predstavila rezultate uzorkovanja zemljišta i tamo su nađene koncentracije recimo bora i arsena koje su veće od maksimalno dozvoljenih količina i veće su od remediacijalnih vrednosti. Šta to znači? Ima lokaliteta koji su toliko zagađeni da ne postoji mogućnost remedijacije, odnosno popravljanja. Znači, ta zemljište su trajno izgubljena. Sa početkom procesa ekstrakcije i prerade, ono što je sada samo na nekim lokalitetima, bilo bi na daleko većim površinama.

Od zagovornika otvaranja rudnika u Jadru, mi zapravo slušamo da je planirano otvaranje rudnika litijuma na nekoliko lokacija u Evropi. Šta možete o tome da nam kažete?

Ja sam bio na lokaciji Kovaš do Baroso, to je u Portugaliji, oblast Monte Alegre, jedno sto kilometara od grada Porta i to je proglašeno svetski vrednim područjem tradicionalne poljoprivreda. I pričao sam sa seljaciama, oni su oterali kompaniju Savana Resources. Tamo bi bio sličan proizvodni proces kao ovo što se planira kod nas u dolini Jadra. I ono što je jako zanimljivo, tamo je pala vlada. Jer je to bio ekstremno koruptivni projekat. Portugalija je uključila svoje javne i tajne policijske službe, pa je priveden premijer Antonio Košta, saslušano je nekoliko ministara je privedeno i pohapšani su neki ljudi i pošto je veoma jasno i lako ustanovljeno da je to jedan koruptivni projekat, od toga za sada nema ništa. Govori se ovom projektu u na granici između Češke i Nemačke, između sela Zinvald i Sinovec.

Tu bi se u postojećim rudničkim tunelima eksploatisala ruda, koncentrisala, mlela i izdvajao litijum pomoću specijalnih magneta. To je ono što sam pročitao u dostupnoj literaturi, ali to još nije počelo. Aktivan je projekat Landao, Gornja Rajna. Oni iz toplih podzemnih voda pumpama izlače tu vodu, navode na jonske filtere i izdvajaju litijum koji je u koncentraciji od 200 do 400 mg po litru, što je potpuno bezopasno za okolinu. Dakle, iz toplih podzemnih voda. I što je zanimljivo, oni toplotu koriste, pomoću toplotnih izmenjivača, za povrtarsku proizvodnju i zagrejanje naselja, a ohlađenu vodu jednostavno vrate u podzemlje. Sličan projekat na nivou start-upa, dakle na nivou jedne početničke firme i eksperimenta funkcioniše u Cornwallu, to je Britanija. Tamo pored litijuma na tim jonskim filtrima iz podzemne vode izdvajaju i rubidijum i cezijum ali nema hemije, nema uništenja zemljišta. I Austrijanci, odnosno ovi promoteri projekta, pominju projekat Wolsburg u Austriji, gde bi se iz spodumena, to je mineral iz kopnenih rezervi, dakle bi se izdvajao litijum, međutim, tamo bi se zaista kopao taj spodumen, ali bi se sva iskopana količina utovarivala na železnicu odatle do prve luke na brodove za transport takvog materijala i prerada te rude bi se odvijala u Saudijskoj Arabiji. Ne bi bilo u Evropi.

A kod nas je planirano otvaranje, uz rudnik otvaranje i prerade te rude.

Tako je. I prerade i ono što je najgore i najstrašnije kod nas bi ostale deponije. Ima australijski projekat, tamo Kinezi čini mi se na lokalitetu ili oblasti, mislim da se zove Greenbush, eksploatišu rudu, ali oni mogu samo da iskopaju rudu, da je natovare na industrijsku železnicu do prve luke na brod, pa u Kinu. Prerada je u Kini i deponije su u Kini, nisu u Australiji. Najveći kapaciteti za izdvajanje litijuma su u pustinji Atakama, to je granična oblast Čilea, Bolivije, Argentine. Tamo se podzemne vode ispumpavaju na površinu terena, prave se depresije, odnosno udubljenja koja se prekrivaju specijalnim materijalima koji su vodonepropustni. Onda se ta voda izliva u te bazene, da tako kažem, pošto je to pustinja, sija sunce, voda isparava, ostaje prah koji se posle negde vozi. Dakle, jedino mesto na planeti gde bi se usred jednog stabilnog poljoprivrednog predela gde žive hiljade ljudi, da bi se eksploatisao prerađivao litijum, pravile deponije, bio bi ovaj naš slučaj i ja se iskreno nadam da do toga neće doći. E sad, pored zagađenja i zemljišta i podzemnih i površinskih voda, verovatno i vazduha, došlo bi do fizičkog uništenja jako velikih površina vrlo kvalitetnog zemljišta.

Treba znati da je prirodni kapacitet samoobnavljanja zemljišta 0,1 mm godišnje. To znači da se prirodnim putem, tim procesom pedogeneze, kako se to zove, stručno, za 10 godina obnovi 1 mm zemljišta. Za 100 godina se obnovi 1 cm zemljišta. E sad zamislite koliko hiljada godina treba da se obnovi 30-40 cm zemljišta koje je specifičan medijum života, jer u zemljištu se nešto rađa. Zemljište je nosilac života. I onda je jako teško razumeti ove kalkulacije raznoraznih analitičara, ekonomista, koji samo govore o litijum-jonskim baterijama, o električnim automobilima, o nekim lancima proizvodnje. Sve je to tamo negde, kao u nekom klaudu želja. To je potpuno nerealno, a dovodimo u rizik i devastiramo vrlo vredne prirodne resurse koje mi imamo i umesto da ih čuvamo i koristimo na najobzirniji mogući način za naše potrebe, neko hoće to da ustupi nekim strancima koji imaju samo lukrativne motive.

Kako ocenjujete transparentnost i kompanije Rio Tinto i svih državnih organa kada su u pitanju dokumenti koje je recimo stručna javnost tražila na uvid da li ste vi i koliko lako mogli do njih da dođete?

Ja bih citirao jednu seljanku i pesnikinju Ljilju Bralović iz sela Pranjani koja je o tom odnosu države naše, nažalost prema seljacima, odnosno prema ljudima koji žive na tim lokalitetima gde bi se rudario litijum ona je jednostavno to sažala u jednoj rečenici, izgovorila je, kaže: Došlo vreme da branimo otadzbinu od države. Naša država se ponašala krajnje licenerno. Ana Brnabić je kao premijer tvrdila da država ne stoji za projekte. I onda smo došli do odluke vlade da se formira radna grupa za implementaciju projekta Jadar. Predsednik te radne grupe bila je Zorana Mihajlović, tadašnja ministarka, a u sastavu radne grupe bili su ljudi iz gotovo svih ministarstava od značaja i povezanih sa ovom problematikom, direktori javnih preduzeća, okruga i tako dalje, i što je posebno zanimljivo, drugi sekretar Australijske ambasade i prvi čovek Kancelarije Svetske banke u Srbiji.

I onda se pitate da li smo mi suverena zemlja. Onda dođete do dokumenta, to je sa sajta Evropske komisije, gde postoji spisak lobista, odnosno lobističkih organizacija Evropske unije, njih je desetak hiljada i sve one imaju pravo da lobiraju u određenim segmentima za ono što je njima važno. I tu je naravno i Rio Tinto i on je vrlo aktivan oko kritičnih mineralnih resursa, baterija, zelene tranzicije i tako dalje. I otkrijemo da Rio Tinto ima pravo da lobira u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji.

Dakle, to je jedina kompanija koja ima taj vrlo specifičan lobistički moment, niko sem njih. I onda se vi pitate, pa ko je njima dao pravo da to rade? Na šta se naša država obavezala prema njima da bi oni to uradili? Koliko će to danas košta? I gde je naša suverenost? Ako mi prepuštamo jedno vrlo važno državno pitanje nekoj tamo rudarskoj kompaniji. Država, nije bila transparentna, to je čak i ovaj Vučić sam priznao, da su se odnosili prema srpskoj javnosti, pogotovo prema ljudima u dolini Jadra i u Rađevini, kao da su ljudi nižeg intelektualnog nivoa. Tretirali su ih kao jednu amorfnu masu koja samo treba da prihvati i sprovede nešto što je neko na mnogo višem i uzvišenijem nivou. Dakle, jedno potpuno licemerje i hipokrizija.

Međutim, ja moram sa gorčinom da konstatujem da ništa bolje nismo doživeli ni od Evropske unije. Vi se sećate da je kod nas bio nemački premijer Šolc, koji je podržao ovaj projekat. Ovaj projekat inače podržavaju ambasadori Sjedinih Američkih Država, Velike Britanije, Francuske, svi ga podržavaju. Ali je jako zanimljivo da je u komentarima nemačke štampe, kad je Šolc bio ovde oko potpisivanja memoranduma o razumevanju u primeni direktive o kritičnim mineralnim resursima, u komentarima nemačke štampe bilo je da na neki način Srbija postaje nova rudarska kolonija Zapada. To je čak Die Presse stavio, bečki Die Presse, stavio na naslovnu stranu. I imate izjave nemačkih zvaničnika da oni podržavaju projekat, da jedan takav projekat ne bi bilo moguće sprovoditi u Nemačkoj, jer su Nemački zakoni jako strogi po pitanju zaštite životne sredine i javnog zdravlja i da se oni nadaju, pazite, da se oni nadaju da će Srbija u skladu sa svojom zakonskom regulativom omogućiti realizaciju projekta i zaštitu živote sredine, a Olaf Šolc je obećao da će apelovati na kompaniju da to uradi. Dakle, jedna zaista onako razočaravajuća hipokrizija. U prevodu, mi podržavamo da se kod vas radi nešto što kod nas ne može da se radi.

A kako komentarišete da je Ministarstvo za zaštitu životne sredine u Srbiji već izdalo rešenje o obimu i sadržaju studije o uticaju na životnu sredinu rudarskog dela projekta Jadar?

Mislim da je to rešenje izdato protivno Ustavu Republike Srbije. Zašto to kažem? Da bi se uopšte govorilo o jednom ovakvom projektu, Srbija mora da ima prvo strategiju o mineralnim resursima. Mi tu strategiju nemamo, tek je ove godine započeta njena izrada, to treba da radi Rudarsko geološki fakultet Univerziteta u Beogradu, i tek kad one izrade tu studiju, odnosno strategiju koja bi prošla javni uvid, i koju bi morala da usvoji prvo Narodna skupština Republike Srbije i da predlože vladi da je i ona usvoji, tek na osnovu te strategije Narodna skupština bi mogla da ovlasti neko ministarstvo da se bavi realizacijom projekata tipa projekat Jadar.

Dakle, Aleksandar Vučić je prekršio Ustav, Ana Brnabić je prekršila Ustav, ova Đedović-Handanović, Zorana Mihajlović, svi su prekršili Ustav, jer oni nemaju pravo bez te strategije i bez ovlašćenja Narodne skupštine da zaključuju bile kakve ugovore i dogovore i mislim da je ovo još jedna u čitavom nizu nelegalnih odluka naše vlasti, pa i ovo što je Ministarstvo zaštite životne sredine donelo kao rešenje o obimu i sadržaju studija procena uticaja na životnu sredinu, mislim da je to samo još jedna od nelegalnih odluka.

Profesore, šta biste zapravo poručili građanima Srbije, a šta svojim kolegama u vezi sa projektom Jadar?

Pa ja bih poručio građanima Srbije da istraju u onome što su oni potpuno razumeli. Mi ne treba da dopustimo da Srbija postane, kako kaže, Die Presse, rudarska kolonija zapada. Nažalost, naše Ministarstvo rudarstva i energetike je izdalo preko dve stotine istražnih prava privatnim stranim rudarskim kompanijama. To su skupa istraživanja, koštaju od više miliona do više stotina miliona evra i niko ne istražuje da bi Srbiji rekao vi imate ili nemate određeni mineralni resurs. Svi istražuju da bi dobili eksploatacijalno pravo i da bi ostvarili profit. To je potpuno jasno. E sad, postavlja se pitanje koji to um pravi koncepciju gde naše ministarstvo izdaje preko dve stotine istražnih prava recimo samo za zlato, više od 80, samo za bakar, više od 70, za stroncijum više od 50, litijum i bor i tako dalje. I ako bi se to realizovalo, nek bude svaki treći, četvrti taj projekat, neka dođe do realizacije, to bi značilo otvaranje više desetina novih rudnika u našoj zemlji.

I nažalost, to je i predviđeno u nacrtu prostorovog plana Republike Srbije, koji još nije usvojen ne znam zašto, i ljudi su prepoznali taj neverovatan rizik koji se ne može opravdati nikakvim ekonomskim koristima jer na jedan fundamentalan način ugrožava stabilnost ekosistema, zdravlje našeg naroda i uopšte redukuje mogućnost da mi opstanemo kao jedna zdrava zajednica na ovom prostoru. I ljudi su se s pravom uplašili i iskazali su svoje nezadovoljstvo na protestima kojih je bilo, pa ja mislim u gotovo svim gradovima Srbije i moja poruka im je da nastave da izražavaju svoje nezadovoljstvo i da ne dopuste realizaciju tih projekata.

A što se tiče akademske zajednice, odao bih najdublje priznanje ljudima koji su založili svo svoje znanje, svoj integritet i ličnu hrabrost da narodu Srbije, pre svega, zbog moralnog imperativa koji nose o sebi, kažu ono što znaju. I njima izražavam zaista i zahvalnost i punu podršku. Evo pomenuo bih moju dragu koleginicu Draganu Đorđević, Ljilju Tomović, pokojnog akademika, biologa Vlada Stevanovića, Bogdana Šolaju, vrhunskog hidro-građevinskog inženjera Veljka Dimitrijevića, Zorana Stevanovića hidrogeologa, Nenada Kostića akademika, hemičara i neka mi oproste svi oni koje neću moći da navedem jer jednostavno nemamo vremena i ne mogu da se setim ovako na mah, pružiću im svaku vrstu podrške da nastave da rade to što su radili, ali u isto vreme bih sve one konformiste, male koristoljubive ljude koji rade na univerzitetu, na fakultetima i na institutima, ja bih zamolio da izađu iz zone svog konfora, nezameranja i bavljenja samo sobom i svojim interesima i da konačno shvate da oni rade na univerzitetu i rade na tim institutima ne da bi se oni osećali konforno, nego da na neki način pomognu da njihovom narodu i njihovoj zemlji bude bolje.

I njihova moralna obaveza je da kažu to što znaju. A ja poznajem mnogo ljudi koji dosta znaju, ali neće da se oglašavaju. I jednostavno, ako bi mi napravili kritičnu masu jednog velikog broja ljudi koji će reći to što znaju, koji ovako u kuloarima, u kafani ili na nekim neformalnim mestima, apsolutno podržavaju nas koji smo istupili, pa neka i oni progovore. I onda će se stvari na neki način vratiti u normalu, u tom javnom diskursu biće uspostavljen imperativ poštovanja javnog interesa, odnosno svih nas. I onda će biti apsolutno jasno da ne može nikakav parcijalni interes privatnih stranih ljudarskih kompanija ili interesnih grupa u našem sistemu da bude dominantan nad potrebama i nad interesom većine. Ako dođemo do tog javnog senzibiliteta, mislim da ćemo vrlo lako rešiti sve ono što sada vidimo kao problem i što zaista ugrožava pitanje opstanka naše zajednice na ovom prostoru.

Pomenuo bih još jednog sjajnog čoveka, on se zove Dušan Stanojević, on je lekar, ginekolog, on je bio direktor Ginekološko-akušerske klinike Narodni front i govorio na jednom skupu i potpuno spontano je rekao suštinu. Kaže - smisao razvoja jedne zajednice, jednog društva, jeste da stvori harmonične i stabilne uslove za obnovu života, odnosno za rađanje sa što više dece. Mislim da je to suština.

Profesor dr Ratko Ristić je redovni profesor na Šumarskom fakultetu, dopisni član Akademije inženjerskih nauka, licencirani inženjer, ekološki inženjering u zaštiti zemljišnih i vodnih resursa. Više od 140 projekata, uređenje skijališta Srbije, akumulacije za vodu, zaštita od poplava, zaštita zemljišta od erozije, više od 100 naučnih radova. Potpredsednik Naučno-tehnološkog biroa Ujedinjenih nacija od 2020. do 2022. godine.

Reakcija Rio Tinta na gostovanje u emisiji

Kompanija Rio Tinto je saopštila da je prinuđena da demantuje netačne navode profesora Ristića da bi Projekat „Jadar“ „doveo do ozbiljne degradacije zemljišta, ugrožavanja kvaliteta i površinskih i podzemnih voda“:

Najsveobuhvatnija naučna istraživanja koja su ikada sprovedena u Srbiji za neki rudarski, odnosno industrijski projekat pokazuju da bi sve emisije u svim fazama realizacije Projekta „Jadar“ bile u skladu ili značajno ispod vrednosti koje propisuju najviši standardi zaštite životne sredine Republike Srbije i Evropske unije, što je potvrđeno odlukom Evropske komisije da Projekat „Jadar“ uvrsti među 13 strateških projekata Evropske unije u oblasti kritičnih sirovina, zajedno sa projektima iz Kanade, Velike Britanije, Norveške, Grenlanda i drugih zemalja. Ova naučna istraživanja pokazuju da se Projekat „Jadar“ može realizovati u skladu sa standardima Evropske unije i Republike Srbije u svim segmentima, uključujući i vodne resurse u celini, zemljište, vazduh i biodiverzitet.

Tvrdnja koju je profesor Ristić izneo da bi Projektom „Jadar“ „najugroženiji bili slojevi u podzemlju, gde su uskladištene ogromne količine kvalitetnih podzemnih voda, pogodnih za vodosnabdevanje stanovništva” je netačna. Projekat „Jadar“ projektovan je tako da ne ugrozi nijedan postojeći ili budući izvor pijaće vode iz kojih se lokalno stanovništo trenutno snabdeva ili bi se moglo snabdevati u budućnosti. Do sada sprovedena istraživanja u oblasti zaštite voda pokazuju da je projekat izvodljiv uz uticaje po režim voda u celini koji su u okviru najviših standarda koje propisuju zakoni Republike Srbije i Evropske unije. Projekat „Jadar“ u oblasti voda potpuno se razvija u skladu sa Strategijom upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine, kao i Vodoprivrednom osnovom Republike Srbije.

Kompanija Rio Tinto izričito demantuje navode profesora Ristića da su „kolege sa Biološkog fakulteta pokazale da bi Projekat „Jadar“ imao katastrofalne efekte i na živi svet“, ponovo bez ijednog naučno utemeljnog argumenta. Projektom „Jadar“ posebna pažnja usmerene je na zaštitu biodiverziteta, pre svega kroz saradnju sa stručnjacima za zaštitu prirode i primenu redovnog monitoringa odabranih biljnih i životinjskih vrsta (bioindikatorske vrste), kako bi se blagovremeno sprečilo eventualno narušavanje ekosistema u zoni Projekta. Naučno je dokazano da realizacija Projekta „Jadar“ neće dovesti do nestanka nijedne vrste iz flore Srbije, niti bi ugrozio njihovu regionalnu prisutnost.

Profesor Ristić je govoreći o članku Dragane Đorđević i grupe autora kojoj i sam pripada, koji je objavljen u časopisu Scientific Reports netačno naveo da je „posle našeg vrlo temeljnog i argumentovanog odgovora uredništvo odbilo da prihvati primedbe kompanije“. Ristić nije naveo da su autori bili prinuđeni da izvrše suštinske izmene u tekstu svog članka, čime je potvrđeno da je objavljeni članak sadržavao brojne greške, od kojih su pojedine korigovane u novoj verziji članka koji je časopis objavio.

Obmanjujuća je i tvrdnja profesora Ristića izneta u emisji da su utvrđene „očigledne ekološke štete“ tokom faze istraživanja. Naučno je utvrđeno da pomenuti članak ne pruža osnovne informacije o zatečenom stanju zemljišta i vode pre početka geoloških istraživanja na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da su sprovedene istraživačke aktivnosti izazvale zagađenje zemljišta i vode iznad nivoa u zatečenom stanju životne sredine. Stoga, ne može se utvrditi da li njihova merenja jednostavno odražavaju prirodno prisustvo ovih elemenata u životnoj sredini ili su rezultat neke druge, ranije uzročne pojave.

Netačna je i tvrdnja profesora Ristića da bi „rudna renta koju bi Rio Tinto, odnosno Rio Sava, isplaćivao, varirala od 7 do 15 miliona evra godišnje – ako uopšte imaju profit“. Prema Zakonu o naknadama rudna renta u Srbiji obračunava se od prihoda kompanije i nema nikave veze sa profitom kako to netačno navodi Ristić. Mnoge zemlje biraju rudnu rentu obračunatu na prihod jer je naplaćuju čak i kada kompanija radi u minusu, kao što je primer u Srbiji. Prihodi od rudne rente iznosili bi najmanje 40 miliona evra godišnje kada projekat dostigne planirani obim proizvodnje, a ne između „7 i 15 miliona evra“, kako Ristić netačno navodi. Važno je međutim naglasiti da je rudna renta samo jedan od brojnih osnova prihoda koje bi država i lokalna zajednica ostvarivale od Projekta „Jadar“. Direktni prihodi države od Projekta „Jadar“ na godišnjem nivou iznosili bi minimalno 180 miliona evra. Pritom, radi se samo o direktnim prihodima države od eventualne realizacije Projekta „Jadar“, dok su procene indirektnih i indukovanih prihoda značajno veće. Projekat bi samo na proizvode i usluge trošio 300 miliona evra svake godine, a prema procenama 70 odsto ovog iznosa išao bi lokalnim dobavljačima.

Profesor Ristić je u emisiji izneo i brojne druge netačne navode u kontekstu Projekta „Jadar“ i značaja kritičnih sirovina i litijuma za sprovođenje zelene energetske tranzicije, ignorišići činjenicu da sve najrazvijenije zemlje sveta baziraju svoj budući ekonomski rast na novim tehnologijama koje zahtevaju upravo pristup kritičnim sirovinama i litijumu i da sve one, bez izuzetaka, imaju ili razvijaju projekte eksploatacije ovih sirovina na svojim teritorijama, uključujući SAD, EU, Australiju, Rusiju i Kinu.

(N1)