Ратко Ристић: У долини Јадра није могуће експлоатацију спровести на еколошки прихватљив начин. Ми не треба да допустимо да Србија постане рударска колонија запада

 У оквиру серијала "Литијум: Стручњаци говоре" професор Шумарског факултета Универзитета у Београду др Ратко Ристић истакао је низ озбиљних упозорења на еколошке, здравствене и друштвене последице потенцијалне експлоатације литијума у Србији, посебно у долини Јадра.

„Једино место на планети где би се, усред стабилног пољопривредног предела у којем живе хиљаде људи, вршила експлоатација и прерада литијума, уз изградњу депонија, био би овај наш случај. Надам се да до тога неће доћи“, поручио је Ристић.

На самом почетку поставићу Вам пет блиц питања идентичних за све наше госте и замолићу вас за кратке одговоре у једној до две реченице, а касније ћемо развити тему, може. Да ли знате да се негде у свету планира експлоатација литијума на плодној земљи?

Тај случај ми није познат. Оно што знам јесте да се литијум из копнених резервија експлоатише једино у пустињама или ненасељеним областима. Заиста није ми познато да се то дешава у неком агрикултурном пределу који је насељен.

Да ли је могуће спровести експлоатацију литијума у Јадру на еколошки начин?

Па судећи према свим до сада објављеним техничким документима компаније Рио Тинто, обављеним истраживањима које су независна од компаније Рио Тинто и добијеним резултатима, сматрам да није могуће експлоатацију спровести у долини Јадра на еколошки прихватљив начин.

Да ли би, према Вашем мишљењу, требало природне ресурсе оставити будућим генерацијама и кад то кажем пре свега мислим на здрав ваздух, здраву животну средину и воду?

Наравно да треба да чувамо природне ресурсе. Међутим, да ли се ради о садашњим или будућим генерацијама, свака експлоатација природних ресурса мора да води рачуна о јавном здрављу. Оне ресурсе које ће требати и садашњима и будућим генерацијама, који не угрожавају јавно здравље, треба да буду експлоатисани веома обзирно и веома пажљиво и са становишта искључиво нашег националног интереса.

Да ли било која компанија у случају рударења у Јадру може да гарантује да неће доћи до цурења отровних материја и загађења животне средине?

Мислим да то није могуће. Најугроженији су слојеви у подземљу где су складиштене огромне количине квалитетних подземних вода, квалитета за водоснабдевање становништва и пошто је познато да је Србија већ сад земља која је у дефициту са водом, најсиромашњи смо на Балкану, мислим да ниједна компанија не може да добије прилику, јер не може да гарантује безбедност тих водних резерви.

Да ли сте противник рударења као привредне гране?

Наравно да нисам. Рударење мора бити одрживо, мора бити у јасном, јавном интересу, никако не може бити мотивисано лукративним, профитним интересима приватних страних рударских компанија. Дакле, као одговорно, зрело друштво ми морамо да направимо консензус око тога који минерални ресурси су нама неопходни, са којима ми располажемо и под којим условима и на који начин да то експлоатишемо, а да не угрозимо стабилност екосистема, а посебно јавно здравље нашег народа.

Међу првима сте се укључили у борбу против рударења литијума у Јадру. Зашто?

Било ми је јасно шта следи. Ја сам неко ко је професор на Шумарском факултету Универзитета у Београду на одсеку за еколошки инжењеринг у заштити земљишних и водних ресурса. Дакле, оно што радим и као професор и као лиценцирани инжењер и као истраживач, било ми је потпуно јасно да у једном тако обимном пројекту, у једном стабилном пољопривредном пределу где живи више хиљада људи, да би један такав рудник довео до озбиљне деградације земишта, угрожавања квалитета и површинских и подземних вода. Наравно, моје колеге са Биолошког факултета су показале да би то имало катастрофалне ефекте и на живи свет, а посебно ми је била неприхватљива социјална компонента тог пројекта - да је једној приватној страној рударској компанији дато право да спроводи план релокације, односно пресељења становништва. Дакле, то су неки основни разлози због којих од самог почетка мени један такав пројекат апсолутно није био прихватљив.

Шта би, према Вашој процени и стручној у сваком смислу и професорској и инжењерској, заправо била највећа штета рударања у Јадру и да ли би њу било могуће исправити?

Потпуно је јасно да би експлоатација и прерада јадарита на предвиђеном локалитету уз коришћење на дневном нивоу 1100 тона, односно 1.100.000 литара концентроване сумпорне киселине сваки дан, уз уништење физичко земљишта и продукцију готово 1,2 милиона тона јаловине годишње, довело до стварања огромних депонија које су пуне врло токсичних и канцерогених материја.

Ја сам прочитао све техничке документе које је компанија Рио Сава, односно Рио Тинто, на неки начин изложила суду јавности. То је нека њихова студија оправданости, затим оно што је рађено у оквиру нашег правног система, нацрт просторног плана подручја посебне намене, просторни план града Лознице и нешто што ја зовем покушај израде студије процее и утјецаја на животну средину која је имала три сегмента. Када детаљно прочитате све те пројекте, када сагледате све изнете податке, а када имате и сопствена истраживања, онда вам је потпуно јасно да би експлоатација и прерада јадарита на предвиђеном локалитету уз коришћење на дневном нивоу 1100 тона, односно 1.100.000 литара концентроване сумпорне киселине сваки дан, уз уништење физичко земљишта и продукцију готово 1,2 милиона тона јаловине годишње, довело до стварања огромних депонија које су пуне врло токсичних и канцерогених материја. Наиме, тамо би било доста бората као продукта прераде за потребе добијања борне киселине, било би доста арсена и један хемичар који ради на Берклију, Јован Тадић, је рекао да би то биле џиновске гомиле инсектицида, јер борна киселина је база за инсектициде, и мишомора, а арсен је основа за мишомор. И оно што је посебно неприхватљиво јесте колика би површина земљишта била узурпирана.

Дакле, компанија стално говори о неким малим површинама које би биле по депонијама, па се помиње нека депонија у сливу потока Штавица где би они правили погаче од консолидованог дехидрираног материјала које би се паковале иза неке бране и занимљиво је да су у различитим документима изношени њихови различити подаци. Нађете у студији оправданости да би под депонијама било 553 хектара у долини Јадра и у Рађевини, то је оно тамо према Крупњу. Дакле, они би експлоатисали у неким документима 40 година, у неким документима 60, али ако се ради и о једном и другом периоду експлоатације, то је барем 48 до преко 70 милиона тона те токсичне и канцерогене јаловине. И онда су они рекли да би то спаковали иза неке бране у виду тих погача на сливу потока Штавица и кад урадимо кад смо урадили једну анализу испоставило се да би у том потоку Штавица могло да се спакује 130.000 метара кубних материјала.

Евентуално још једно 200.000 до 300.000 што је далеко, далеко мање од оних 48 или 70 милиона тона. И онда вам је потпуно јасно да би они морали да праве депоније на земљишту, на равном терену, у приобаљу локалних водотокова, на пример Корените или Јадра, што је забрањено по нашем закону о водама и што би изазвало заиста драстично угрожавање квалитете тих подземних вода само од јаловина. Да не говоримо о томе да су они до сада избушили преко 500 бушотина, које су дубине 300 до 700 метара, да је дошло на неким бушотинама до само излива вода која је потичу из различитих слојева, како је текао процес бушења из различитих периода геолошке старости у којима су растворене врло токсичне материје.

И рецимо на неким локалитетима где је дошло до тих самоизлива, једноставно ништа не расте и компанија плаћа надокнаду нашим сељацима који једноставно трпе штету и ови им плаћају надокраду. И сад замислите, то је у периоду истраживања. А шта би тек било у периоду експлоатације? И моја колегиница коју сте ви већ интервјуисали, Драгана Ђорђевић, и једна екипа у којој сам и ја био, је објавила један рад који је објављен у часопису Сциентифиц Репортс, то је пети најцитирани часопис на свету. Ми смо објавили резултате истраживања шта би било као последица рударења пре експлоатације. Значи, само у овој, да кажемо, релативно мање у девастирајућој, мање опасној фази имамо очигледне еколошке штете. А можете само замислити шта би било кад би кренула експлоатација у пуном обиму.

И оно што је посебно занимљиво, тај рад је до сада имао 98.000 прегледа и преузимања, што је фантастичан број за један научни рад, а група апологета пројекта, на жалост они сви раде на универзитету у Београду, плус такозвани водећи научник Рио Тинта, су упутили деманти у уредништву часописа и тражили су повачање нашег рада. Међутим, после нашег врло темељног и аргументованог одговора, уредништво је одбило да прихвати те приметбе компаније и рад је наравно, остао на порталу часописа Сциентифиц Репортс. Такође, имамо случајеве истраживања који нису везани директно за долину Јадра, али јесу за околину Ваљева, где је једна друга компанија радила истражену бушутину, дошло је до загађења подземних вода и енормно су повећене, рецимо концентрације бора. Сви локални бунари испали су из водоснабдевања, угинула је нека стока, пропали су неки засади боровнице и лешника, чини ми се, а неки људи су нагло оболели. А говоримо само о једној јединој бушоптини и о изливању.

А да ли је ту у околини Ваљева истраживан литијум или нешто друго?

Јесте, говоримо о локалитету који се зове Лукавац, то је село Лукавац и онда је после тога једном бриљантном правном логиком и поступањем адвокат Сретен Ђорђевић успео да издејствује забрану обављања примењених геолошких истраживања на подручју града Ваљева. Е сад, такође поставља се питање шта је позадина уопште те намере да се експлоатише наводно литијум у Србији. Када погледате светске репрезентативне изворе о томе колико која земља располаже, са резервама литијума, навешћу један извор, то је УС Геологy Сурвеy, то је америчка геолошка служба, имају једну публикацију која се зове Минерал Цоммодитy. И ми смо ту на 11. месту, са процењеним и овереним резервама од 1,2 милиона тона литијума, на челу је, чини ми се, Боливија или Чиле са 25-26 милиона тона.

И ми имамо министарку актуелну у српској влади која изговори да Србија има 158 милиона тона оверених резерви, што апсолутно није тачно. Онда имате ситуацију да је на почетку тадашња министарка Зорана Михајловић, наравно са све Александром Вучићем, Аном Брнабић и целом том владином врхушком промовисала Пројекат Јадар као неверовату развојну шансу, јер ми би имали литијум, од кога се праве литијумске батерије, па би ми били много важни у производњи електричних аутомобила, па се говорило о неким повезаним ланцима вредности. И онда погледате светску ситуацију и схватите да, рецимо, пропада, банкротира тренутно Нортхволт компанија. То је пројекат вредан више милијарди евра за производњу литијум-јонских батерија. Пројекат пропада, фабрика банкротира, јер је смањена потражња литијум-јонских батерија, јер се све мање продају ти електрични аутомобили, јер су плацеви у целој Европи затрпани са десетинама хиљада електричних аутомобила које нико неће да купи. И онда се ви питате шта је у суштини намера са овом причом о неком српском литијуму и нашом производњом батерија ако имате глобално тржиште које говори нешто сасвим друго. Чињеница је да је кинеска Кеттле компанија, највећи светски произвођач батерија, направио натриум-јонску батерију која има једнаку густину енергије, као и литијум-јонска батерија, много је јефтинија и много је безопаснија. Јер литијум-јонске батерије су склоне самозапаљењу и чести су случајеви самозапаљења, рецимо Тесла аутомобила у Европи. И кад се то деси, онда се ослобађа гас, који се зове флуорводоник. И од једне батерије се продукује загађење 800.000 метара кубних ваздуха. Ко то дише десетак минута, веровато неће остати жив. И постоје графенске батерије, то је дериват угљеника и постоје водоничне горивне ћелије.

И онда је заиста јако тешко разумети зашто наши политичари говоре о литијум-јонским материјама као великој шанси за декарбонизацију. Зашто? Ако ви хоћете да експлоатишете литијум, да га прерадите са врло агресивним хемијским материјалима, па то је нешто што доводи до физичког уништења земљишта. Када долази до ослобађања органског угљеника који је ускладиштен у земљишту, деградира се биодиверзитет и то није ништа што има везе са зеленом транзицијом. Један електрични аутомобил има 30 до 40 процената више минералних компоненти које је потребно обезбедити и уградити него обичан аутомобил који има мотор са унутрашњим сагоревањем. И онда рецимо сазнате да би много већи акцент био стављен рецимо на производњу борне киселине за потребе корпорације Бораx. То је америчка компанија где је већински власник Рио Тинто и они производе борну киселину у гранулатима. И био би произвођен натријум сулфат који се користи у читавом низу неких индустријских и технолошких процеса. Дакле, није литијум примаран.

У Србији, колико је мени познато, има преко 400 локалитета, дакле места где се сада рудари, где се нешто прерађује или где се депонује та руда, односно где су јаловишта. И Србија има, колико сам видео према последњим доступним подацима, три или четири та рударска инспектора. То је јако мало. И можете претпоставити да ти људи не могу у једној календарској години да обиђу све локалитете. Није довољно само обићи. Треба узети узорке, треба те узорке обрадити, треба публиковати те резултате. Ко то ради? Да ли ми уопште имамо представу о томе шта се све емитује од загађења у тим зонама које би требало да буду предмет пажње?

Ја сам искрено шокиран неким подацима који су јавно доступни. Рецимо, град Бор и околина спадају међу 50 жртвованих зона. Тај термин је употребљен на глобалном нивоу. Публикацију је написао извесни Тимотхy Боyд, који је био у једној агенцији Ујединих нација истраживач а, сад је на Бритисх Цолумбиа и он је обрадио 50 најзагађенијих области на свету. Од тих 50 области, 46 области су рударске области где се ради екстракција и прерада руда. И Бор, нажалост, има почасно место.Е сад, сваки четврти становник Бора је онколошки болесник. Наши политичари причају да је рударење Бору донело невероватан економски напредак и да ће то повећати и број становника. Али кад погледате попис, на пример, из 2011. у Бору је живело преко 30.000 становника и погледате попис из 2021. видите да је дошло до смањења од 15%.

Дакле, није тачно да ће рударење повећати број становника, повећаће број болесних становника. Смањује се учешће младих у укупној популацији, јер млади беже. Све анализе показују да рецимо у Бору и околини је јако висок садржај тешких метала и осталих загађивача у земљишту, у водама, у биљним ткивима, воћа, поврћа, свега онога што се производи и користи као храна у том региону.

Дакле, није тачно да ће рударење повећати број становника, повећаће број болесних становника. Смањује се учешће младих у укупној популацији, јер млади беже. Све анализе показују да рецимо у Бору и околини је јако висок садржај тешких метала и осталих загађивача у земљишту, у водама, у биљним ткивима, воћа, поврћа, свега онога што се производи и користи као храна у том региону. Имате две реке, то су Борска и Кривељска река, које су у ствари канали којима теку отрови. И онда, зашто причамо о овоме? Бор је на неки начин већ жртвован, нажалост. То је последица крајње неодговорног третмана тог простора готово стотину година. Зашто да ми правимо још један Бор? Зашто да угрозимо највредније резерве квалитетних пијаћих вода у Западној Србији? Зашто да угрозимо 450 биљних и животинских врста које би биле угрожене у долини Јадра и у Рађевини, од чега је 145 врста заштићено или строго заштићено? И зашто да угрожавамо јавно здравље, односно здравље нашег народа?

Рађена је анализа потенцијала земљишта у долини Јадра и могућности пољопривредне производње. То је урадила једна група врхунских експерата из области пољопривреде и за домен сточарства, и за домен повртарства, воћарства и неких других производа. Простор Јадра може годишње уз поштену подршку државе нашим сељацима, уз оне квалитете субвенције, уз помоћ у набавци пољопривредне механизације по неким пристојним кредитима, не овим зеленашким кредитима које дају банке, тамо би производња пољопривредна могла да превазидје 80 милиона евра годишње. А рецимо рудна рента коју би Рио Тинто, односно Рио Сава исплаћивао, варирала би од 7 до 15 милиона евра годишње ако имају профит. Дакле, ми не користимо ресурс, то је земљиште и то је та вода коју има у долини Јадре и у Рађевини и не користимо тај очигледан ресурс и не помажемо тим људима да се баве делатношћу којом се већ баве традиционално јако дуго, али на један унапређен, побољшан начин, јер може да се оствари далеко већи приход. А у зони пројекта је отприлике око 4800 хектара. И практично ако бисмо дигли до неке европске норме да по хектару имамо приход од 15.000 евра, има земаља као Данска које имају 25.000-26.000 евра по хектару, био би остварен далеко већи приход, поготово ако би се инвестирало у прерађивачку индустрију, па да не извозимо сирове пољоприродне производе, него да их прерадимо. Од кукуруза може барем 80-ак производа. Не морамо малину у зрну да извозимо, можемо да правимо џемове, матичне сокове, можемо да правимо за потребе кондиторске индустрије различите. Дакле, ако би се све то прерађивало, тамо би било запошљено много више људи него у рударству и био би остваран далеко већи приход и не би било угрожавања ни екосистема, ни јавног зарада.

Професоре, уколико би то земљиште било загађено, истражним радњама је донекле већ то учињено, али уколико би било загађено рударењем на разне начине, да ли постоји могућност исправке, односно санирања те штете?

Колегиница Драгана Ђорђевић је у овом раду који сам помињао представила резултате узорковања земљишта и тамо су нађене концентрације рецимо бора и арсена које су веће од максимално дозвољених количина и веће су од ремедиацијалних вредности. Шта то значи? Има локалитета који су толико загађени да не постоји могућност ремедијације, односно поправљања. Значи, та земљиште су трајно изгубљена. Са почетком процеса екстракције и прераде, оно што је сада само на неким локалитетима, било би на далеко већим површинама.

Од заговорника отварања рудника у Јадру, ми заправо слушамо да је планирано отварање рудника литијума на неколико локација у Европи. Шта можете о томе да нам кажете?

Ја сам био на локацији Коваш до Баросо, то је у Португалији, област Монте Алегре, једно сто километара од града Порта и то је проглашено светски вредним подручјем традиционалне пољопривреда. И причао сам са сељациама, они су отерали компанију Савана Ресоурцес. Тамо би био сличан производни процес као ово што се планира код нас у долини Јадра. И оно што је јако занимљиво, тамо је пала влада. Јер је то био екстремно коруптивни пројекат. Португалија је укључила своје јавне и тајне полицијске службе, па је приведен премијер Антонио Кошта, саслушано је неколико министара је приведено и похапшани су неки људи и пошто је веома јасно и лако установљено да је то један коруптивни пројекат, од тога за сада нема ништа. Говори се овом пројекту у на граници између Чешке и Немачке, између села Зинвалд и Синовец.

Ту би се у постојећим рудничким тунелима експлоатисала руда, концентрисала, млела и издвајао литијум помоћу специјалних магнета. То је оно што сам прочитао у доступној литератури, али то још није почело. Активан је пројекат Ландао, Горња Рајна. Они из топлих подземних вода пумпама излаче ту воду, наводе на јонске филтере и издвајају литијум који је у концентрацији од 200 до 400 мг по литру, што је потпуно безопасно за околину. Дакле, из топлих подземних вода. И што је занимљиво, они топлоту користе, помоћу топлотних измењивача, за повртарску производњу и загрејање насеља, а охлађену воду једноставно врате у подземље. Сличан пројекат на нивоу старт-упа, дакле на нивоу једне почетничке фирме и експеримента функционише у Цорнwаллу, то је Британија. Тамо поред литијума на тим јонским филтрима из подземне воде издвајају и рубидијум и цезијум али нема хемије, нема уништења земљишта. И Аустријанци, односно ови промотери пројекта, помињу пројекат Wолсбург у Аустрији, где би се из сподумена, то је минерал из копнених резерви, дакле би се издвајао литијум, међутим, тамо би се заиста копао тај сподумен, али би се сва ископана количина утоваривала на железницу одатле до прве луке на бродове за транспорт таквог материјала и прерада те руде би се одвијала у Саудијској Арабији. Не би било у Европи.

А код нас је планирано отварање, уз рудник отварање и прераде те руде.

Тако је. И прераде и оно што је најгоре и најстрашније код нас би остале депоније. Има аустралијски пројекат, тамо Кинези чини ми се на локалитету или области, мислим да се зове Греенбусх, експлоатишу руду, али они могу само да ископају руду, да је натоваре на индустријску железницу до прве луке на брод, па у Кину. Прерада је у Кини и депоније су у Кини, нису у Аустралији. Највећи капацитети за издвајање литијума су у пустињи Атакама, то је гранична област Чилеа, Боливије, Аргентине. Тамо се подземне воде испумпавају на површину терена, праве се депресије, односно удубљења која се прекривају специјалним материјалима који су водонепропустни. Онда се та вода излива у те базене, да тако кажем, пошто је то пустиња, сија сунце, вода испарава, остаје прах који се после негде вози. Дакле, једино место на планети где би се усред једног стабилног пољопривредног предела где живе хиљаде људи, да би се експлоатисао прерађивао литијум, правиле депоније, био би овај наш случај и ја се искрено надам да до тога неће доћи. Е сад, поред загађења и земљишта и подземних и површинских вода, вероватно и ваздуха, дошло би до физичког уништења јако великих површина врло квалитетног земљишта.

Треба знати да је природни капацитет самообнављања земљишта 0,1 мм годишње. То значи да се природним путем, тим процесом педогенезе, како се то зове, стручно, за 10 година обнови 1 мм земљишта. За 100 година се обнови 1 цм земљишта. Е сад замислите колико хиљада година треба да се обнови 30-40 цм земљишта које је специфичан медијум живота, јер у земљишту се нешто рађа. Земљиште је носилац живота. И онда је јако тешко разумети ове калкулације разноразних аналитичара, економиста, који само говоре о литијум-јонским батеријама, о електричним аутомобилима, о неким ланцима производње. Све је то тамо негде, као у неком клауду жеља. То је потпуно нереално, а доводимо у ризик и девастирамо врло вредне природне ресурсе које ми имамо и уместо да их чувамо и користимо на најобзирнији могући начин за наше потребе, неко хоће то да уступи неким странцима који имају само лукративне мотиве.

Како оцењујете транспарентност и компаније Рио Тинто и свих државних органа када су у питању документи које је рецимо стручна јавност тражила на увид да ли сте ви и колико лако могли до њих да дођете?

Ја бих цитирао једну сељанку и песникињу Љиљу Браловић из села Прањани која је о том односу државе наше, нажалост према сељацима, односно према људима који живе на тим локалитетима где би се рударио литијум она је једноставно то сажала у једној реченици, изговорила је, каже: Дошло време да бранимо отадзбину од државе. Наша држава се понашала крајње лиценерно. Ана Брнабић је као премијер тврдила да држава не стоји за пројекте. И онда смо дошли до одлуке владе да се формира радна група за имплементацију пројекта Јадар. Председник те радне групе била је Зорана Михајловић, тадашња министарка, а у саставу радне групе били су људи из готово свих министарстава од значаја и повезаних са овом проблематиком, директори јавних предузећа, округа и тако даље, и што је посебно занимљиво, други секретар Аустралијске амбасаде и први човек Канцеларије Светске банке у Србији.

И онда се питате да ли смо ми суверена земља. Онда дођете до документа, то је са сајта Европске комисије, где постоји списак лобиста, односно лобистичких организација Европске уније, њих је десетак хиљада и све оне имају право да лобирају у одређеним сегментима за оно што је њима важно. И ту је наравно и Рио Тинто и он је врло активан око критичних минералних ресурса, батерија, зелене транзиције и тако даље. И откријемо да Рио Тинто има право да лобира у процесу приступања Србије Европској унији.

Дакле, то је једина компанија која има тај врло специфичан лобистички момент, нико сем њих. И онда се ви питате, па ко је њима дао право да то раде? На шта се наша држава обавезала према њима да би они то урадили? Колико ће то данас кошта? И где је наша сувереност? Ако ми препуштамо једно врло важно државно питање некој тамо рударској компанији. Држава, није била транспарентна, то је чак и овај Вучић сам признао, да су се односили према српској јавности, поготово према људима у долини Јадра и у Рађевини, као да су људи нижег интелектуалног нивоа. Третирали су их као једну аморфну масу која само треба да прихвати и спроведе нешто што је неко на много вишем и узвишенијем нивоу. Дакле, једно потпуно лицемерје и хипокризија.

Међутим, ја морам са горчином да констатујем да ништа боље нисмо доживели ни од Европске уније. Ви се сећате да је код нас био немачки премијер Шолц, који је подржао овај пројекат. Овај пројекат иначе подржавају амбасадори Сјединих Америчких Држава, Велике Британије, Француске, сви га подржавају. Али је јако занимљиво да је у коментарима немачке штампе, кад је Шолц био овде око потписивања меморандума о разумевању у примени директиве о критичним минералним ресурсима, у коментарима немачке штампе било је да на неки начин Србија постаје нова рударска колонија Запада. То је чак Дие Прессе ставио, бечки Дие Прессе, ставио на насловну страну. И имате изјаве немачких званичника да они подржавају пројекат, да један такав пројекат не би било могуће спроводити у Немачкој, јер су Немачки закони јако строги по питању заштите животне средине и јавног здравља и да се они надају, пазите, да се они надају да ће Србија у складу са својом законском регулативом омогућити реализацију пројекта и заштиту животе средине, а Олаф Шолц је обећао да ће апеловати на компанију да то уради. Дакле, једна заиста онако разочаравајућа хипокризија. У преводу, ми подржавамо да се код вас ради нешто што код нас не може да се ради.

А како коментаришете да је Министарство за заштиту животне средине у Србији већ издало решење о обиму и садржају студије о утицају на животну средину рударског дела пројекта Јадар?

Мислим да је то решење издато противно Уставу Републике Србије. Зашто то кажем? Да би се уопште говорило о једном оваквом пројекту, Србија мора да има прво стратегију о минералним ресурсима. Ми ту стратегију немамо, тек је ове године започета њена израда, то треба да ради Рударско геолошки факултет Универзитета у Београду, и тек кад оне израде ту студију, односно стратегију која би прошла јавни увид, и коју би морала да усвоји прво Народна скупштина Републике Србије и да предложе влади да је и она усвоји, тек на основу те стратегије Народна скупштина би могла да овласти неко министарство да се бави реализацијом пројеката типа пројекат Јадар.

Дакле, Александар Вучић је прекршио Устав, Ана Брнабић је прекршила Устав, ова Ђедовић-Хандановић, Зорана Михајловић, сви су прекршили Устав, јер они немају право без те стратегије и без овлашћења Народне скупштине да закључују биле какве уговоре и договоре и мислим да је ово још једна у читавом низу нелегалних одлука наше власти, па и ово што је Министарство заштите животне средине донело као решење о обиму и садржају студија процена утицаја на животну средину, мислим да је то само још једна од нелегалних одлука.

Професоре, шта бисте заправо поручили грађанима Србије, а шта својим колегама у вези са пројектом Јадар?

Па ја бих поручио грађанима Србије да истрају у ономе што су они потпуно разумели. Ми не треба да допустимо да Србија постане, како каже, Дие Прессе, рударска колонија запада. Нажалост, наше Министарство рударства и енергетике је издало преко две стотине истражних права приватним страним рударским компанијама. То су скупа истраживања, коштају од више милиона до више стотина милиона евра и нико не истражује да би Србији рекао ви имате или немате одређени минерални ресурс. Сви истражују да би добили експлоатацијално право и да би остварили профит. То је потпуно јасно. Е сад, поставља се питање који то ум прави концепцију где наше министарство издаје преко две стотине истражних права рецимо само за злато, више од 80, само за бакар, више од 70, за стронцијум више од 50, литијум и бор и тако даље. И ако би се то реализовало, нек буде сваки трећи, четврти тај пројекат, нека дође до реализације, то би значило отварање више десетина нових рудника у нашој земљи.

И нажалост, то је и предвиђено у нацрту просторовог плана Републике Србије, који још није усвојен не знам зашто, и људи су препознали тај невероватан ризик који се не може оправдати никаквим економским користима јер на један фундаменталан начин угрожава стабилност екосистема, здравље нашег народа и уопште редукује могућност да ми опстанемо као једна здрава заједница на овом простору. И људи су се с правом уплашили и исказали су своје незадовољство на протестима којих је било, па ја мислим у готово свим градовима Србије и моја порука им је да наставе да изражавају своје незадовољство и да не допусте реализацију тих пројеката.

А што се тиче академске заједнице, одао бих најдубље признање људима који су заложили сво своје знање, свој интегритет и личну храброст да народу Србије, пре свега, због моралног императива који носе о себи, кажу оно што знају. И њима изражавам заиста и захвалност и пуну подршку. Ево поменуо бих моју драгу колегиницу Драгану Ђорђевић, Љиљу Томовић, покојног академика, биолога Влада Стевановића, Богдана Шолају, врхунског хидро-грађевинског инжењера Вељка Димитријевића, Зорана Стевановића хидрогеолога, Ненада Костића академика, хемичара и нека ми опросте сви они које нећу моћи да наведем јер једноставно немамо времена и не могу да се сетим овако на мах, пружићу им сваку врсту подршке да наставе да раде то што су радили, али у исто време бих све оне конформисте, мале користољубиве људе који раде на универзитету, на факултетима и на институтима, ја бих замолио да изађу из зоне свог конфора, незамерања и бављења само собом и својим интересима и да коначно схвате да они раде на универзитету и раде на тим институтима не да би се они осећали конфорно, него да на неки начин помогну да њиховом народу и њиховој земљи буде боље.

И њихова морална обавеза је да кажу то што знају. А ја познајем много људи који доста знају, али неће да се оглашавају. И једноставно, ако би ми направили критичну масу једног великог броја људи који ће рећи то што знају, који овако у кулоарима, у кафани или на неким неформалним местима, апсолутно подржавају нас који смо иступили, па нека и они проговоре. И онда ће се ствари на неки начин вратити у нормалу, у том јавном дискурсу биће успостављен императив поштовања јавног интереса, односно свих нас. И онда ће бити апсолутно јасно да не може никакав парцијални интерес приватних страних љударских компанија или интересних група у нашем систему да буде доминантан над потребама и над интересом већине. Ако дођемо до тог јавног сензибилитета, мислим да ћемо врло лако решити све оно што сада видимо као проблем и што заиста угрожава питање опстанка наше заједнице на овом простору.

Поменуо бих још једног сјајног човека, он се зове Душан Станојевић, он је лекар, гинеколог, он је био директор Гинеколошко-акушерске клинике Народни фронт и говорио на једном скупу и потпуно спонтано је рекао суштину. Каже - смисао развоја једне заједнице, једног друштва, јесте да створи хармоничне и стабилне услове за обнову живота, односно за рађање са што више деце. Мислим да је то суштина.

Професор др Ратко Ристић је редовни професор на Шумарском факултету, дописни члан Академије инжењерских наука, лиценцирани инжењер, еколошки инжењеринг у заштити земљишних и водних ресурса. Више од 140 пројеката, уређење скијалишта Србије, акумулације за воду, заштита од поплава, заштита земљишта од ерозије, више од 100 научних радова. Потпредседник Научно-технолошког бироа Уједињених нација од 2020. до 2022. године.

Реакција Рио Тинта на гостовање у емисији

Компанија Рио Тинто је саопштила да је принуђена да демантује нетачне наводе професора Ристића да би Пројекат „Јадар“ „довео до озбиљне деградације земљишта, угрожавања квалитета и површинских и подземних вода“:

Најсвеобухватнија научна истраживања која су икада спроведена у Србији за неки рударски, односно индустријски пројекат показују да би све емисије у свим фазама реализације Пројекта „Јадар“ биле у складу или значајно испод вредности које прописују највиши стандарди заштите животне средине Републике Србије и Европске уније, што је потврђено одлуком Европске комисије да Пројекат „Јадар“ уврсти међу 13 стратешких пројеката Европске уније у области критичних сировина, заједно са пројектима из Канаде, Велике Британије, Норвешке, Гренланда и других земаља. Ова научна истраживања показују да се Пројекат „Јадар“ може реализовати у складу са стандардима Европске уније и Републике Србије у свим сегментима, укључујући и водне ресурсе у целини, земљиште, ваздух и биодиверзитет.

Тврдња коју је професор Ристић изнео да би Пројектом „Јадар“ „најугроженији били слојеви у подземљу, где су ускладиштене огромне количине квалитетних подземних вода, погодних за водоснабдевање становништва” је нетачна. Пројекат „Јадар“ пројектован је тако да не угрози ниједан постојећи или будући извор пијаће воде из којих се локално становништо тренутно снабдева или би се могло снабдевати у будућности. До сада спроведена истраживања у области заштите вода показују да је пројекат изводљив уз утицаје по режим вода у целини који су у оквиру највиших стандарда које прописују закони Републике Србије и Европске уније. Пројекат „Јадар“ у области вода потпуно се развија у складу са Стратегијом управљања водама на територији Републике Србије до 2034. године, као и Водопривредном основом Републике Србије.

Компанија Рио Тинто изричито демантује наводе професора Ристића да су „колеге са Биолошког факултета показале да би Пројекат „Јадар“ имао катастрофалне ефекте и на живи свет“, поново без иједног научно утемељног аргумента. Пројектом „Јадар“ посебна пажња усмерене је на заштиту биодиверзитета, пре свега кроз сарадњу са стручњацима за заштиту природе и примену редовног мониторинга одабраних биљних и животињских врста (биоиндикаторске врсте), како би се благовремено спречило евентуално нарушавање екосистема у зони Пројекта. Научно је доказано да реализација Пројекта „Јадар“ неће довести до нестанка ниједне врсте из флоре Србије, нити би угрозио њихову регионалну присутност.

Професор Ристић је говорећи о чланку Драгане Ђорђевић и групе аутора којој и сам припада, који је објављен у часопису Сциентифиц Репортс нетачно навео да је „после нашег врло темељног и аргументованог одговора уредништво одбило да прихвати примедбе компаније“. Ристић није навео да су аутори били принуђени да изврше суштинске измене у тексту свог чланка, чиме је потврђено да је објављени чланак садржавао бројне грешке, од којих су поједине кориговане у новој верзији чланка који је часопис објавио.

Обмањујућа је и тврдња професора Ристића изнета у емисји да су утврђене „очигледне еколошке штете“ током фазе истраживања. Научно је утврђено да поменути чланак не пружа основне информације о затеченом стању земљишта и воде пре почетка геолошких истраживања на основу којих би се могло закључити да су спроведене истраживачке активности изазвале загађење земљишта и воде изнад нивоа у затеченом стању животне средине. Стога, не може се утврдити да ли њихова мерења једноставно одражавају природно присуство ових елемената у животној средини или су резултат неке друге, раније узрочне појаве.

Нетачна је и тврдња професора Ристића да би „рудна рента коју би Рио Тинто, односно Рио Сава, исплаћивао, варирала од 7 до 15 милиона евра годишње – ако уопште имају профит“. Према Закону о накнадама рудна рента у Србији обрачунава се од прихода компаније и нема никаве везе са профитом како то нетачно наводи Ристић. Многе земље бирају рудну ренту обрачунату на приход јер је наплаћују чак и када компанија ради у минусу, као што је пример у Србији. Приходи од рудне ренте износили би најмање 40 милиона евра годишње када пројекат достигне планирани обим производње, а не између „7 и 15 милиона евра“, како Ристић нетачно наводи. Важно је међутим нагласити да је рудна рента само један од бројних основа прихода које би држава и локална заједница остваривале од Пројекта „Јадар“. Директни приходи државе од Пројекта „Јадар“ на годишњем нивоу износили би минимално 180 милиона евра. Притом, ради се само о директним приходима државе од евентуалне реализације Пројекта „Јадар“, док су процене индиректних и индукованих прихода значајно веће. Пројекат би само на производе и услуге трошио 300 милиона евра сваке године, а према проценама 70 одсто овог износа ишао би локалним добављачима.

Професор Ристић је у емисији изнео и бројне друге нетачне наводе у контексту Пројекта „Јадар“ и значаја критичних сировина и литијума за спровођење зелене енергетске транзиције, игноришићи чињеницу да све најразвијеније земље света базирају свој будући економски раст на новим технологијама које захтевају управо приступ критичним сировинама и литијуму и да све оне, без изузетака, имају или развијају пројекте експлоатације ових сировина на својим територијама, укључујући САД, ЕУ, Аустралију, Русију и Кину.

(Н1)