Ranko Pivljanin: Vučić ima dve strategije kontrole štete, ali mu druga potire prvu

Još nije počeo da piše epohalno delo o obojenoj revoluciji, koje najavljuje mesecima, jednako često koliko i objavljuje kraj iste, a ispred Vučića se našao novi spisateljski izazov, slične tematike, samo malo drugačijeg naziva: kontejner revolucija. Moguće da planira dvotomno delo: „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“, a za njom odmah „Kako sam izgurao kontejner revoluciju“, mada mu kontejnere po ulicama trenutno guraju policajci, a on će se, valjda, intelektualno izdignuti iznad prozaičnosti kotrljanja, i od toga napraviti „roman toka svesti“ u najboljoj tradiciji Viljema Foknera i DŽejmsa DŽojsa. Ili, pak, u njegovom slučaju, „toka nesvesti“, ali svakako ispunjava sve „poetske“ preduslove da opravda delo takve vrste u kojem se prepliću racionalno i iracionalno, dominira unutrašnji monolog i potenciraju mentalna rastrojstva i haotičnost. No, manimo se književnog teoretisanja i pokušajmo dokonati šta to „naš pisac“ koji, zapravo, u realnosti ispisuje nešto između komedije i tragedije i gde fabula sve više naginje ovom drugom žanru, zaista namerava da dalje uradi sa ovom zemljom koju je pretvorio u ludnicu na otvorenom. Ludilo koje je generisao odavno više nije akutno već je prešlo u hronično stanje i sve ga je teže kontrolisati, a o dužini i težini lečenja da ne govorimo.

Kontrola štete koju praktikuje Aleksandar Vučić svodi se na dve stvari. Prva je pokušaj maksimalnog iscrpljivanja pobunjenog naroda, gde računa na sve moguće što bi mu moglo pomoći da se bunt rastoči i nestane: leto i godišnje odmore, visoke temperature, zamor materijala kod protestanata, okretanje većine građana protiv njih, na kraju i nada da će se sve ovo raspasti samo od sebe i on će onda zaista slavodobitno odsvirati kraj famoznoj obojenoj revoluciji, pretpostavljam, na kosturu onog nacionalnog stadiona u Surčinu.

Druga je pojačavanje represije, mobilisanje maksimalnog broja policijskih i, po svoj prilici, parapolicijskih snaga i „širenje ovlašćenja“ u smislu upotrebe sve brutalnije sile, sve češćih i besmislenih hapšenja i pisanja stotina, što prekršajnih, što krivičnih prijava za šta će mu, ukoliko ovako nastavi, tužilaštvo i sudstvo morati da radi u tri smene (policija već radi i to mesecima) a deo onih EKSPO zgradurina u Surčinu valja pretvoriti u pritvorske jedinice.

Izjalovila se nada da će „blokaderi-teroristi“, kako ih trenutno nazivaju, svojim prekidima saobraćaja izazvati bes građana i okrenuti ih protiv sebe

Problem je što mu ove dve strategije nisu kompatibilne, već ova druga direktno radi na poništavanju one prve i delovanje po principu “Hapsi, narodna milicijo“ izaziva kontraefekat i mobiliše građane da se iznova suprotstavljaju teroru, ovaj put sa kreativnijim pristupima koji više ne podrazumevaju veliku organizaciju i brojnost (mada je Vidovdan bio neprijatan dokaz da novi 15. mart spremno „čuči“ pred vratima dvora) već samo upornost, doslednost i domišljatost. Tako je vlast udarila u zid sopstvene gluposti, pa joj, valjda, sada ostaje jedino da brišu pešačke prelaze, gase semafore, sklanjaju kontejnere, hapse nasumice, a gradski saobraćaj već uveliko ukidaju. Izjalovila se i nada da će „blokaderi-teroristi“, kako ih trenutno nazivaju, svojim prekidima saobraćaja izazvati bes građana i okrenuti ih protiv sebe. Ako izuzmemo pojedinačne incidente, građani se na miran i strpljiv način solidarišu sa protestantima.

Očigledno su svi shvatili razliku između uzroka i posledice iako režimska propaganda svim silama pokušava da nas ubedi kako problem dolazi od klinaca koji se loptaju po kružnim tokovima, prenebregavajući činjenicu da je do tog „loptanja“ došlo jer se neko, u čijim rukama je sva moć, pograo a i dalje igra ljudskim glavama.

Vučić je u nekoj vrsti pozicije Mila Đukanovića iz 2020. godine

Na kraju je pisac „toka radikalske svesti“ učinio „potez viška“ i pomilovao sopstvene batinaše koji su onomad studentkinji polomili vilicu i zbog čijeg orgijanja je pala Vučevićeva vlada. Uradio je to u skladu sa svojim čuvenim „može mi se“ stanovištem, iracionalno i infantilno osvetnički i ponovo zabio auto-gol, izazivajući još veći i žešći bes građana koji gledaju kako na slobodu idu nasilnici a u pritvore deca, gimnazijalci, studenti i profesori. Ako mu je cilj da čitav narod okrene protiv sebe na dobrom je putu, kao što mu je pogrešna i prognoza kako vreme radi za njega. Naše jeste debelo potrošio, sad arči svoje i to ono zaustavno. Vučić je, zapravo, u nekoj vrsti pozicije Mila Đukanovića iz 2020. godine kada je crnogorski trodecenijski gospodar tražio (i našao) način da što bezbolnije siđe s vlasti, ali s tom razlikom što je don Milo tada bio ispunio sve zadatke, a ovome je, izgleda, ostalo još dosta „domaćeg“, a i izliv apsolutne vlasti u mozak je ostavio teške posledice, pa se odugovlači. Iako zvuči pojednostavljeno, u kontekstu nacionalne konfuzije ovog naroda koji očigledno nikako da konačno raskrsti da li je za tiraniju ili vladavinu prava, u ovom trenutku uzrok ogromne krize i opšteg društvenog meteža, jeste samo jedan čovek. I on je, u cezarističkom zanosu i zenitu, onaj vodenički kamen o našem vratu i tek posle skidanja tog kamena, moći će (i moraće) da se počisti i sav onaj šoder koji je ovaj „graditelj“ uvaljao u materijal kojim je cementirao svoju vladavinu. A nakupilo ga se.

Posle Vučićevog odlaska nam neće biti bolje, barem ne za dugo vremena, jer ono što je deceniju i kusur demontirano i kvareno traži duplo više vremena da se vrati na svoje mesto i na to moramo biti spremni

Ali da bude jasno. Posle njegovog odlaska nam neće biti bolje, barem ne za dugo vremena, jer ono što je deceniju i kusur demontirano i kvareno traži duplo više vremena da se vrati na svoje mesto i na to moramo biti spremni. I probati da nađemo adekvatne majstore koji će znati šta da rade i od čega prvo da počnu kad naša derutna kola od države jednom podignemo na dizalicu i odozdo iz kanala pogledamo kakav se trulež krije ispod limarije koja je godinama lakirana i polirana lažima. šminkom i propagandom.

Verujte, neće to biti vesela slika.

(Nova.rs)