Ранко Пивљанин: Вучић има две стратегије контроле штете, али му друга потире прву

Још није почео да пише епохално дело о обојеној револуцији, које најављује месецима, једнако често колико и објављује крај исте, а испред Вучића се нашао нови списатељски изазов, сличне тематике, само мало другачијег назива: контејнер револуција. Могуће да планира двотомно дело: „Како сам победио обојену револуцију“, а за њом одмах „Како сам изгурао контејнер револуцију“, мада му контејнере по улицама тренутно гурају полицајци, а он ће се, ваљда, интелектуално издигнути изнад прозаичности котрљања, и од тога направити „роман тока свести“ у најбољој традицији Виљема Фокнера и Џејмса Џојса. Или, пак, у његовом случају, „тока несвести“, али свакако испуњава све „поетске“ предуслове да оправда дело такве врсте у којем се преплићу рационално и ирационално, доминира унутрашњи монолог и потенцирају ментална растројства и хаотичност. Но, манимо се књижевног теоретисања и покушајмо доконати шта то „наш писац“ који, заправо, у реалности исписује нешто између комедије и трагедије и где фабула све више нагиње овом другом жанру, заиста намерава да даље уради са овом земљом коју је претворио у лудницу на отвореном. Лудило које је генерисао одавно више није акутно већ је прешло у хронично стање и све га је теже контролисати, а о дужини и тежини лечења да не говоримо.

Контрола штете коју практикује Александар Вучић своди се на две ствари. Прва је покушај максималног исцрпљивања побуњеног народа, где рачуна на све могуће што би му могло помоћи да се бунт расточи и нестане: лето и годишње одморе, високе температуре, замор материјала код протестаната, окретање већине грађана против њих, на крају и нада да ће се све ово распасти само од себе и он ће онда заиста славодобитно одсвирати крај фамозној обојеној револуцији, претпостављам, на костуру оног националног стадиона у Сурчину.

Друга је појачавање репресије, мобилисање максималног броја полицијских и, по свој прилици, параполицијских снага и „ширење овлашћења“ у смислу употребе све бруталније силе, све чешћих и бесмислених хапшења и писања стотина, што прекршајних, што кривичних пријава за шта ће му, уколико овако настави, тужилаштво и судство морати да ради у три смене (полиција већ ради и то месецима) а део оних ЕКСПО зградурина у Сурчину ваља претворити у притворске јединице.

Изјаловила се нада да ће „блокадери-терористи“, како их тренутно називају, својим прекидима саобраћаја изазвати бес грађана и окренути их против себе

Проблем је што му ове две стратегије нису компатибилне, већ ова друга директно ради на поништавању оне прве и деловање по принципу “Хапси, народна милицијо“ изазива контраефекат и мобилише грађане да се изнова супротстављају терору, овај пут са креативнијим приступима који више не подразумевају велику организацију и бројност (мада је Видовдан био непријатан доказ да нови 15. март спремно „чучи“ пред вратима двора) већ само упорност, доследност и домишљатост. Тако је власт ударила у зид сопствене глупости, па јој, ваљда, сада остаје једино да бришу пешачке прелазе, гасе семафоре, склањају контејнере, хапсе насумице, а градски саобраћај већ увелико укидају. Изјаловила се и нада да ће „блокадери-терористи“, како их тренутно називају, својим прекидима саобраћаја изазвати бес грађана и окренути их против себе. Ако изузмемо појединачне инциденте, грађани се на миран и стрпљив начин солидаришу са протестантима.

Очигледно су сви схватили разлику између узрока и последице иако режимска пропаганда свим силама покушава да нас убеди како проблем долази од клинаца који се лоптају по кружним токовима, пренебрегавајући чињеницу да је до тог „лоптања“ дошло јер се неко, у чијим рукама је сва моћ, пограо а и даље игра људским главама.

Вучић је у некој врсти позиције Мила Ђукановића из 2020. године

На крају је писац „тока радикалске свести“ учинио „потез вишка“ и помиловао сопствене батинаше који су ономад студенткињи поломили вилицу и због чијег оргијања је пала Вучевићева влада. Урадио је то у складу са својим чувеним „може ми се“ становиштем, ирационално и инфантилно осветнички и поново забио ауто-гол, изазивајући још већи и жешћи бес грађана који гледају како на слободу иду насилници а у притворе деца, гимназијалци, студенти и професори. Ако му је циљ да читав народ окрене против себе на добром је путу, као што му је погрешна и прогноза како време ради за њега. Наше јесте дебело потрошио, сад арчи своје и то оно зауставно. Вучић је, заправо, у некој врсти позиције Мила Ђукановића из 2020. године када је црногорски тродеценијски господар тражио (и нашао) начин да што безболније сиђе с власти, али с том разликом што је дон Мило тада био испунио све задатке, а овоме је, изгледа, остало још доста „домаћег“, а и излив апсолутне власти у мозак је оставио тешке последице, па се одуговлачи. Иако звучи поједностављено, у контексту националне конфузије овог народа који очигледно никако да коначно раскрсти да ли је за тиранију или владавину права, у овом тренутку узрок огромне кризе и општег друштвеног метежа, јесте само један човек. И он је, у цезаристичком заносу и зениту, онај воденички камен о нашем врату и тек после скидања тог камена, моћи ће (и мораће) да се почисти и сав онај шодер који је овај „градитељ“ уваљао у материјал којим је цементирао своју владавину. А накупило га се.

После Вучићевог одласка нам неће бити боље, барем не за дуго времена, јер оно што је деценију и кусур демонтирано и кварено тражи дупло више времена да се врати на своје место и на то морамо бити спремни

Али да буде јасно. После његовог одласка нам неће бити боље, барем не за дуго времена, јер оно што је деценију и кусур демонтирано и кварено тражи дупло више времена да се врати на своје место и на то морамо бити спремни. И пробати да нађемо адекватне мајсторе који ће знати шта да раде и од чега прво да почну кад наша дерутна кола од државе једном подигнемо на дизалицу и одоздо из канала погледамо какав се трулеж крије испод лимарије која је годинама лакирана и полирана лажима. шминком и пропагандом.

Верујте, неће то бити весела слика.

(Нова.рс)