Професор Зоран Стевановић: Не постоји еколошко рударење. Политички и државни врх толико насилно гура отварање рудника литијума да то неће бити добро ни за њих као крајњи резултат

 "Председник државе, уз све уважавање, наравно, треба да буде председник свих грађана, а ако смо и ми који се противимо томе грађани, онда не би било лепо да нам поручује са малих екрана – „победићемо вас“. Нисмо на утакмици. Држава, тј. оно што сад зовемо политички и државни врх, гура ову ствар толико насилно да ја мислим да то неће бити добро ни за њих као крајњи резултат", каже професор Зоран Стевановић за Нови магазин.

Зоран Стевановић, професор у пензији, завршио је XИВ београдску гимназију и Рударско-геолошки факултет. Докторирао је 1987. на тези „Хидрогеолошке карактеристике лежишта карстних изданских вода источне Србије са аспекта могућности водоснабдевања“. Као стручни консултант ФАО/УН, УНЕСЦО, ИТСЦ… радио је широм света и учествовао у бројним пројектима у Србији, Алжиру, Ираку, Сејшелима, Сомалији… Данас је један од опонената рударења литијума у Србији и за Нови магазин објашњава да се не противи рударењу, али не верује у заштиту животне средине у садашњим условима.

НМ: Како објашњавате бројне дозволе за истраживање које су у Србији добиле разне компаније, не само Рио Тинто, у последњих 18 година? Помиње се неких 60-ак локација и десетак фирми од којих неке не постоје, или су у стечају. На основу чега је држава шаком и капом издавала те дозволе и имају ли оне везе са експлоатацијом?

„За све су криви наши прописи, прописи који то дозвољавају свакоме… Ево, на пример, ви и ја са лиценцом можемо да Министарству поднесемо захтев да на Неимару истражујемо литијум. Мислите да ће неко у Министарству да се због тога потресе и одбије? Не. Ако докажемо колики истражни простор желимо и да нико пре нас већ није поднео такав захтев, вероватноћа да ће нам тај захтев одобрити је велика. Зашто је све тако неуређено, односно уређено на такав начин, кривицу сносе прописи који се битно мењају у последњих 20-ак година. Обједињавањем геолошке и рударске струке у прописима, против чега су били геолози и Геолошки одсек на факултету и Српско геолошко друштво, као и уношењем одређених правила дозвољено је да ви с оним што сте имали као истражно право и реализовали га сада као једини аплицирате и за експлоатационо право. Нема конкуренције, нема одлуке државе да ли да се то ради, па онда на тендеру дозвола додели компанији која понуди најбоље услове. Уз тај апсурд, уведени су и прописи о експропријацији који су драстични. Очекујем да ће бити покушаја да буду примењени на неким пројектима – људи селите се, немате права да будете овде, као што је било са ауто-путевима“.

НМ: Како то да сте један од ретких геолога који у јавности активно износи критички став према рударењу литијума. Да ли то значи да је већина геолога за рударење? И ако је тако, зашто?

„Из неке своје перцепције могу да кажем да је већина геолога против тога. Али нисмо против рударења. Суштина је у томе да је мали број колега који хоће јавно да изнесу став. Неки разлози су опортунизам, неки су комерцијални. У то нећу да улазим, али хоћу у ефекте свега тога. Број студената нам драстично опада. У јавности геологија више није препозната као дисциплина која треба да помогне да изучимо природу и да је искористимо на један оптималан и одржив начин за будуће генерације, да обезбедимо најквалитетнију воду за пиће, него је сада доведена под сукњу рударства и види се једино као непријатељ природе. Али ако се ради како треба, онда геологија треба да покаже да ли минерали и руда могу да угрозе околиш и у природним условима“.

НМ: Од великог протеста против пројекта Јадар и попуштања власти у том тренутку дошли смо до тога да су председник и његови људи, заједно са медијима под њиховом контролом, постали нешто попут гласноговорника Рио Тинта, а сви противници – издајници и непријатељи напретка земље. Како то објашњавате?

Да ли су се промениле чињенице или нешто друго? Да ли Нацрт студије о заштити животне средине који је објавио Рио Тинто утиче на експерте који се противе рударењу, као и да ли су они који су учествовали у том Нацрту независни експерти?

„Ја сам непријатно изненађен количином агресије која се показује последњих недеља поводом те малтене обавезе коју су они прихватили у наше име да се литијум мора ископавати. То је мало непријатно. Председник државе, уз све уважавање, наравно, треба да буде председник свих грађана, а ако смо и ми који се противимо томе грађани, онда не би било лепо да нам поручује са малих екрана – „победићемо вас“.

Нисмо на утакмици. Можете победити Партизан, како се то већ чини прилично дуго, али нећете моћи да угушите глас јавности и свих оних стручњака који су такође против овога. Врло је непријатно шта се све у тој медијској кампањи ради. Видите да се за стручњаке које Рио Тинто доводи у медије не каже се да су запослени у Рио Тинту. Потписују се струком којом се баве, иако су, заправо, упосленици Рио Тинта. И кад вам неко каже оно што Рио Тинто понавља као мантру – независни експерти – стотинак њих, 40-ак са Универзитета…

Независност је релативна ствар, сваки консултанат је ангажован и плаћен за остваривање неког циља или концепта који пред њега поставља клијент. У том смислу бих рекао да је заиста потребна нека озбиљна дискусија, озбиљно сучељавање. Требало би да се у комисији која ће да оцењује будућу студију коју Рио Тинто буде пустио у јавност као коначну о заштити животне средине нађу заиста еминентни експерти, и то управо ови противници, а не они који би „нешто друго требало да раде“, али очекујем да ће се баш ови други масовно наћи у тој државној комисији. Према томе, држава, тј. оно што сад зовемо политички и државни врх гура ову ствар толико насилно да ја мислим да то неће бити добро ни за њих као крајњи резултат“.

НМ: У том смислу се помиње и некакав референдум. Председник Александар Вучић је из Париза поручио да је уверен у победу власти на референдуму јер, цитирам, „народ не бира између копања и здравља“, већ између „лажне бриге и економског напретка и просперитета“. И „победићемо вас!“ Између чега ћемо ми то заправо бирати и кога ће то власт победити?

„Оно што смо видели кад је дошао Олаф Шолц, а чуди ме и да Герхард Шредер није такође био у тиму, па кад су они који би желели да овде ископавају литијум поређали те мерцедесе, чудо једно… То је опсена, нешто што би требало да фасцинира оне који су бирачко тело председника који се толико јасно сврстао на ту страну – ми то морамо да радимо. То је једноставно нешто што неће донети добро овој држави и овом друштву.Требало би да се сучеле ставови једне и друге стране, да се у експертске тимове поставе људи који су и из иностранства, они који неће заговарати непосредно корист коју добијамо евентуалним ископавањем литијума. И то није питање за референдум, то је уско стручно питање и ако га још прошире на питање да ли смо за ископавање свих корисних минералних сировина, то је онда оно што смо причали – сутра ћемо прекопати и Београд ако неко има интерес да ту руши зграду и тражи неки драгоцени минерал“.

НМ: У целој тој причи чини ми се да се некако најмање говори о количини литијума који постоји у Србији, односно да ли је тачно да је реч о једном проценту на светском нивоу? И колико је то битно?

„Минерал јадарит је заиста први пут код нас нађен, дакле литијум у тој хемијској формули и у чврстом стању и то је нешто што је пре 20 година наша професорка Јелена Обрадовић утврдила. Постоји друга врста коришћења литијума из термалних расола, значи из високо минерализованих вода са велике дубине који је далеко погоднији и рационалнији начин. Ми такву врсту лежишта у земљи немамо, односно нисмо их довољно истражили. Врло су богата лежишта у долини Рајне. Са шест километара дубине у делу између Француске и Немачке, конкретно у Француској на локалитету Соулз експлоатишу се термалне воде, а нуспродукт је коришћење одговарајућих минерала из раствора слично како се то ради у соланама. То је еколошки нешто боље. Не може се подвести под еколошко рударење, али је опасност од контаминације животне средине мања“.

НМ: Где се у свету налазе највеће резерве литијума, јадарита и бора, а где се рудари у складу са еколошким стандардима?

„Јадарита нема, бар до сада. Има борних минерала, литијума у другим минералима, саставима… Помиње се пројекат са обе стране границе између Немачке и Чешке. Можда се разрађује нека нова технологија која ће се тамо применити. Немци такође планирају да литијум добијају из долине Рајне, из тих раствора са високом температуром. Али имају и негативна искуства. Дошло је, на пример, у једном од немачких градова до бубрења након тога што бушотине нису биле добро изоловане, па је термална вода продирала у локалну средину… што може довести до слегања и пуцања терена или до бубрења и то доводи до опасности по становнике или материјалних штета. Тај пројекат је дуго саниран да би ствари вратили у пређашње стање“.

НМ: Према неким информацијама, у Немачкој постоје бар три пројекта за рударење литијума, али ниједан још не функционише. При том је очигледно да су и Немачка и ЕУ врло заинтересоване за рударење у Србији. Како то да разумемо?

„А зашто не би? Од промене закона 2011, па после тога још горег из 2015… У медијима гледамо како се све пребацује на неке бивше власти, а малтене исти људи који данас седе у плавим кабаницама су били у жутим претходно и исто тако радили на промени закона да се ослободи простор за рударење.

У тој целој процедури постоје критични моменти. За мене су, док сам представљао Српско геолошко друштво у тадашњим комисијама и опонирао колико је било могуће, била три главна момента: први да су подносиоци предлога заборавили да обришу чланове које су преписали из закона о минералним сировинама из Демократске Републике Конго и Монголије. Други моменат је био онемогућавање Геолошког завода Србије да обавља примењено истраживање минералних сировина. Ви тиме прекидате континуитет који је успостављен у Краљевини Југославији 1931, који је функционисао све до доношења тог закона из 2015, кад као не знамо која га је власт донела. И геолошка истраживања уводите као сервис рударства.

Шта је тиме урађено? Отворено је поље – изволите господо странци, ово је све ваше, ко год има више пара да овде донесе и да видимо да тезгаримо, да продајемо наше минерално благо, па ко да више коме. А притом рудна рента јако ниска – пет одсто и то од профита, а не од вредности ископане руде. То је ред величине, како су рекли сами пројектанти, седам до 10 километара ауто-пута годишње, при овим садашњим ценама. Да ли се нама исплати да за 30 година имамо један ауто-пут између два места и да то буде цена за све оно што би истекло од минералних богатстава ове земље?“

НМ: Недавно је група ваших колега израдила анализу потенцијалне користи, односно штете од пројекта Јадар. Закључак је да би многоструко и дугорочно штета била огромна. Можете ли да објасните зашто је то тако, посебно кад је реч о рекама, подземним водама, јаловини, свему што је нуспродукт тог рударења?

„Колеге су објавиле оно што је фактичко стање и то треба да буду аргументи које ће политичари уместо „победићемо вас“ да проуче и да виде шта је то што ће заиста донети штету животној средини, које су последице од рударења. Тај научни одговор тима који је то написао је једно од виђења ове ствари, верификовано од стране рецензената и уредника еминентног часописа. А из Рио Тинта очекујем силне аргументе који ће да доказују да у пракси неће бити тако. Они на папир могу да ставе све шта ће бити и како ће бити, што су већ и урадили, али у пракси то неће бити тако. И предложио бих нешто онима који су говорили о формирању неке парламентарне комисије која треба да иде у Финску и Немачку да види не знам шта, неко рударење, јер тамо нема рудника литијума. Предлажем да комисија уместо у Немачку оде изнад Мајданпека, ако им дозволе колеге из Зиђина, да виде како изгледа флотиционо језеро. Прелепо, то су боје мора Кариба, али се у његовом подножју налазе карстни извори природни и ко буде сматрао да сме да се напије воде нека изволи, али мој савет је да се свуда поставе табле – опасно. Не по здравље, по живот. Јер је концентрација минерала испод флотационог језера, што смо доказали и објавили, која доспева у природне токове подземних вода веома опасна.

Предложио бих и да на сајту Министарства енергетике и рударства погледају боље студију коју је Србија за два милиона евра добила као грант уз помоћ баш немачких експерата, а то је катастар депонија рударског отпада. Тамо има 250 локација напуштених депонија где су одлагани јаловина и минерали, али нема ништа више од тога. Да ли је неко предложио санацију тих депонија? Како ћемо да се носимо са тим што је већ оптерећење животне средине? У студији коју је Рио Тинто пустио у јавност нема разматрања неких од тих ризика, све је тако лепо запаковано са машницом, бајка о томе како ће то у пракси да изгледа. И како ће Немци да буду гаранти рада Рио Тинта овде? Баш њих брига. Они немају ништа са Немачком. Ако Немачка не буде хтела да купује батерије од Рио Тинта, нема везе, продаће их Кинезима. А ми остајемо незаштићени.. Ја могу да верујем у технологију рударења, али не могу у заштиту животне средине од процесне технологије која се најављује“.

НМ: У тој анализи највише пада у очи чињеница да би пројекат Јадар био једини на свету усред изузетно плодне земље у чијој околини живи 20-ак хиљада људи који се баве пољопривредом. Шта с њима и земљом уз рудник? Да ли уопште постоји еколошко рударење?

„То не постоји нигде. Да ли можете да замислите у Колубари рударење и пољопривреду около? А овде вам са највиших инстанци говоре „нећете ни знати да је ту рудник, два лифта и то је то“. Да, два лифта, а доле 50 километара испреплетаних ходника који ће да изазову слегање терена. А они ће то као да попуњавају материјалима или ће да копају брда да би унели агрегате. Како замишљате пољопривреду изнад та два лифта?“

НМ: О чему је заправо реч кад се говори о милијарди евра коју би Србија морала да плати Рио Тинту у случају да обустави пројекат?

„То је пумпање јавности. Условљавање – морамо да прихватимо јер ћемо морати да им платимо милијарду. Ја сам урадио за себе анализу трошкова за 500 бушотина и цифра је драстично мања. Не бих је износио. Али ко је одговоран што смо уопште дошли до тога да би морали да плаћамо штету?“

НМ: Очекујете ли озбиљне протесте широм Србије и ако их буде, мислите ли да ће власт попустити?

„Зависи шта је власт с ким испреговарала. Видећемо да ли ће да иде на насилно гушење протеста и истеривање становништва са матичних огњишта. Али имам утисак да је овога пута еколошка свест ојачала, да народ одавно није задовољан ни опозицијом ни позицијом. Опет се са нама игра нека игрица, али ваљда ћемо живи и здрави дочекати да видимо како ће се завршити“.

(Нови магазин-Н1)