Хроника | |||
Преминуо легендарни нападач Бајерн Минхена и репрезентације Немачке Герд Милер |
![]() |
![]() |
![]() |
недеља, 15. август 2021. | |
Легендарни нападач Бајерн Минхена и репрезентације Немачке Герд Милер преминуо је у 76. години, објавио је баварски клуб. „Данас је наш свет стао. Жалимо Герда Милера, који је преминуо у недељу ујутру са 75 година“, наводи се на сајту Бајерна. Милер, који је за Западну Немачку дао 68 голова на 62 утакмице, боловао је од Алцхајмерове болести од 2015. године. Дрес Бајерна носио је од 1964. до 1979. године, и са Баварцима је био петоструки првак Немачке и троструки шампион Европе. Са Западном Немачком је био светски првак 1974. године и европски шампион две године раније.
Рекли су о Герду Милеру “Он је постизао голове из шанси које уопште и нису биле шансе, потиљком, петом, грудима, задњицом, некад чак и руком”, рекао је својевремено некадашњи његов тренер Удо Латек. У казненим просторима Милер је био неприкосновен! Тренери би рекли – Герди једноставно има нос за гол. Савршене концентрације, као мачка која се стално спрема да скочи на плен, вребао је погодан тренутак да искористи непажњу својих чувара и голмана. Свака одбијена лопта била је његова. И већ у следећем тренутку нашла би се у мрежи. “Да није било њега и његових голова, Бајерн би био клуб из дрвене кућице. За све своје успехе захваљујем њему”, каже чувени Кајзер Франц Бекенбауер. “Милер је један од наших највећих играча, немачка репрезентација не би била ово што је данас без њега”, тврди Карл-Хајнц Румениге. Одлазак великог Герда: Легенда јача од Алцхајмера "Нажалост, Герд је већ дуго болестан. Пати од Алцхајмерове болести. Молимо све медије да имају поштовања према његовој приватности", гласило је саопштење минхенског Бајерна тог шестог октобра 2015. године. Добра болест не постоји, али у хијерархији те пошасти са различитим именима, ова која носи назив по немачком психијатру Алојзу Алцхајмеру сигурно спада међу најгоре. Почевши од најранијих симптома – заборављања одређених ствари, преко тога који је дан или месец и непрепознавања блиских особа, закључно са неспособношћу да се самостално функционише – деменција убија човеков смисао битисања. За људско биће не постоји већа казна од немогућности да се сећа, да говори о успоменама, успесима… Нарочито када су они до те мере богати да су обележили читаву једну епоху. Управо је то „Национални бомбардер“ учинио за време плесања по зеленом подијуму – ставио печат на цело фудбалско раздобље. *Текст је првобитно написан и објављен 2. новембра 2018. године. Медији су услишили молбу Бавараца. Њиховом бившем играчу дато је право на апсолутну приватност, док у друштву супруге проживљава животну јесен у дому за негу дементних лица. Тек повремено – у последње време нешто чешће – његово име се спомене кроз призму рушења неког од рекорда (читај: Лионел Меси) који су чврсто стајали од друге половине прошлог века, попут броја голова у једном клубу у лигама петице (525), броја голова у Бундеслиги (365), у календарској години (85). То што новинари поштују Гердову приватност, не теже сензационализму и утркивању вестима из „блиских извора“ које ће откривати његово тренутно стање, не значи да ће дозволити да деменција победи његова достигнућа. Јер, нечији лик и дело остају велики све док о њима говоре поколења, а он је заслужио да се о њему прича докле год приче буде било. Ко је, заправо, Герхард Герд Милер? “Он је постизао голове из шанси које уопште и нису биле шансе, потиљком, петом, грудима, задњицом, некад чак и руком”, рекао је својевремено некадашњи његов тренер Удо Латек. “Да није било њега и његових голова, Бајерн би био клуб из дрвене кућице. За све своје успехе захваљујем њему”, каже чувени Кајзер Франц Бекенбауер. “Милер је један од наших највећих играча, немачка репрезентација не би била ово што је данас без њега”, тврди Карл-Хајнц Румениге. Кад у оваквом тону о вама говоре фудбалски великани јасно је да сте и ви управо то, а Гердов пут ка величини био је поплочан бројним препрекама. Рођен је 1945. у Нердлингену, месташцу у Баварској. Сениорску каријеру је започео у истоименом клубу, тадашњем нижелигашу, 18 година касније. С обзиром на то да се у тадашње време на фудбал још гледало као на игру, а не на бизнис који доноси милионске приливе новца, Милер је за живот морао да зарађује радећи и друге послове. “Зарађивао сам само 160 марака месечно од фудбала. Сећам се да сам неко време од пола девет до пола четири преносио намештај, а после тога ишао на тренинг”, присећао се Герд почетка. Само једна сезона (1963/1964) и 51 гол на 31 мечу за Нердлинген били су карта у једном правцу ка Минхену и Бајерну. Баварци су тад били друголигаши, а са клупе их је предводила легенда југословенског фудбала Златко „Чик“ Чајковски. У старту, Чајковски није био одушевљен појачањем. За то је била крива Милерова конституција – висина од 172 центиметара и 80 килограма. “Шта да радим са једним дизачем тегова у нападу?”, упитао је тада Чајковски, наденувиши Милеру нови надимак „дебељуца“.
Очигледно је знао шта да ради. Милер му је то показао са два гола на дебију. Са још 31 у наставку сезоне трасиран је пут тима ка елитном рангу – Бундеслиги. Од тог тренутка, Бајернова историја је почела да се пише златним словима из Гердовог пера. У првој сезони у елити (1965/1966) тим из Минхена је успео да дође до треће позиције, а да се у Баварској израђује права фудбалска машинерија који ће померити границе игре било је јасно после освајања историјског купа те сезоне. Већ у следећој, поред одбране трофеја у купу, Баварци су дошли и до првог трофеја на европској сцени освојивши Куп победника купова. Милер је био најбољи стрелац Бундеслиге и добио награду за играча године.
Година 1969. била је из снова за Бајерн. На клупи са Бранком Зебецом, а на терену са Гердом, освојена је прва дупла круна. Машинерија је радила као никада до тад. У наредним годинама, ризници је придодат нови куп (1971), а титуле у Бундеслиги су се ређале 1972, 1973. и 1974. У те три сезоне, „Бомбардер“ је играо на вансеријском нивоу – на 101 мечу 106 пута је погађао мрежу. Да овајање Купа победника купова из 1967. није био изолован случај, те да су Бајерн и Милер кадри да „тероришу“ противнике и ван граница земље, најјасније се видело 1974. Тад је немачки тим дошао до прве титуле првака Европе, а Герд је био најбољи стрелац Купа шампиона са осам голова (од тога, два у поновљеном мечу финала против мадридског Атлетика на Хејселу у Бриселу 17. маја. Први, два дана раније, завршен је нерешено (1:1) и после продужетака). У међувремену, Милер је увелико представљао и узданицу Западне Немачке. За Панцере је дебитовао 12. октобра 1966. у утакмици против Турске, да би већ у наредном мечу Албанији испоручио четири гола и најавио оно што ће уследити у наредном периоду.
На Светском првенству 1970. у Мексику публици се приказао на најбољи начин. Са 10 голова, као први стрелац такмичења, водио је Немце до треће позиције. Те године је проглашен и најбољим европским фудбалером. Осокољен сјајним партијма и шампионском титулом у клубу 1972, Милер је деловао незаустављиво и на Европском првенству у Белгији исте године, па је са по два поготка у полуфиналу против домаћина (2:1) и финалу против Совјетског савеза (3:0) трасирао пут Западне Немачке ка врху Старог континента. Немци су у том периоду газили Европом, али је цео тадашњи тим био свестан да би оно што ће уследити 1974. могло да промени судбину сваког играча и вине га на пиједестал фудбалског Олимпа. То је најбоље знао Герд. Финале Светског првенства у Западној Немачкој. На трибине Олимпијског стадиона у Минхену не може игла да падне. Све очи су упрте у домаћина предвођеним капитеном Бекенбауером и Милером. На другој страни био је изузетно јак противник – Холандија. Претеча „тоталног“ фудбала на челу са легендарним Јоханом Кројфом. Није добро почело по Немце, Нескенс је довео Лале у вођство већ у другом минуту из пенала, да би Брајтнер у 25. на исти начин поравнао. У 43. на делу је виђена историја. Напад Елфа по десној страни, убачена лопта до Милера који из окрета погађа мрежу и поставља коначан резултат – 2:1. Немачка је шампион света! Герд је херој! Крај.
После тог последњег, 68. поготка за државну селекцију, кад је кроз мање од два месеца објединио европску титулу са Бајерном и светску са Западном Немачком, Милер је одлучио да оконча репрезентативну каријеру. „Национални бомбардер“ отишао је у пензију као истински јунак, иако му је било тек 28 година. На клупском нивоу је наставио да доминира, освојио је још две титуле првака Европе у наредне две године са Бајерном – 1975. је постигао два гола у реваншу полуфинала против мадридског Реала, да би 1976. другим поготком против Лидса у финалу решио питање победника. На зиму је био и стрелац против Крузеира (2:0) у финалу Интерконтиненалног купа доневши Баварцима прву светску титулу, што је уједно био и последњи његов трофеј. Освојио је све. После година великих успеха дошао је ред на нове снаге. Герд је сишао са велике сцене 1979. кад се из Баварске преселио на Флориду, у тим по имену Форт Лудердејл Страјкерс, где је 1981. званично завршио каријеру. Деценију касније вратио се у своју кућу (проблему са алкохолизмом који је имао у међувремену нема места у овим редовима) и радио као асистент у другом тиму Бајерна од 1992. до 2014. Од тада се налази у “мировини” коју нажалост неће моћи да проживи у миру због горепоменуте болести. Многих ствари се сада вероватно ни не сећа. Које је рекорде поставио, какве је успехе остварио или да 3. новембра треба прослави рођендан. Све је прекрила Алцхајмерова магла… Али, докле год постоје они који памте уместо њега, они који ће причати и писати, легенда о „Националном бомбардеру“ ће живети. Сада и увек. (Н1) |