Предраг Момчиловић: Шта смо све могли да купимо уместо 12 авиона, или чак и само за њихову прву рату

 Исте недеље у Србији су се догодиле две наизглед неповезане ствари, а заправо неодвојиве странице једног новчића.

Са једне стране током посете француског председника Емануела Макрона потписан је уговор о набавци надзвучних вишенаменских борбених авиона рафал, са друге стране премијер Србије је на конференцији за медије промовисао снижену цену паштете.

Поставља се питање да ли народу коме је потребна јефтина паштета заиста требају и прескупи авиони и да ли смо могли те новце смисленије да потрошимо.

На конференцији за медије председник Србије рекао је да уговор за 12 нових авиона износи 2,7 милијарди евра, и да ће прва рата бити 421 милион евра.

Ово је вероватно финансијски гледано и најскупљи појединачни уговор за набавку неког оружја у историји Србије.

И док поједини стручњаци расправљају да ли је набавка могла да прође јефтиније или су могли други авиони да се набаве, у овом тексту бих волео да се позабавим тиме шта је све могло да буде купљено са тим парама.

Потпуно сам свестан да није примењиво поређење цене паштете, малина и других прехрамбених производа са ценом авиона.

Али узмимо на пример цену неких других превозних средстава, која успут троше и мање горива од ових авиона.

Према проценама пројектованим у плану набавке Градског саобраћајног предузећа Београд, за 2,7 милијарде евра могло би да се набави 7.700 обичних аутобуса, 5.400 тролејбуса или 4.500 зглобних тролејбуса.

Ова бројка је далеко већа од укупног броја возила које поседује ГСП, а који је у 2022. био 1184.

Чак и ако узмемо само средства намењена за прву рату и она су сасвим довољна да се у потпуности обнови возни парк ГСП-а. За 420 милиона евра колика ће бити прва рата могуће је купити 140 нових 33 метарских трамваја. Сарајево набавља нове Стадлер трамваје по цени од око 3 милиона евра по трамвају.

Кад смо већ на шинама пређимо са трамвајских на оне мало шире железничке. За 420 милиона могуће је купити 66 Стадлер флирт стандардних возова за приградски и регионални превоз.

Уместо што се градска железница распада и изгледа као сет за снимање хорор филма, са новим возовима могли би да се уведу нови редовни поласци и да се унапреди комфор људи који свакодневно користе овај вид превоза.

Надзвучни авиони који прелећу наше небо требало би ваљда да омогуће миран сан наше деце.

А можда би мирнији сан и деца и родитељи имали ако би им били доступни савремени државни вртићи. За новац планиран за 12 авиона могло би да се изгради око 1.300 вртића. Слична цена би била и за изградњу социјалног и јавног становања, а замислите да у Србији постоји преко 1000 нових зграда ове намене, живот многих људи би постао доста лакши, а и држава би имала механизам да ублжи раст цена станарине и стамбено сиромаштво.

Током прошле године држава и локалне самоуправе су за мере енергетске ефикасности за грађане обезбедиле око 15 милиона евра, што је тачно 28 пута мање него вредност само прве рате за куповину авиона.

Када би овај новац био уложен у енергетску санацију, енергетску ефикасност и прелазак на обновљиве изворе енергије, за час би се решио проблем свеприсутних оронулих фасада, мање енергије би се трошило, а и рачуни за грејање и хлађење би били значајно мањи.

Ово су само неки од примера како је могуће утрошити новац, а да се повећа квалитет живота грађана.

Низ би могао да се настави унедоглед јер смисленије је уложити новац у изградњу и унапређење водовода, канализације, система за прераду отпадних вода, канала за наводњавање и одводњавање итд. него у куповину авиона.

Чак и кад смо код авиона, у светлу климатских промена, док шуме и депоније широм Србије горе, можда је део новца могао да се издвоји на куповину канадера или других средстава за гашење пожара. Данас у Србији према проценама организације Полекол преко милион и по људи стално или повремено нема воду за пиће.

Одлука да се толико пара потроши на куповину војних авиона јасно показује за шта је заинтересована тренутна СНС/СПС власт у Србији.

Њих не интересује то што је у превоз у колапсу, што деца немају књиге, а добар део људи нема канализацију али ни пијаћу воду. Њих интересује само како да задовоље страну и домаћу пословну и политичку елиту како би што дуже остали на власти.

Аутор је директор Центра за зелене политике