Предраг Ј. Марковић: Дан победника

То је нови празник, али веома значајан.

Тог дана се присећамо пробоја Солунског фронта, када је српска војска својим неодбрањивим нападом, пре свих других савезничких армија, започела парање одбране Централних сила. Пре нашег јуриша у отаџбину сви фронтови у Великом рату били су мање више непомични.

Малодушност која је крајем 20. века захватила српски народ одразила се и на представу о прошлости. Могло се очекивати да ће потамнети исувише позлаћена комунистичка слика Другог светског рата. Уместо уравнотежене слике, претерало се са оцрњивањем партизанске победе, која нас је ипак ставила у сам врх савезничких сила.

Са пропадањем Југославије почели смо да преиспитујемо и Први светски рат. Од осамдесетих година почела је да се шири прича како је тај рат однео бесмислено много жртава, а да је донео Југославију, најскупљу грешку српског народа. Главни јунак „Књиге о Милутину“ јадикује над својим губицима у борби за ослобођење незахвалне западне браће. Стално се истицало како су та браћа, посебно Хрвати, већ у Великом рату показали мржњу према Србима. У заједницу са Србима ушли су само да спрече комадање својих земаља. Такав став показује једну типичну грешку. Многи Срби су стање духа из осамдесетих година пројектовали на 1918. годину. Пре свега, Срби нису ушли у тај рат због Југославије. То је био рат за одбрану њихове отаџбине, коју је Аустроугарска покушала да избрише са мапе. Одбранили смо само постојање Србије, а Југославија је била бонус и неочекивана награда за ту невероватну борбу.

Прича о Лондонском уговору као шанси да се направи „велика Србија“ у етничким границама јесте нетачна. Лондонски уговор је предвиђао не само границу код Задра већ давање неких српских територија Бугарској и Румунију до Панчева. Уосталом, Србија је већ 1912. године обухватила велике несрпске мањине. Та фиктивна Србија до Задра имала би још више несрба. Пашић је сматрао да би свака независна Хрватска била оруђе великих сила против Срба, као што је то већ постала Бугарска. А Словенци су били одушевљени Југословени. Разочарани Југословен, сељак Милутин, најчешће се приказује са шајкачом. Та шајкача и зелене панталоне део су униформе победничке српске војске. Није их било у ношњи пре ратова 1912-1918. године. Има истраживача који тврде да је увођење униформе као основе ношње делом последица послератног сиромаштва. Ипак, понос ратних ветеран на своју победничку војску вероватно је претежнији чинилац.

Петнаести септембар треба да нас подсети и на српско јединство. Огромне су жртве добровољаца из западних крајева у Првом светском рату. У односу на њихов број, добровољци су на фронту у Добруџи гинули у далеко већој сразмери него што се гинуло на Солунском фронту. Многи од њих су били заробљеници из аустроугарске војске, али су многи дошли из Америке. Напустили су леп живот у Новом свету да би се борили за Србију, земљу својих снова, коју никада нису видели. Надам се да ће Србија и у 21. веку бити земља достојна снова.

(Курир)