Nenad Kecmanović: Dodik "na liniji vatre" - oni odoše, a on ostaje

 Sreća da je do stupanja na dužnost novog američkog predsednika ostalo još samo 48 sati pa odlazeći Obama valjda neće imati dovoljno vremena da izazove treći svetski rat.

Najsvežiji primer su mere protiv predsednika Republike Srpske. Dodik je, istina, samo lider jednog entiteta u BiH, ali uživa podršku Rusije, a Srpska se nalazi na rovitoj bosanskoj tački balkanskog bureta baruta. Da se ne radi o preterivanju pokazuje promptna i oštra reakcija Sergeja Lavrova i ruskog MIP-a, uz znakovitu poentu da „ne sme biti rata na Balkanu“.

„Zabrana ulaska u SAD i blokiranje računa u američkim bankama“, istina, nije ništa strašno. Poslednjih godina Dodik uglavnom odlazi u zemlje u usponu – Rusiju i Kinu, a da je ekonomska i politička perspektiva u Evroaziji tvrde i zapadni stručnjaci. Srpskoj, Srbima i njemu lično do sada nenaklonjene SAD odavno nisu omiljena destinacija. Blokada nepostojećih računa u američkim bankama takođe ga neće pogoditi. Ali, priča da je sve to samo prema predsedniku, a ne i prema Srpskoj i Srbima, realna je taman koliko i priča istih evroameričkih diplomata da se dolaskom Trampa neće poremetiti kontinuitet spoljne politike SAD.

Obrazloženje sankcija je delom cinično, delom komično. Kršenje Dejtona Dodiku prigovaraju upravo oni koji su, uprkos njegovom otporu, izvorno „slovo sporazuma” pretvorili u nevidljivi „duh sporazuma“ . Što se tiče referenduma i nepoštovanja odluka Ustavnog suda BiH, što se takođe pominje u obrazloženju sankcija, nema osnova da se vezuje baš za Dodika. Odluku o raspisivanju referenduma donela je Skupština RS, a odluku o ishodu – narod. Na proslavi 9. januara u Banjaluci predsedavajući Predsedništva BiH Ivanić postrojio je „srpsku komponentu Oružanih snaga BiH“. Najzad, centralnoj proslavi Dana RS prisustvovali su svi vodeći predstavnici opozicije i ministri Vlade Srbije, a predsednik iz „matice“ Tomislav Nikolić održao je vatren svesrpski govor. Ipak, sankcionisan je jedino Dodik. Zašto?

Zato što Dodik već više od deceniju nervira tzv. međunarodnu zajednicu, čitaj evroameričke diplomate. Ne samo onim što čini i što govori, nego posebno onim kako govori. Za razliku od svojih balkanskih kolega, on se pri susretima sa velikim i moćnim ne oseća počašćen, ne smeši se, ne trudi se da bude politički korektan. Naprotiv, na njihovu poslovičnu aroganciju odgovara bez zadrške, istom ili čak pojačom merom. Dodikova, kako kažu, „neprihvatljiva retorika“, koja srpskom narodu vraća samopoštovanje, najčešće pogađa protektora Incka. Dodik je odavno počeo da mu govori da treba da ide kući. Sada mu to govore i Mladen Ivanić i Dragan Čović. A nedavno i Sergej Lavrov, pa će on zbog predugog mandata i nikakvog učinka uskoro i otići.

Baš zbog toga, a ohrabren potezom odlazeće američke administracije, Incko bi u poslednjim minutama predtrampovske ere mogao da, po osnovi „bonskih ovlašćenja“, donese odluku o Dodikovoj smeni. Sigurno je da predsednik ne bi odstupio, ali bi to izazvalo proteste u RS, tenzije u BiH, Nikolić bi reagovao, a ni Vučić ne bi mogao da ostane uzdržan zbog otvaranja poglavlja. Uz Lavrova oglasio bi se i Putin. A Trampu bi u nasleđe bila ostavljena još jedna tačka suvišne konfrontacije s Rusijom.

Dodik će takođe, pre ili posle Incka, uskoro videti leđa i Morin Kormak, ali ostaće zaista nezapamćeno da činovnica Stejt departmenta, uskraćivanjem vize, bojkotuje pozivnicu već izabranog predsednika SAD. Umesto mirne predaje vlasti, tokom koje odlazeća administracija rutinski funkcioniše kao tehnička vlada, poražene demokrate grozničavo rade na tome da zaskoče Trampov predsednički program, a on najavljuje da će ukinuti sve te Obamine ukaze.

Dodik je na neki način koletarna žrtva sukoba između odlazeće i dolazeće administracije SAD, između SAD i Rusije, između OHR i RS, na „liniji vatre“, kako je svojevremeno zloslutio DŽo Bajden. Istina, onomad u Davosu, jedino zanimljivo što je Bajden mogao da kaže bilo je da Vučiću poveri da će Obama, u poslednja tri dana vlasti, izreći sankcije Dodiku. Za sve ostalo u centru pažnje bio je još uvek malo poznati Trampov čovek, koji će tek u subotu posle podne zvanično postati savetnik predsednika SAD.

Kako će reagovati evropski saveznici koje je Vašington pozvao da se pridruže? Teško da će odgovarajuće telo EU do subote imati vremena da donese jedinstvenu odluku. Unilateralna solidarnost pojedinih država prema odlazećem Obami manje je realna nego taktička zadrška do konsultacije s novom postavom u Beloj kući. Francuska se već izjasnila za ovo drugo.

A u samoj „nemogućoj državi“ sankcije Dodiku još će više otuđiti RS od BiH i usporiti njen put ka ionako neizvesnim evrointegracijama. Uostalom, nije li Tramp rekao da će se EU već dogodine raspasti i da je NATO anahronizam?

(Politika)