Немања Рујевић: Систем се распада као бувљак на пљуску

 Гледао сам дневник јавног нам сервиса пре неки дан. Почело је догађајем из Ниша где су неки грађани јајима ударили на тзв. градоначелника.

Прешло се на извештај о посети председника домаћинима у забаченом селу. Репортерка је педантно набрајала колико је јагањаца и прасића обишао председник, домаћини су хвалили да сточарство никад боље није стајало! То је појело пола дневника.

Вратимо се Нишу. Онде је градоначелник „похован“, што је нови сленг за гађање јајима и којечим. Уз описе „стравичног“ насиља, у режимским медијима приказане су модрице једне нишке напредњакиње, наводно погођене каменицом у слепоочницу. „Фашизам“, ускликнуо је Ало на насловној, „Ђиласовци ломили кости народу“.

РТС је уштирканији. Натапирана спикерка и њен глас који слушамо десетљећима уливају дозу званичности. Док је читала наслове, ствар је илустрована снимком „поховања“, али је исписан кајрон: „Камењем на неистомишљенике“. Кад нема снимка тобожњих каменица, дај јаја, написаћемо да су каменице.

Невином гледаоцу дневника – а таквих изгледа још има јер да их нема не би било ове пропаганде – треба тумач за ертеесовски. Рецимо, нашем је јавном сервису два дана требало да јави како је испред њихове редакције жандарм дланом разбио лице полицајцу у цивилу, за шта су оптуживани студенти. Па и кад је то јавио, РТС је толико закукуљио да се без помоћи тумача не разабира.

Али, то знамо. Овде ме занима откуд беше исписано да су гађани – „неистомишљеници“?

Неистомишљеник је, сама реч каже, особа друкчијег мишљења од неке друге особе. Ако мислим да је боља република, а неко монархија – онда смо по том питању неистомишљеници. Мајица је лепа или ружна, порези треба да буду нижи или виши и тако даље.

Предуслов неистомишљеништва је да се на обе стране како-тако, барем на рудиментарном нивоу – мисли. О самом мишљењу се може дати цинична дефиниција да је оно као дупе – свако га има. Или продуховљена Декартова „мислим, дакле јесам“.

Друштво без сударања мишљења било би сиромашно друштво у којем или нико не мисли или сви климоглаве пред једним мишљењем каквог врача, деспота, партије, свеједно. Друштво у којем нема два, три или седамсто ставова да једни са другима некако комуницирају било би друштво у којем превагу не може однети најрационалнији став, најзрелије мишљење, најбоља идеја, дакле друштво које не може напред.

О чему дакле неистомисле људи са јајима у вишемесечном бунту са једне стране, а са друге нишки напредњаци или топовско месо есенеса које је пробдело викенд на опседнутим пијачним штандовима или они сватови у Пионирском парку?

Нису ли разлике отишле даље од нивоа мишљења? Не даље у некаквој градацији, него у сасвим другу сферу која више са мишљењем нема везе? Неко би рекао у цивилизацијску, али овај колумниста се чува расистичких разделница.

Шта је на једној страни окупљало, а онда галванизовало разнородну масу око првог међу нама, масу од које је овај издељао машинерију хезболаховског типа – свеприсутну, свеодлучујућу, додуше лишену било какве идеологије или, ако хоћете, мишљења?

Откуд сада јаја трпе локални сатрапи есенеса колико и њихова боранија-пешадија, то јест она шака која је још томе спремна да се изложи? Откуд ту покоји преторијанац из ситног криминалног миљеа, откуд неки Бранко „краљ обрва“ да са Инстаграма лаже и прети студентима? Откуд медијски копљаници-ударници на једној страни са убогим старијим суграђанима који гутају њихове лажи?

О чему сви ти људи мисле исто е да би онда били некакви „неистомишљеници“ другој страни?

Ни о чему. Њих су под исту капу скупили систем, инструкција, догма, корупција, терор институција, репресија што убија. Да би под том капом били, неки су постављени за тендер-дахије, други купљени на ситно, трећи уцењени, четврти омађијани са глајхшалтованих медија.

Наизглед је парадоксално што су у том блоку, који се сада осипа, две класе које би, да се ишта мисли, биле супротстављене – новокомпоновани богаташи-мафијаши и љута сиротиња. Не само да их не везује некакво „мишљење“, већ ни голи интерес!

Можда их везује потреба или варљиви осећај потребе за ишчашеном врстом стабилности – да систем опстане како би опстале њихове позиције. Па коме милиони са тендера, коме јадне пензије, али барем има пензија! А ако систем падне па укину пензије? Тако кажу на Пинку.

Наспрам њих су људи – опет разни и у мало којем мишљењу јединствени – којима је доста система неправде, ортаклука, пљачке, јавашлука и сексуалног општења са здравим мозгом. Људи који више не пристају на ово и који већ на органском нивоу поимају шта је ово, без неких дефиниција и мишљења. Који не мисле него кожом осећају да ово угрожава опстанак свега.

Да је ствар неистомишљења, друкчије би све изгледало. Још би се сматрало по телевизијама, псовало по Твитеру и припито баљезгало по славама. И систем би био нетакнут, а овако се распада као бувљак на пљуску. Као љуска сировог јајета.

(Данас)