Nebojša Katić: O studentskim protestima u Kini 1989.

Da li je studentska pobuna u Srbiji spontani, autohtoni pokret ili je to obojena revoluciju u pokušaju? Da li je pod domaće bure baruta postavljen fitilj čija se dužina i brzina sagorevanja kontrolišu „sa strane“ ili pokret kontrolišu organizovani studenti? Čemu nas istorija sličnih protesta (možda) može poučiti?

Ako se ostavi po strani trajanje protesta, čini se da domaća studentska pobuna ima nekih sličnosti s kineskom iz 1989. koja je ušla u istoriju pod propagandnim nazivom „Masakr na trgu Tjenanmen“. Kako je Kina velika i važna zemlja, svetski mediji su proteste pratili sa velikim, najčešće zluradim interesovanjem. Po okončanju protesta napisan je veliki broj tekstova, analiza i knjiga, a okrugle godišnjice su uvek bile povod da se svetska javnost iznova podseti na taj događaj.

Iako postoji obilje izvora i informacija u vezi sa kineskim događajima iz 1989, informacije su često protivrečne i nepouzdane. Mnogo je dezinformacija i medijskih manipulacija i mala je verovatnoća da ćemo ikada saznati punu istinu o onome što se u Kini događalo tog vrelog proleća. Otuda i podatke koji slede treba uzeti s nešto rezerve i prosejati ih kroz sito zdravog razuma i iskustva. Pri tome, ponešto od važnih detalja vezanih za protest je preskočeno budući da je tekst i bez njih predug.

Protesti su započeli sredinom aprila 1989, eskalirali su u krvave sukobe 4. juna, da bi se pobuna okončala oko 10. juna. Pored Pekinga koji je bio u epicentru, protesti različitog intenziteta izbili su i u velikom broju drugih gradova.

Čitaoci će verovatno uočiti neke sličnosti ali i velike razlike izmeću kineskog i srpskog studentskog protesta, pa će svako za sebe, shodno svojim afinitetima i razumevanju situacije moći i da pravi poređenja i da izvlači zaključke.

Šta je prethodilo protestima

Osma decenija prošlog veka bila je period uspešnog demontiranja evropskih socijalističkih država. Pad berlinskog zida 9. novembra 1989. simbolično je označio i kraj socijalizma, kraj SSSR-a i kraj jedne epohe. Kina je za to vreme sprovodila rizične reforme koje su efektivno značile kontrolisanu, plansku restauraciju kapitalizma, ali uz neprikosnovenu ulogu komunističke partije.

Iako se Kina ubrzano razvijala, sve mučne posledice radikalne tranzicije pogađale su ogroman broj građana. Najveći problem je bila visoka inflacija koja se ubrzavala u drugoj polovini osamdesetih, da bi upravo 1988. i 1989. dostigla vrhunac i kretala se oko 18% godišnje. Cene hrane i potrošnih dobara su drastično porasle, kupovna moć novca se urušavala, a počelo je i panično povlačenje depozita iz banaka. Državna preduzeća su otpuštala milione radnika, do posla se teško dolazilo što je najviše pogađalo mlade. Nepotizam i korupcija su cvetali, a do tada egalitarno društvo se ubrzano i brutalno raslojavalo. Vrhuška, pogotovo njen podmladak, bahato je pokazivala svoje novostečeno bogatstvo i luksuzne navike.

Kineska intelektualna i univerzitetska elita našla se tih godina na gubitničkoj strani tranzicije jer je budžet za obrazovanje bio vrlo skroman. Studenti su otuda imali veliku podršku svojih profesora. Ta važna i pomalo zanemarena činjenica može da objasni širinu podrške koju su protesti imali u intelektualnim krugovima gotovo do samog kraja.

Iako nije bilo dileme da rukovodstvo iskreno želi da reformiše sistem, podele su postojale u vezi sa načinom i brzinom ekonomskih i društvenih promena. Kinesko rukovodstvo je bilo podeljeno na liberalnije i konzervativnije reformatore, na staru gardu i nešto mlađe lavove, na one koji bi samo tržištu prepustili da uređuje sistem i na one koji nisu želeli da se odreknu planiranja. I u političkoj sferi bilo je razmimoilaženja između tvrde linije, i onih koji su se zalagali za tolerantniji sistem, više demokratije i slobodu govora. Ideološke podele nisu zaobišle ni vojsku. Sve ovi problemi će doći do punog izražaja tokom studentske pobune i sistem će se naći na prekretnici, na najvećem iskušenju od Maove smrti 1976.

Deng Sjaoping, neprikosnoveni lider i konačni partijski arbitar, tih osamdesetih godina nije imao reformatorski oreol nepogrešivosti kakav je dobio posle smrti. Njegova popularnost u javnosti je bila znatno manja od njegove realne političke moći i uticaja. Postojala je tendencija koju su neki delovi vrhuške podsticali, da se on implicitno okrivljuje za sve deformacije reformskog perioda. Njegova čuvena rečenica da nije bitno da li je mačka crna ili bela već da lovi miševe, pretvorila se tokom protesta u slogan da nije bitno da li je mačka crna ili bela, bitno je da se povuče.

Zapadne službe i njihov uticaj

Zapadne službe su pažljivo pratile sve što se u Kini događa i imale su dobar uvid kako u podele u kineskom rukovodstvu, tako i uvid u raspoloženje i atmosferu u društvu. Obaveštajna saradnja Kine i SAD usmerena protiv SSSR-a otvorila je vrata zapadnim obaveštajnim službama koje su uspostavile dobre kontakte u svim strukturama društva.

U Hong Kongu, tada još uvek britanskoj koloniji, Amerikanci su formirali centar za obuku mladih aktivista. Po svoj prilici, kako će kasniji događaji pokazati, među aktivistima je bio i veći broj onih koji nisu bili studenti. Pored obuke, zapadne službe su pomagale novcem i opremale su antivladine aktiviste tehničkim pomagalima koja su služila za širenje demokratskih poruka.

Glavni operativac za obuku aktivista bio je pukovnik Robert Helvey[1] koji je slične poslove obavljao diljem jugoistočne Azije. Važnu ulogu je igrao i mnogo poznatiji Gene Sharp. Njegov Albert Einstein Institute se nije bavio fizikom već više poslovima rušenja nedemokratskih režima. Sharp je ušao u političku istoriju kao najvažniji ideolog i guru nenasilnih pokreta za demokratizaciju zatvorenih društava. Tokom kineskih protesta on je prvo boravio u Hong Kongu a potom, zbog akademske radoznalosti dabome, došao je i u Peking. Tamo je boravio od 28. maja do 6. juna, upravo u najvažnijim trenucima protesta. Tokom boravka je imao mnogobrojne kontakte sa studentima i njihovim liderima. O onome što je video napisao je i zanimljiv tekst u kome je insistirao na miroljubivosti studenata i izneo je svoje uverenje da studenti nisu želeli da ruše sistem već samo da ga reformišu. U tom tekstu je ukazao i na greške koje su studenti pravili a koje su smanjile efikasnost protesta.

Slučaj je hteo da baš tokom protesta, početkom maja, dotadašnji američki ambasador u Pekingu Winston Lord bude povučen. Na njegovo mesto je došao James Lilley, čovek iz CIA.

Čini se da je kinesko rukovodstvo, zaneto reformama i unutarpartijskim previranjima, uhvaćeno na spavanju. Moguće je i da je deo obaveštajnog aparata, pogotovo onaj deo koji se zbližio sa svojim zapadnim kolegama namerno dremao. Po onome što je u javnom domenu, zna se da je tek februara 1989. kinesko rukovodstvo počelo da protestuje protiv mešanja SAD u unutrašnje poslove Kine.

Zapadna štampa, uvek spremna da žrtvuje istinu kako bi podržala spoljnu politiku svojih država, potrudila se da kineske događaje interpretira isključivo kao borbu za demokratizaciju i ljudska prava. Želja za političkim slobodama kao i demokratizacija evropskih komunističkih država svakako jeste uticala na pokrete u Kini, ali to je bio samo deo priče.

Ispitivanja javnog mnjenja u Kini tokom 1988. i 1989. su pokazivala da je nezadovoljstvo građana bilo pre svega vezano za ekonomsku sferu, za rast cena i preveliku brzinu reformi. Sloboda govora je bila tek na dalekom trećem mestu među temama koje su opterećivale većinu građana. Pitanje demokratizacije društva (kao primarni problem) nametnula je manjina studenata i intelektualaca. Ali, po svojoj suštini i obuhvatu, protesti su bili isto toliko antireformski koliko i prodemokratski.

Početak protesta

Domaće ekonomske i socijalne nevolje, podele u rukovodstvu kao i spoljna „pomoć“ stvorili su ambijent u kome je sve bilo spremno za proteste i pobunu. U prva tri meseca 1989. već su se pojavljivala pisma i apeli intelektualaca u kojima se vlast pozivala da demokratizuje sistem, da oslobodi političke zatvorenike i naravno, da više izdvaja za obrazovanje. Bila je potrebna samo kapisla i ona se pojavila 15. aprila, kada je preminuo Hu Jaobang, bivši generalni sekretar partije. On je bio verovatno najomiljeniji kineski lider tog vremena i čovek koji se zalagao za više tolerancije i za demokratizaciju društva. Hu je januara 1987. podneo iznuđenu ostavku posle studentskog protesta s kraja 1986. koji je takođe održan na Tjenanmenu. Na njegovo mesto će doći Žao Cijang, nesuđeni kineski Gorbačov, koji je juna 1989. takođe smenjen zbog podrške koju su on i njegovi saradnici, što javno, što tajno, pružali studentskoj pobuni.

Na vest o Huovoj smrti na trgu se pojavio veliki broj građana koji je želeo da mu oda počast. Kada je o studentima reč, njihovo organizovanje po kampusima je počelo već 16. aprila. Narednog dana, 17. aprila, na Tjenanmen su počele da pristižu studentske kolone. Brzina mobilizacije je bila iznenađujuća. Vlasti nisu pokušale da spreče okupljanje na centralnom gradskom trgu. Naprotiv, policija je obezbeđivala kretanje kolona i omogućila njihov nesmetan dolazak u centar grada.

Studenti nisu imali nikakvu centralizovanu strukturu koja bi koordinirala i vodila protest. Organizacija protesta bila je rasuta i organizovana po grupama sa raznih pekinških univerziteta. U maju je formirano telo za koordinaciju protesta i aktivnosti (Beijing Universities United Autonomous Student Union), a formirana je i delegacija za pregovore s vladom. Nejasno je kakvim se mehanizmima glasalo, kako su odluke donošene ili ko je izglasavao studentske lidere. Utisak je da su lideri sami sebe proglašavali za vođe po principu „ko se prvi domogao megafona“. Mnogi su negodovali zbog nedemokratičnosti procesa odlučivanja a međusobni sukobi i trvenja među grupama na trgu trajali su gotovo sve vreme protesta.

Studenti su već 18. aprila izneli sedam političkih zahteva. Nisam uspeo da pronađem informaciju o tome ko je napravio listu od sedam zahteva i kako se do nje došlo. Sadržina tih zahteva se u literaturi razlikuje od izvora do izvora, mada razlike nisu velike i mogu se agregirati. Traženo je da se rehabilituju stavovi Hu Jaobanga, da se studentski pokret prizna kao legitiman, da se ukine cenzura, da se obezbede sloboda govora i okupljanja, da se povećaju izdvajanja za obrazovanje i popravi materijalni položaj intelektualaca, da se objave podaci o primanjima i imovini kineskih zvaničnika, i da se demokratizuje politički sistem i održe slobodni izbori. Ovaj poslednji zahtev je bio direktan izazov sistemu. Zanimljivo je da se studenti nisu bavili ekonomskim i reformskim temama koje su žestoko opterećivale najveći broj građana. Fokus je bio na temama koje su bile jako prijatne za inostrane uši.

Disciplinu na trgu održavali su redari zaduženi i za komunikaciju sa organima reda ali i za političko obrazovanje vojske i policije. Ustanovljen je sistem propusnica koji je regulisao kretanje i bez kojih se nije moglo prići nekim od zaštićenih delova trga. Postojao je i sistem telefonskih veza koji je obezbeđivao koordinaciju protesta i praćenje kretanja trupa. Jedan telefon je čak bio instaliran na samom trgu. Postavljeni su zvučnici, emitovale su se poruke i držani su govori. Timovi studenata su se kretali kroz grad i megafonima tražili podršku građana. Organizovana je i ekipa motociklista, samozvani „leteći tigrovi“, koja je krstarila gradom i raznosila poruke demonstrantima.

Iz dana u dan broj studenata se uvećavao i trg je postao ogromno kamp naselje. U pojedinim trenucima na trgu bi se okupilo i do milion ljudi. Na trgu je bilo i predstavnika radnika (Autonomous Workers Union) ali su po nekim tvrdnjama odnosi radnika i studenata bili loši i radnici su se žalili da ih studenti gledaju sa visine.

Štrajk glađu i Gorbačov u Pekingu

Mihail Gorbačov, generalni sekretar sovjetske komunističke partije je 15. maja došao u posetu Kini. Poseta je bila izuzetno važna. Ona je značila da će Kina i SSSR-a posle 33 godine konačno normalizovati svoje odnose. Veliki broj novinara i TV ekipa iz celog sveta je došao u Peking. Bilo je planirano da se na Tjenanmenu priredi svečani doček Gorbačovu ali je to palo u vodu. Kinesko rukovodstvo je moralo da izdrži i to poniženje. Dva dana pred posetu Gorbačova, 13. maja, studenti su proglasili štrajk glađu što je imalo ogroman svetski publicitet. Štrajk je započelo 6.000 studenata, da bi dva dana kasnije taj broj pao na 3.000. Štrajk je prekinut 24. maja. Danas znamo da su neki od studenata zaista hrabro štrajkovali, ali i da su mnogi glumili štrajk i jeli kada padne mrak.

Nedeljama je kinesko rukovodstvo pokušavalo da mirno, bez upotrebe sile, reši proteste na trgu. Raspoloživa dokumenta pokazuju da je rukovodstvo po svaku cenu želelo da se izbegne nasilje. Pokušaji nižih funkcionera da razgovaraju sa studentima nisu uspeli. Studenti su tražili razgovor s predsednikom vlade. Kineski premijer Li Peng, kasnije od strane zapadnih medija nazvan „pekinški kasapin“, primio je 18. maja delegaciju studenata. Televizija je prenosila susret. Na sastanku je bio i jedan od studentskih lidera – Wu‘er Kaixi – Ujgur i tobožnji štrajkač glađu. Tobože izmučen glađu i u bolničkoj pidžami s bocom kiseonika, imao je snage da žestoko izvređa premijera i spreči bilo kakvu mogućnost za dogovor.[2]

Odmah posle tog neprijatnog događaja, uvedeno je vanredno stanje 20, maja, a vojska se rasporedila po obodu grada. Kada su nenaoružani vojnici krenuli prema trgu, mase građana su ih zaustavile. Tom prilikom nije došlo ni do većih sukoba, ni do čišćenja trga. Dan pre nego što je vanredno stanje stupilo na snagu, među studente je došao i Žao Cijang. Rekao je da je došao prekasno misleći pri tome na vanredno stanje za koje je odluka već doneta. Sa suzama u očima je pozvao studente da prekinu štrajk glađu i čuvaju svoje zdravlje. To je bio i kraj njegove karijere.

Energija protesta je opadala i protest je polako zapadao u ćorsokak. Veliki broj studenata se 27. maja vratio u kampuse i trg se praznio. Na trg su, međutim, počeli da pristižu studenti sa provincijskih univerziteta. Kako nisu imali gde da borave, spavali su na trgu na kome je već bila i velika količina nepočišćenog đubreta. Iako se očekivalo a ponegde i priželjkivalo, do krvoproliće nikako nije dolazilo. A onda je sa trga počelo prizivanje. Pozivalo se na ubijanje vojnika i na revolucionarno nasilje. Kako je to Chai Ling, jedna od heroina protesta i samozvana vrhovna komandantkinja protesta objasnila, potreban je masakr, potrebne su reke krvi kako bi se ljudi probudili. Kao i Wu‘er Kaixi i ona je nestala sa trga pre nego što su vojnici došli. Uspela je kasnije da preko Francuske utekne u SAD. Koliko se može videti, niko od lidera protesta nije nastradao tih dana. Stradali su neki drugi.

Da li su pozivi na prolivanje krvi bili deo planirane akcije ili samo nekontrolisani ekscesi radikalnih studenata, ne znamo. Tek, na prilazima trgu, demonstranti su 3. juna napali vojsku i počeli da pale vojna vozila, da ubijaju vojnike i ih pale. Vinovnici tih napada nikada nisu uhvaćeni.

„Tjenanmenski masakr“ između propagandnog mita i stvarnosti

Posle nedelja oklevanja, vlasti su donele odluku da očiste trg i okončaju protest. Ovoga puta vojska je bila naoružana. Naredba je bila da se ne puca u demonstrante osim u nužnoj odbrani. Planirano je da se akcija obavi u noći između 3. i 4. juna. Kao što je pomenuto, veliki broj studenata je još ranije napustio trg, a te noći je to učinio i ostatak demonstranata, posle pregovora sa vojskom.

Trg je ispražnjen bez žrtava i niko od prisutnih novinara, špijuna, diplomatskog osoblja ili turista nije pokazao ni jednu jedinu fotografiju koja bi svedočila o masakru na trgu. Simbol „masakra“ je postala fotografija na kojoj se vidi čoveka koji stoji ispred tenka. Kasnije se saznalo da je fotografije napravljena 5. juna, dan posle „masakra“, kao i da tenkovi nisu išli prema trgu već su napuštali trg. O čoveku koji je stao ispred tenka se ne zna ništa. Zna se samo da ga niko nije ni gazio, ni tukao. Iako je u sukobu demonstranata i organa reda (vojske i policije) ubijeno nekoliko stotina ljudi i ranjeno nekoliko hiljada, na samom trgu Tjenanmen nije stradao niko.

Do sukoba demonstranata i organa reda došlo je zapadno od Tjenanmena gde su napadnute jedinice vojske koje su išle ka trgu. Kako svetska javnost ne zna nazive ulica i bulevara u kojima je došlo do krvoprolića, bilo je zgodnije da se „masakr“ veže za Tjenanmen. Uprkos velikom broju žrtava, krvoproliće je teško kvalifikovati kao masakr budući da je među ubijenim, a pogotovo ranjenim, bio veliki broj pripadnika organa reda koji se, sva je prilika, nisu sukobljavali međusobno, kao što se ni veliki broj spaljenih vojnih vozila nije zapalilo zbog kvara na instalacijama[3]. Takođe, pod maskarom se obično podrazumeva da neko ubija nenaoružane ljude koji ne pružaju otpor, kao na primer u Gazi, u redovima za hranu.

Iskusniji posmatrači su primetili da su napadi na vojsku i policiju bili dobro organizovani i dobro pripremljeni. Po njima, način na koji su napadana vojna vozila nisu mogli biti spontano improvizovani, veće se verovatno radilo o obučenim aktivistima. Tim pre, što su na raznim tačkama u gradu vojna vozila napadana na potpuno isti način.

Među stradalima je bio relativno mali broj studenata iako se radilo o (prevashodno) studentskom protestu. Većinu stradalih su činili radnici i drugi građani Pekinga.

Tjenanmen u zapadnim medijima

Ubrzo posle sukoba plasirana je informacija o 10.000 mrtvih na Tjenanmenu. Izvor informacije bio je britanski ambasador Alan Donald kome je jedan čovek, na jednom mestu, otkrio istinu o broju mrtvih. Kako je ambasador objasnio, taj izvor je i ranije sarađivao sa Britancima i navodno, uvek davao pouzdane informacije. Ambasador je zato više verovao tom izvoru nego obaveštajnim podacima i svojim očima. Kasnije je ambasador povukao svoje ranije tvrdnje, ali se mit o 10.000 masakriranih na trgu provlači i do danas. Kako se zvaničnim kineskim ciframa ne veruje, svako iznosi svoje procene, kako već odgovara potrebama trenutka.

Nadovezujući se na ovu informaciju britanskog ambasadora, australijski premijer Bob Hawke je 9. juna 1989. čak dao svoj mračni opis događaja na trgu, baš kao da je bio tamo. Sa suzama u očima (sasvim bukvalno), on je opisao kako su kineski vojnici na Tjenanmenu pucali po studentima, zatim ih gazili tenkovima a potom ih spaljivali bacačima plamena. Ne prepuštajući ništa mašti, slikovito je opisivao vojna vozila koja su gazila ljude – jednom… pa još jednom (vraćajući se unazad), kako bi ih „overili“. Uzgred i nebitno, nije tajna da je Hawke bio doušnik američke obaveštajne službe (bar od 1973. do 1979).

„Operacija žuta ptica“

„Žuta ptica“ je kodni naziv obaveštajne operacije koja je sprovedena po okončanju studentske pobune. Njen cilj je bio da se studentski lideri izvuku iz Kine i da se uspostavi kanal za evakuaciju kineskih disidenata. Operacija je uspela i od 21 studenta koje su kineske vlasti stavile na poternicu, 15 je uspelo da pobegne iz Kine, i preko Hong Konga ode na Zapad. Istim kanalom je Kinu napustilo još oko 800 disidenata. Operaciju su zajednički organizovale američka i britanska obaveštajna služba, uz veliku logističku podršku svojih saradnika iz gangsterskog sindikata Trijada.

Zapadne službe koje su obučavale lidere protesta održale su dato obećanje da će ih izvući iz zemlje, da će im dati zapadne pasoše i smestiti ih na elitne akademske institucije. Neki od studentskih lidera su završili i u Francuskoj, dok je većina, kako je i red, otišla u SAD i tamo ostvarila dobre poslovne i akademske karijere.

Treba reći i da postoji još jedno tumačenje te iste operacije. Po toj verziji, opisana operacija nema nikakve veze sa obaveštajnim službama. Ne, tu operaciju su, uz pomoć gangstera, organizovali amateri – građani Hong Konga – simpatizeri kineskih prodemokratskih aktivista. U tom kontekstu, ni lideri protesta nisu mogli imati nikakvih prethodnih susreta sa obaveštajnim službama, niti im je bilo ko obećao bilo šta. Puka je sreća da su izvukli živu glavu.

Kina nikada nije povukla poternice za studentskim liderima a neki od njih su nastavili svoj disidentski rad. Deo tog rada je bila i mitologizacija pobune iz 1989. Kako je to kod mitova uobičajeno, a kod političkih mitova još više, naratori se nisu držali istine kao pijani plota.

Parafrazirajući Čuen Laja, prerano je iznositi zaključke u vezi sa značajem 1989. godine u istoriji Kine. Moguće je da će istorija pokazati da su tjenanmenski događaji jedan od presudnih trenutaka u posleratnoj istoriji Kine i da je Kina, možda, izbegla put ekonomske i političke destrukcije kojoj SSSR nije izmakao. Ljudi drugačijeg političkog senzibiliteta možda veruju da bi Kina danas bila ne samo moćna ekonomija već i uspešna demokratija, samo da je protest uspeo.

Biće zanimljivo videti kakvi će biti konačni efekti srpskih studentskih protesta i kako će biti predstavljeni u istorijskoj literaturi. Videćemo i kakva će biti sudbina heroja i heroina tog protesta, znanih i neznanih.

(Blog Nebojše Katića)