Небојша Катић: О студентским протестима у Кини 1989.

Да ли је студентска побуна у Србији спонтани, аутохтони покрет или је то обојена револуцију у покушају? Да ли је под домаће буре барута постављен фитиљ чија се дужина и брзина сагоревања контролишу „са стране“ или покрет контролишу организовани студенти? Чему нас историја сличних протеста (можда) може поучити?

Ако се остави по страни трајање протеста, чини се да домаћа студентска побуна има неких сличности с кинеском из 1989. која је ушла у историју под пропагандним називом „Масакр на тргу Тјенанмен“. Како је Кина велика и важна земља, светски медији су протесте пратили са великим, најчешће злурадим интересовањем. По окончању протеста написан је велики број текстова, анализа и књига, а округле годишњице су увек биле повод да се светска јавност изнова подсети на тај догађај.

Иако постоји обиље извора и информација у вези са кинеским догађајима из 1989, информације су често противречне и непоуздане. Много је дезинформација и медијских манипулација и мала је вероватноћа да ћемо икада сазнати пуну истину о ономе што се у Кини догађало тог врелог пролећа. Отуда и податке који следе треба узети с нешто резерве и просејати их кроз сито здравог разума и искуства. При томе, понешто од важних детаља везаних за протест је прескочено будући да је текст и без њих предуг.

Протести су започели средином априла 1989, ескалирали су у крваве сукобе 4. јуна, да би се побуна окончала око 10. јуна. Поред Пекинга који је био у епицентру, протести различитог интензитета избили су и у великом броју других градова.

Читаоци ће вероватно уочити неке сличности али и велике разлике измећу кинеског и српског студентског протеста, па ће свако за себе, сходно својим афинитетима и разумевању ситуације моћи и да прави поређења и да извлачи закључке.

Шта је претходило протестима

Осма деценија прошлог века била је период успешног демонтирања европских социјалистичких држава. Пад берлинског зида 9. новембра 1989. симболично је означио и крај социјализма, крај СССР-а и крај једне епохе. Кина је за то време спроводила ризичне реформе које су ефективно значиле контролисану, планску рестаурацију капитализма, али уз неприкосновену улогу комунистичке партије.

Иако се Кина убрзано развијала, све мучне последице радикалне транзиције погађале су огроман број грађана. Највећи проблем је била висока инфлација која се убрзавала у другој половини осамдесетих, да би управо 1988. и 1989. достигла врхунац и кретала се око 18% годишње. Цене хране и потрошних добара су драстично порасле, куповна моћ новца се урушавала, а почело је и панично повлачење депозита из банака. Државна предузећа су отпуштала милионе радника, до посла се тешко долазило што је највише погађало младе. Непотизам и корупција су цветали, а до тада егалитарно друштво се убрзано и брутално раслојавало. Врхушка, поготово њен подмладак, бахато је показивала своје новостечено богатство и луксузне навике.

Кинеска интелектуална и универзитетска елита нашла се тих година на губитничкој страни транзиције јер је буџет за образовање био врло скроман. Студенти су отуда имали велику подршку својих професора. Та важна и помало занемарена чињеница може да објасни ширину подршке коју су протести имали у интелектуалним круговима готово до самог краја.

Иако није било дилеме да руководство искрено жели да реформише систем, поделе су постојале у вези са начином и брзином економских и друштвених промена. Кинеско руководство је било подељено на либералније и конзервативније реформаторе, на стару гарду и нешто млађе лавове, на оне који би само тржишту препустили да уређује систем и на оне који нису желели да се одрекну планирања. И у политичкој сфери било је размимоилажења између тврде линије, и оних који су се залагали за толерантнији систем, више демократије и слободу говора. Идеолошке поделе нису заобишле ни војску. Све ови проблеми ће доћи до пуног изражаја током студентске побуне и систем ће се наћи на прекретници, на највећем искушењу од Маове смрти 1976.

Денг Сјаопинг, неприкосновени лидер и коначни партијски арбитар, тих осамдесетих година није имао реформаторски ореол непогрешивости какав је добио после смрти. Његова популарност у јавности је била знатно мања од његове реалне политичке моћи и утицаја. Постојала је тенденција коју су неки делови врхушке подстицали, да се он имплицитно окривљује за све деформације реформског периода. Његова чувена реченица да није битно да ли је мачка црна или бела већ да лови мишеве, претворила се током протеста у слоган да није битно да ли је мачка црна или бела, битно је да се повуче.

Западне службе и њихов утицај

Западне службе су пажљиво пратиле све што се у Кини догађа и имале су добар увид како у поделе у кинеском руководству, тако и увид у расположење и атмосферу у друштву. Обавештајна сарадња Кине и САД усмерена против СССР-а отворила је врата западним обавештајним службама које су успоставиле добре контакте у свим структурама друштва.

У Хонг Конгу, тада још увек британској колонији, Американци су формирали центар за обуку младих активиста. По свој прилици, како ће каснији догађаји показати, међу активистима је био и већи број оних који нису били студенти. Поред обуке, западне службе су помагале новцем и опремале су антивладине активисте техничким помагалима која су служила за ширење демократских порука.

Главни оперативац за обуку активиста био је пуковник Robert Helvey[1] који је сличне послове обављао диљем југоисточне Азије. Важну улогу је играо и много познатији Gene Sharp. Његов Albert Einstein Institute се није бавио физиком већ више пословима рушења недемократских режима. Sharp је ушао у политичку историју као најважнији идеолог и гуру ненасилних покрета за демократизацију затворених друштава. Током кинеских протеста он је прво боравио у Хонг Конгу а потом, због академске радозналости дабоме, дошао је и у Пекинг. Тамо је боравио од 28. маја до 6. јуна, управо у најважнијим тренуцима протеста. Током боравка је имао многобројне контакте са студентима и њиховим лидерима. О ономе што је видео написао је и занимљив текст у коме је инсистирао на мирољубивости студената и изнео је своје уверење да студенти нису желели да руше систем већ само да га реформишу. У том тексту је указао и на грешке које су студенти правили а које су смањиле ефикасност протеста.

Случај је хтео да баш током протеста, почетком маја, дотадашњи амерички амбасадор у Пекингу Winston Lord буде повучен. На његово место је дошао James Lilley, човек из ЦИА.

Чини се да је кинеско руководство, зането реформама и унутарпартијским превирањима, ухваћено на спавању. Могуће је и да је део обавештајног апарата, поготово онај део који се зближио са својим западним колегама намерно дремао. По ономе што је у јавном домену, зна се да је тек фебруара 1989. кинеско руководство почело да протестује против мешања САД у унутрашње послове Кине.

Западна штампа, увек спремна да жртвује истину како би подржала спољну политику својих држава, потрудила се да кинеске догађаје интерпретира искључиво као борбу за демократизацију и људска права. Жеља за политичким слободама као и демократизација европских комунистичких држава свакако јесте утицала на покрете у Кини, али то је био само део приче.

Испитивања јавног мњења у Кини током 1988. и 1989. су показивала да је незадовољство грађана било пре свега везано за економску сферу, за раст цена и превелику брзину реформи. Слобода говора је била тек на далеком трећем месту међу темама које су оптерећивале већину грађана. Питање демократизације друштва (као примарни проблем) наметнула је мањина студената и интелектуалаца. Али, по својој суштини и обухвату, протести су били исто толико антиреформски колико и продемократски.

Почетак протеста

Домаће економске и социјалне невоље, поделе у руководству као и спољна „помоћ“ створили су амбијент у коме је све било спремно за протесте и побуну. У прва три месеца 1989. већ су се појављивала писма и апели интелектуалаца у којима се власт позивала да демократизује систем, да ослободи политичке затворенике и наравно, да више издваја за образовање. Била је потребна само каписла и она се појавила 15. априла, када је преминуо Ху Јаобанг, бивши генерални секретар партије. Он је био вероватно најомиљенији кинески лидер тог времена и човек који се залагао за више толеранције и за демократизацију друштва. Ху је јануара 1987. поднео изнуђену оставку после студентског протеста с краја 1986. који је такође одржан на Тјенанмену. На његово место ће доћи Жао Цијанг, несуђени кинески Горбачов, који је јуна 1989. такође смењен због подршке коју су он и његови сарадници, што јавно, што тајно, пружали студентској побуни.

На вест о Хуовој смрти на тргу се појавио велики број грађана који је желео да му ода почаст. Када је о студентима реч, њихово организовање по кампусима је почело већ 16. априла. Наредног дана, 17. априла, на Тјенанмен су почеле да пристижу студентске колоне. Брзина мобилизације је била изненађујућа. Власти нису покушале да спрече окупљање на централном градском тргу. Напротив, полиција је обезбеђивала кретање колона и омогућила њихов несметан долазак у центар града.

Студенти нису имали никакву централизовану структуру која би координирала и водила протест. Организација протеста била је расута и организована по групама са разних пекиншких универзитета. У мају је формирано тело за координацију протеста и активности (Beijing Universities United Autonomous Student Union), а формирана је и делегација за преговоре с владом. Нејасно је каквим се механизмима гласало, како су одлуке доношене или ко је изгласавао студентске лидере. Утисак је да су лидери сами себе проглашавали за вође по принципу „ко се први домогао мегафона“. Многи су негодовали због недемократичности процеса одлучивања а међусобни сукоби и трвења међу групама на тргу трајали су готово све време протеста.

Студенти су већ 18. априла изнели седам политичких захтева. Нисам успео да пронађем информацију о томе ко је направио листу од седам захтева и како се до ње дошло. Садржина тих захтева се у литератури разликује од извора до извора, мада разлике нису велике и могу се агрегирати. Тражено је да се рехабилитују ставови Ху Јаобанга, да се студентски покрет призна као легитиман, да се укине цензура, да се обезбеде слобода говора и окупљања, да се повећају издвајања за образовање и поправи материјални положај интелектуалаца, да се објаве подаци о примањима и имовини кинеских званичника, и да се демократизује политички систем и одрже слободни избори. Овај последњи захтев је био директан изазов систему. Занимљиво је да се студенти нису бавили економским и реформским темама које су жестоко оптерећивале највећи број грађана. Фокус је био на темама које су биле јако пријатне за иностране уши.

Дисциплину на тргу одржавали су редари задужени и за комуникацију са органима реда али и за политичко образовање војске и полиције. Установљен је систем пропусница који је регулисао кретање и без којих се није могло прићи неким од заштићених делова трга. Постојао је и систем телефонских веза који је обезбеђивао координацију протеста и праћење кретања трупа. Један телефон је чак био инсталиран на самом тргу. Постављени су звучници, емитовале су се поруке и држани су говори. Тимови студената су се кретали кроз град и мегафонима тражили подршку грађана. Организована је и екипа мотоциклиста, самозвани „летећи тигрови“, која је крстарила градом и разносила поруке демонстрантима.

Из дана у дан број студената се увећавао и трг је постао огромно камп насеље. У појединим тренуцима на тргу би се окупило и до милион људи. На тргу је било и представника радника (Autonomous Workers Union) али су по неким тврдњама односи радника и студената били лоши и радници су се жалили да их студенти гледају са висине.

Штрајк глађу и Горбачов у Пекингу

Михаил Горбачов, генерални секретар совјетске комунистичке партије је 15. маја дошао у посету Кини. Посета је била изузетно важна. Она је значила да ће Кина и СССР-а после 33 године коначно нормализовати своје односе. Велики број новинара и ТВ екипа из целог света је дошао у Пекинг. Било је планирано да се на Тјенанмену приреди свечани дочек Горбачову али је то пало у воду. Кинеско руководство је морало да издржи и то понижење. Два дана пред посету Горбачова, 13. маја, студенти су прогласили штрајк глађу што је имало огроман светски публицитет. Штрајк је започело 6.000 студената, да би два дана касније тај број пао на 3.000. Штрајк је прекинут 24. маја. Данас знамо да су неки од студената заиста храбро штрајковали, али и да су многи глумили штрајк и јели када падне мрак.

Недељама је кинеско руководство покушавало да мирно, без употребе силе, реши протесте на тргу. Расположива документа показују да је руководство по сваку цену желело да се избегне насиље. Покушаји нижих функционера да разговарају са студентима нису успели. Студенти су тражили разговор с председником владе. Кинески премијер Ли Пенг, касније од стране западних медија назван „пекиншки касапин“, примио је 18. маја делегацију студената. Телевизија је преносила сусрет. На састанку је био и један од студентских лидера – Wu‘er Kaixi – Ујгур и тобожњи штрајкач глађу. Тобоже измучен глађу и у болничкој пиџами с боцом кисеоника, имао је снаге да жестоко извређа премијера и спречи било какву могућност за договор.[2]

Одмах после тог непријатног догађаја, уведено је ванредно стање 20, маја, а војска се распоредила по ободу града. Када су ненаоружани војници кренули према тргу, масе грађана су их зауставиле. Том приликом није дошло ни до већих сукоба, ни до чишћења трга. Дан пре него што је ванредно стање ступило на снагу, међу студенте је дошао и Жао Цијанг. Рекао је да је дошао прекасно мислећи при томе на ванредно стање за које је одлука већ донета. Са сузама у очима је позвао студенте да прекину штрајк глађу и чувају своје здравље. То је био и крај његове каријере.

Енергија протеста је опадала и протест је полако западао у ћорсокак. Велики број студената се 27. маја вратио у кампусе и трг се празнио. На трг су, међутим, почели да пристижу студенти са провинцијских универзитета. Како нису имали где да бораве, спавали су на тргу на коме је већ била и велика количина непочишћеног ђубрета. Иако се очекивало а понегде и прижељкивало, до крвопролиће никако није долазило. А онда је са трга почело призивање. Позивало се на убијање војника и на револуционарно насиље. Како је то Chai Ling, једна од хероина протеста и самозвана врховна команданткиња протеста објаснила, потребан је масакр, потребне су реке крви како би се људи пробудили. Као и Wu‘er Kaixi и она је нестала са трга пре него што су војници дошли. Успела је касније да преко Француске утекне у САД. Колико се може видети, нико од лидера протеста није настрадао тих дана. Страдали су неки други.

Да ли су позиви на проливање крви били део планиране акције или само неконтролисани ексцеси радикалних студената, не знамо. Тек, на прилазима тргу, демонстранти су 3. јуна напали војску и почели да пале војна возила, да убијају војнике и их пале. Виновници тих напада никада нису ухваћени.

„Тјенанменски масакр“ између пропагандног мита и стварности

После недеља оклевања, власти су донеле одлуку да очисте трг и окончају протест. Овога пута војска је била наоружана. Наредба је била да се не пуца у демонстранте осим у нужној одбрани. Планирано је да се акција обави у ноћи између 3. и 4. јуна. Као што је поменуто, велики број студената је још раније напустио трг, а те ноћи је то учинио и остатак демонстраната, после преговора са војском.

Трг је испражњен без жртава и нико од присутних новинара, шпијуна, дипломатског особља или туриста није показао ни једну једину фотографију која би сведочила о масакру на тргу. Симбол „масакра“ је постала фотографија на којој се види човека који стоји испред тенка. Касније се сазнало да је фотографије направљена 5. јуна, дан после „масакра“, као и да тенкови нису ишли према тргу већ су напуштали трг. О човеку који је стао испред тенка се не зна ништа. Зна се само да га нико није ни газио, ни тукао. Иако је у сукобу демонстраната и органа реда (војске и полиције) убијено неколико стотина људи и рањено неколико хиљада, на самом тргу Тјенанмен није страдао нико.

До сукоба демонстраната и органа реда дошло је западно од Тјенанмена где су нападнуте јединице војске које су ишле ка тргу. Како светска јавност не зна називе улица и булевара у којима је дошло до крвопролића, било је згодније да се „масакр“ веже за Тјенанмен. Упркос великом броју жртава, крвопролиће је тешко квалификовати као масакр будући да је међу убијеним, а поготово рањеним, био велики број припадника органа реда који се, сва је прилика, нису сукобљавали међусобно, као што се ни велики број спаљених војних возила није запалило због квара на инсталацијама[3]. Такође, под маскаром се обично подразумева да неко убија ненаоружане људе који не пружају отпор, као на пример у Гази, у редовима за храну.

Искуснији посматрачи су приметили да су напади на војску и полицију били добро организовани и добро припремљени. По њима, начин на који су нападана војна возила нису могли бити спонтано импровизовани, веће се вероватно радило о обученим активистима. Тим пре, што су на разним тачкама у граду војна возила нападана на потпуно исти начин.

Међу страдалима је био релативно мали број студената иако се радило о (превасходно) студентском протесту. Већину страдалих су чинили радници и други грађани Пекинга.

Тјенанмен у западним медијима

Убрзо после сукоба пласирана је информација о 10.000 мртвих на Тјенанмену. Извор информације био је британски амбасадор Алан Доналд коме је један човек, на једном месту, открио истину о броју мртвих. Како је амбасадор објаснио, тај извор је и раније сарађивао са Британцима и наводно, увек давао поуздане информације. Амбасадор је зато више веровао том извору него обавештајним подацима и својим очима. Касније је амбасадор повукао своје раније тврдње, али се мит о 10.000 масакрираних на тргу провлачи и до данас. Како се званичним кинеским цифрама не верује, свако износи своје процене, како већ одговара потребама тренутка.

Надовезујући се на ову информацију британског амбасадора, аустралијски премијер Bob Hawke је 9. јуна 1989. чак дао свој мрачни опис догађаја на тргу, баш као да је био тамо. Са сузама у очима (сасвим буквално), он је описао како су кинески војници на Тјенанмену пуцали по студентима, затим их газили тенковима а потом их спаљивали бацачима пламена. Не препуштајући ништа машти, сликовито је описивао војна возила која су газила људе – једном… па још једном (враћајући се уназад), како би их „оверили“. Узгред и небитно, није тајна да је Hawke био доушник америчке обавештајне службе (бар од 1973. до 1979).

„Операција жута птица“

„Жута птица“ је кодни назив обавештајне операције која је спроведена по окончању студентске побуне. Њен циљ је био да се студентски лидери извуку из Кине и да се успостави канал за евакуацију кинеских дисидената. Операција је успела и од 21 студента које су кинеске власти ставиле на потерницу, 15 је успело да побегне из Кине, и преко Хонг Конга оде на Запад. Истим каналом је Кину напустило још око 800 дисидената. Операцију су заједнички организовале америчка и британска обавештајна служба, уз велику логистичку подршку својих сарадника из гангстерског синдиката Тријада.

Западне службе које су обучавале лидере протеста одржале су дато обећање да ће их извући из земље, да ће им дати западне пасоше и сместити их на елитне академске институције. Неки од студентских лидера су завршили и у Француској, док је већина, како је и ред, отишла у САД и тамо остварила добре пословне и академске каријере.

Треба рећи и да постоји још једно тумачење те исте операције. По тој верзији, описана операција нема никакве везе са обавештајним службама. Не, ту операцију су, уз помоћ гангстера, организовали аматери – грађани Хонг Конга – симпатизери кинеских продемократских активиста. У том контексту, ни лидери протеста нису могли имати никаквих претходних сусрета са обавештајним службама, нити им је било ко обећао било шта. Пука је срећа да су извукли живу главу.

Кина никада није повукла потернице за студентским лидерима а неки од њих су наставили свој дисидентски рад. Део тог рада је била и митологизација побуне из 1989. Како је то код митова уобичајено, а код политичких митова још више, наратори се нису држали истине као пијани плота.

Парафразирајући Чуен Лаја, прерано је износити закључке у вези са значајем 1989. године у историји Кине. Могуће је да ће историја показати да су тјенанменски догађаји један од пресудних тренутака у послератној историји Кине и да је Кина, можда, избегла пут економске и политичке деструкције којој СССР није измакао. Људи другачијег политичког сензибилитета можда верују да би Кина данас била не само моћна економија већ и успешна демократија, само да је протест успео.

Биће занимљиво видети какви ће бити коначни ефекти српских студентских протеста и како ће бити представљени у историјској литератури. Видећемо и каква ће бити судбина хероја и хероина тог протеста, знаних и незнаних.

(Блог Небојше Катића)