N1: Dokumenta koja i dalje nisu objavljena u vezi rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu - od predračunskih 3,5 do 16 miliona evra

"Izostavljena je tabela cena iz koje bi se moglo videti na koliko se Vlada Srbije obavezala da plati za pojedine deonice pruge i rekonstrukciju pojedinih staničnih zgrada. Sve i da je objavljena, ostala bi dilema zbog čega se obavezala da plati baš toliko. Za sam Novi Sad, CIP je prema predračunu troškova predvideo 3,5 miliona evra, a ministar Vesić i predsednik Vučić su naveli da je plaćeno gotovo 16 miliona. Nema traga da je Vlada vodila računa o obavezi javnosti izbora podizvođača", navodi za N1 Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnosti Srbija.

Iako su do sada tri puta objavljivani, a državni funkcioneri tvrdili da su javnosti dostupni baš svi, u praksi i dalje nedostaju bitni dokumenti koji se tiču radova na železničkoj prugi od Novog Sada do granice sa Mađarskom.

Kako za N1 kaže programski direktor Transparentnosti Srbija (TS) Nemanja Nenadić, dokument koji je veoma bitan, a nije bio izričito naveden u spisku koji je objavio Građevinski fakultet u Beogradu je Aneks 1 ugovora o radovima na pruge.  On nije objavljen u celini. U pitanju je dokument broj 196 sa spiska na sajtu Vlade Srbije.

Kako od CIP-ovih 3,5 stiglo do 15,85 miliona evra?

„Izostavljena je tabela cena iz koje bi se moglo videti koliko se Vlada Srbije obavezala da plati za pojedine deonice pruge i rekonstrukciju novosadske i drugih staničnih zgrada“, kaže Nenadić.

On ističe da bi iz tabele cena bi bilo vidljivo na koliko se vlada Srbije, juna 2021. godine obavezala da plati radove na stanici. Ono što se trenutno može videti jeste samo za koliko je ta cena, koja nije poznata, povećana zbog dodatnih radova (aneksi 2-4 ugovora, koji su objavljeni). Kada se govori o stanici u Novom Sadu, ugovoreni su dodatni radovi od blizu tri miliona dolara.

„Nedostajući podatak o tome koliko se Vlada sredinom 2021. obavezala da plati za rekonstrukciju stanice u Novom Sadu je naročito bitan u kontekstu onog što jeste objavljeno. Prema predračunu troškova radova iz projekta CIP-a, vrednost radova je procenjena na 3,5 miliona evra. Ono što je javnosti poznato iz izjava Gorana Vesića i  Aleksandra Vučića jeste da je za rekonstrukciju stanične zgrade plaćeno blizu 16 (15,85) miliona evra“, kaže Nenadić.

On podseća da se predračun od 3,5 miliona evra navodi i u projektu CIP-a iz aprila 2021. godine. Njega je na raspolaganju imala i Vlada Srbije pre nego što se obavezala da plati još uvek nepoznatu sumu.

„Ako se pođe od pretpostavke da je zaista plaćeno 15,85 miliona evra, i da se od toga skoro tri miliona odnosi na dodatne radove, moglo bi se zaključiti da je prvobitno ugovorena cena bila blizu 13 miliona evra. Da li je stvarno tako, moglo bi da se vidi iz tabele Aneksa 1, koja nije objavljena. Ukoliko bi te pretpostavke bile tačne, postojala bi veoma velika razlika između predračuna troškova, jedinog koji je do sada objavljen, i obaveze koja je preuzeta aneksom ugovora“, naglašava sagovornik portala N1.

Zato je, smatra Nenadić, neophodno da budu objavljeni i drugi dokumenti, koji bi pokazali na osnovu čega je Vlada Srbije procenila, odnosno utvrdila da je ponuda kineskog konzorcijuma realna i da je to cena koju treba platiti.

Zakon ne obavezuje na uslove na osnovu kojih država plaća

„To važi ne samo za rekonstrukciju stanične zgrade u Novom Sadu, već i za sve druge radove na ovom projektu, ali i za sve druge projekte koji su ugovoreni bez sprovođenja javne nabavke“, dodaje Nenadić.

Kada se primenjuje Zakon o javnim nabavkama, naručilac pre raspisivanja mora da izvrši procenu vrednosti, a zatim se na tenderu bira najpovoljnija ponuda. Nenadić kaže da ako nema tendera onda bi morao da postoji drugi mehanizam kroz koji predstavnici države, koji utvrđuju koliko treba da plate, odlučuju da li je ponuda prihvatljiva.

Nažalost takav mehanizam nije preciziran, iako su nabavke pod okriljem međudržavnih sporazuma u kojima je isključena primena Zakona o javnim nabavkama, dominantna praksa za velike infrastrukturne radove. Ipak, postoji dužnost primene opštih načela iz tog zakona i pravila iz internih akata ministarstva građevine i preduzeća Infrastrukture železnice.

“Zbog toga je u ovom slučaju teže navesti tačan naziv dokumenta koji nedostaje na spisku onih koji su objavljeni. U svakom slučaju, nesporno je da postoji dužnost ministara i direktora preduzeća u državnom vlasništvu da se staraju o javnim sredstvima, i da prilikom preuzimanja obaveza vode računa o ekonomičnosti trošenja budžeta. Ako su utvrđivali osnovanost cena, o tome bi trebalo da ostane neki pisani trag”, naglašava naš sagovornik.

„Instrukcije“ Kinezima za angažovanje domaćih firmi

Nenadić kaže da je Vlada u poslednjem setu objavljenih dokumenata pod tačkom sa spiska Građevinskog fakulteta „tenderska dokumentacija za izvođače i podizvođače, navela da tenderska dokumentacija ne postoji jer ne postoji ni javna nabavka“.

To, navodi Nenadić jeste tačno, jer se zbog međudržavnog sporazuma Kine i Srbije ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama, ali podseća da se Vlada u tom odgovoru ne osvrće na obavezu koja je predviđena ugovorom između Republike Srbije i kineskog konzorcijuma, a to je obaveza da pri izboru podizvođača kineski konzorcijum organizuje neki vid nadmetanja.

„Firme iz Kine su imale obavezu da objave javni poziv za nadmetanje, da ne smeju da ograničavaju konkurenciju i da sam izbor podizvođača da bude javan i transparentan“, navodi Nenadić.

On podseća i da je organizacija  Transparentnost Srbije u više navrata pokušavala da pribavi informacije od Ministarstva građevinarstva i JP Infrastruktura Železnica Srbije na koji način su podizvođači izabrani.

„Zahtev je bio odbijen jer bi navodno ugrozilo vođenje krivičnog postupka. Informacije o eventualnim javnim pozivima za podizvođače nismo pronašli ni na sajtovima ministarstva građevinarstva i kineskih kompanija”, kaže Nenadić.

„U nekim slučajevima država davala instrukcije kineskom konzorcijumu da angažuje pojedine firme“

On kaže da je moguće da su oni negde bili objavljeni, ali se informacija o tome svakako ne može naći među dokumentima koje je objavila Vlada.

Nenadić ukazuje da bi neki od državnih organa Srbije morali da poseduju ove informacije, jer u suprotnom ne bi mogli da utvrde da li je glavni izvođač radova poštovao jednu od ugovornih obaveza. U poslednjem setu dokumenata, Vlada je objavila sve ugovore kineskih kompanija sa podizvođačima.

„Nije potpuno jasno da li je Vlada za objavljivanje ovih dokumenata morala da traži saglasnost kineskih kompanija ili podizvođača, niti da li ih je i ranije posedovala ili su pribavljeni sada“, kaže Nenadić.

On ističe da je bitno da se utvrdi u kom postupku su birani podizvođači ne samo da bi se utvrdilo da li su poštovane ugovorne obaveze, već i zbog drugog razloga – a to je što se iz pojedinih objavljenih dokumenata može zaključiti da su u nekim situacijama naši državni organi davali instrukcije kineskom konzorcijumu da angažuje pojedine firme.

„To se može videti iz pojedinih objavljenih dokumenata pod nazivom „instrukcija“ i nije sasvim jasno po kojem osnovu su one davane. Oni nisu vezani za samu stanicu u Novom Sadu, već za druge radove“, dodaje naš sagovornik.

Transparentnost Srbije smatra da bi bilo veoma loše kada bi se objavljivanje dokumentacije zaustavilo samo na onome što je vezano za rekonstrukciju železničke stanice. U Srbiji se sprovode brojni drugi infrastrukturni projekti, vredni milijarde evra, koji su ugovoreni bez primene Zakona o javnom nabavkama. To su primera radi „Fruškogorski koridor“, „Nacionalni stadion“, projekti u vezi sa izložbom Ekspo 2027 (Expo 2027), Moravski koridor, izgradnja solarnih samobalansirajućih elektrana, Beograd na vodi, a za mnoge od njih Vlada nije objavila ugovore.

„Zbog toga ne treba da čekamo neku novu tragediju ili proteste kako bi se promenila praksa. Docentkinja sa Građevinskog fakulteta je na N1 ukazala na to da je potrebno da pomogne svako u svojoj delatnosti, ceo Univerzitet, jer to nije pitanje samo jedne struke“, zaključio je Nenadić.

(N1)