Н1: Документа која и даље нису објављена у вези реконструкције железничке станице у Новом Саду - од предрачунских 3,5 до 16 милиона евра

"Изостављена је табела цена из које би се могло видети на колико се Влада Србије обавезала да плати за поједине деонице пруге и реконструкцију појединих станичних зграда. Све и да је објављена, остала би дилема због чега се обавезала да плати баш толико. За сам Нови Сад, ЦИП је према предрачуну трошкова предвидео 3,5 милиона евра, а министар Весић и председник Вучић су навели да је плаћено готово 16 милиона. Нема трага да је Влада водила рачуна о обавези јавности избора подизвођача", наводи за Н1 Немања Ненадић, програмски директор организације Транспарентности Србија.

Иако су до сада три пута објављивани, а државни функционери тврдили да су јавности доступни баш сви, у пракси и даље недостају битни документи који се тичу радова на железничкој пруги од Новог Сада до границе са Мађарском.

Како за Н1 каже програмски директор Транспарентности Србија (ТС) Немања Ненадић, документ који је веома битан, а није био изричито наведен у списку који је објавио Грађевински факултет у Београду је Анекс 1 уговора о радовима на пруге.  Он није објављен у целини. У питању је документ број 196 са списка на сајту Владе Србије.

Како од ЦИП-ових 3,5 стигло до 15,85 милиона евра?

„Изостављена је табела цена из које би се могло видети колико се Влада Србије обавезала да плати за поједине деонице пруге и реконструкцију новосадске и других станичних зграда“, каже Ненадић.

Он истиче да би из табеле цена би било видљиво на колико се влада Србије, јуна 2021. године обавезала да плати радове на станици. Оно што се тренутно може видети јесте само за колико је та цена, која није позната, повећана због додатних радова (анекси 2-4 уговора, који су објављени). Када се говори о станици у Новом Саду, уговорени су додатни радови од близу три милиона долара.

„Недостајући податак о томе колико се Влада средином 2021. обавезала да плати за реконструкцију станице у Новом Саду је нарочито битан у контексту оног што јесте објављено. Према предрачуну трошкова радова из пројекта ЦИП-а, вредност радова је процењена на 3,5 милиона евра. Оно што је јавности познато из изјава Горана Весића и  Александра Вучића јесте да је за реконструкцију станичне зграде плаћено близу 16 (15,85) милиона евра“, каже Ненадић.

Он подсећа да се предрачун од 3,5 милиона евра наводи и у пројекту ЦИП-а из априла 2021. године. Њега је на располагању имала и Влада Србије пре него што се обавезала да плати још увек непознату суму.

„Ако се пође од претпоставке да је заиста плаћено 15,85 милиона евра, и да се од тога скоро три милиона односи на додатне радове, могло би се закључити да је првобитно уговорена цена била близу 13 милиона евра. Да ли је стварно тако, могло би да се види из табеле Анекса 1, која није објављена. Уколико би те претпоставке биле тачне, постојала би веома велика разлика између предрачуна трошкова, јединог који је до сада објављен, и обавезе која је преузета анексом уговора“, наглашава саговорник портала Н1.

Зато је, сматра Ненадић, неопходно да буду објављени и други документи, који би показали на основу чега је Влада Србије проценила, односно утврдила да је понуда кинеског конзорцијума реална и да је то цена коју треба платити.

Закон не обавезује на услове на основу којих држава плаћа

„То важи не само за реконструкцију станичне зграде у Новом Саду, већ и за све друге радове на овом пројекту, али и за све друге пројекте који су уговорени без спровођења јавне набавке“, додаје Ненадић.

Када се примењује Закон о јавним набавкама, наручилац пре расписивања мора да изврши процену вредности, а затим се на тендеру бира најповољнија понуда. Ненадић каже да ако нема тендера онда би морао да постоји други механизам кроз који представници државе, који утврђују колико треба да плате, одлучују да ли је понуда прихватљива.

Нажалост такав механизам није прецизиран, иако су набавке под окриљем међудржавних споразума у којима је искључена примена Закона о јавним набавкама, доминантна пракса за велике инфраструктурне радове. Ипак, постоји дужност примене општих начела из тог закона и правила из интерних аката министарства грађевине и предузећа Инфраструктуре железнице.

“Због тога је у овом случају теже навести тачан назив документа који недостаје на списку оних који су објављени. У сваком случају, неспорно је да постоји дужност министара и директора предузећа у државном власништву да се старају о јавним средствима, и да приликом преузимања обавеза воде рачуна о економичности трошења буџета. Ако су утврђивали основаност цена, о томе би требало да остане неки писани траг”, наглашава наш саговорник.

„Инструкције“ Кинезима за ангажовање домаћих фирми

Ненадић каже да је Влада у последњем сету објављених докумената под тачком са списка Грађевинског факултета „тендерска документација за извођаче и подизвођаче, навела да тендерска документација не постоји јер не постоји ни јавна набавка“.

То, наводи Ненадић јесте тачно, јер се због међудржавног споразума Кине и Србије не примењује Закон о јавним набавкама, али подсећа да се Влада у том одговору не осврће на обавезу која је предвиђена уговором између Републике Србије и кинеског конзорцијума, а то је обавеза да при избору подизвођача кинески конзорцијум организује неки вид надметања.

„Фирме из Кине су имале обавезу да објаве јавни позив за надметање, да не смеју да ограничавају конкуренцију и да сам избор подизвођача да буде јаван и транспарентан“, наводи Ненадић.

Он подсећа и да је организација  Транспарентност Србије у више наврата покушавала да прибави информације од Министарства грађевинарства и ЈП Инфраструктура Железница Србије на који начин су подизвођачи изабрани.

„Захтев је био одбијен јер би наводно угрозило вођење кривичног поступка. Информације о евентуалним јавним позивима за подизвођаче нисмо пронашли ни на сајтовима министарства грађевинарства и кинеских компанија”, каже Ненадић.

„У неким случајевима држава давала инструкције кинеском конзорцијуму да ангажује поједине фирме“

Он каже да је могуће да су они негде били објављени, али се информација о томе свакако не може наћи међу документима које је објавила Влада.

Ненадић указује да би неки од државних органа Србије морали да поседују ове информације, јер у супротном не би могли да утврде да ли је главни извођач радова поштовао једну од уговорних обавеза. У последњем сету докумената, Влада је објавила све уговоре кинеских компанија са подизвођачима.

„Није потпуно јасно да ли је Влада за објављивање ових докумената морала да тражи сагласност кинеских компанија или подизвођача, нити да ли их је и раније поседовала или су прибављени сада“, каже Ненадић.

Он истиче да је битно да се утврди у ком поступку су бирани подизвођачи не само да би се утврдило да ли су поштоване уговорне обавезе, већ и због другог разлога – а то је што се из појединих објављених докумената може закључити да су у неким ситуацијама наши државни органи давали инструкције кинеском конзорцијуму да ангажује поједине фирме.

„То се може видети из појединих објављених докумената под називом „инструкција“ и није сасвим јасно по којем основу су оне даване. Они нису везани за саму станицу у Новом Саду, већ за друге радове“, додаје наш саговорник.

Транспарентност Србије сматра да би било веома лоше када би се објављивање документације зауставило само на ономе што је везано за реконструкцију железничке станице. У Србији се спроводе бројни други инфраструктурни пројекти, вредни милијарде евра, који су уговорени без примене Закона о јавном набавкама. То су примера ради „Фрушкогорски коридор“, „Национални стадион“, пројекти у вези са изложбом Експо 2027 (Еxпо 2027), Моравски коридор, изградња соларних самобалансирајућих електрана, Београд на води, а за многе од њих Влада није објавила уговоре.

„Због тога не треба да чекамо неку нову трагедију или протесте како би се променила пракса. Доценткиња са Грађевинског факултета је на Н1 указала на то да је потребно да помогне свако у својој делатности, цео Универзитет, јер то није питање само једне струке“, закључио је Ненадић.

(Н1)