Mitra Reljić, profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini: Na delu je opšta strategija poništavanja srpskog identiteta na KiM

Zločin zatiranja srpskih grobalja odlikuje kontinuitet vršenja, sinhronizacija sa drugim vrstama zločina prema Srbima, duhovnom i kulturnom nasleđu srpskog naroda, kao i osmišljenost strategije tih zločina u okviru opšte strategije poništavanja srpskog identiteta na Kosovu i Metohiji. Uništavanje grobalja, pa trodnevni Martovski pogrom 2004. u kojem su Srbi ubijani ili živi spaljivani, setimo se smrti Dragana Nedeljkovića u zgradi Prizrenske bogoslovije, spaljivane njihove kuće i crkve, freske, ikone i ikonostasi, crkvene i manastirske biblioteke, zatirana groblja, motkama usmrćivane ili vešane životinje, kao i današnji atak na Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici – sva ta zlodela imaju jedan cilj, a to je najpre fizičko, potom i administrativno brisanje stoletnog života Srba na KiM – objašnjava za Danas Mitra Reljić, profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa sedištem izmeštenim u severni deo Kosovske Mitrovice.

Ovo je razgovor sa trostrukim povodom – 22 godine od Martovskog pogroma nad Srbima na KiM, čiji je Mitra Reljić bila svedok, aktuelna ugroženost jedinog srpskog univerziteta na KiM sprovođenjem spornog kosovskog Zakona o strancima i novo dopunjeno izdanje njene knjige „Srpska groblja na Kosovu i Metohiji – uništena spomenička i jezička baština“.

Kako se od otvorenog albanskog nasilja nad Srbima 2004. stiglo do sadašnje zakonske i institucionalne prinude koju Priština sprovodi nad Srbima na KiM? Ko je za to najodgovorniji?

– Kao što je poznato, za strašni zločin počinjen nad Srbima od 1999, kada je, mimo kidnapovanih, premlaćivanih i izgonjenih, nedeljno usmrćivano i po osmoro Srba, da ne pominjemo masakre u Starom Grackom, na Livadicama, streljanje dece na reci u Goraždevcu, koji je samo kulminirao u martu 2004, počinitelji su nagrađeni „državom“. Prema tome, najveću odgovornost za ponašanje albanskih ekstremista danas, kao i u mnogim slučajevima ranije, snose države koje, zarad vlastitih strateških interesa, svom štićeniku opraštaju sva nepočinstva, čineći od njega žrtvu. S pozicije „žrtve“ sve je dozvoljeno, a opraštajuća naklonost zaštitnika uverava kolektiv u ispravnost postupaka, što, u sledu istorijskih ponavljanja ishoduje nerazlikovanjem dobra i zla.

Da li je srpska strana – zvanični Beograd, opozicija, Srbi sa KiM – posle 22 godine sagledala u celosti i utvrdila sve aspekte Martovskog pogroma kako bi se sprečila eventualna „repriza“ ili je ona sad nepotrebna?

-Mi, Srbi sa Kosova i Metohije najkonkretnije smo se pozabavili pogromom iz 2004. godine. U izdanju Doma kulture Gračanica i Arhiva KiM, a povodom dvadesetogodišnjice martovskog zličina, štampan je obiman zbornik pod naslovom: „Martovski pogrom 2004: uzroci, razaranja, posledice“ sa prilozima i stručnjaka različitih profila izvan pokrajine. Ovih dana se privodi kraju druga po redu knjiga pod istim naslovom. „Repriza“ Martovskog pogroma nije isključena, ali vlastima u Prištini više nije ni nužna, jer je posao u najvećem obavljen, nažalost i uz asistenciju zvaničnog Beograda.

Kakva je bila sudbina grobalja u Martovskom pogromu 2004.?

-U martu 2004. pogromaši su jurišali na sve što je srpsko. Ako se na putu našlo groblje, delom ili u celosti je uništeno. Centralni deo, na primer, groblja u Kosovom Polju koje dotad nije dirano, u pogromu je potpuno razrušen. Na manastirskom groblju u Deviču spomenici su do poslednjeg srušeni i polomljeni.

Da nema Vaših knjiga o zatiranju srpskih grobalja na KiM gotovo da se u javnosti o tome ne bi ništa znalo. Šta je, prema Vašem mišljenju razlog zbog kog se o tome ćuti, što to nije pregovaračka tema i što se kriju iza izgovora da su srpska groblja na KiM danas zapuštena, nepristupačna opasna mesta?

-Pa ne može se biti kooperativan u secesiji KiM i „zbunjivati“ narod nesrećom živih i upokojenih Srba u pokrajini; ne bi to išlo u prilog medijski odnegovanoj slici „svedostignuća vizionarske politike“ aktuelnog režima. Od vlasti kojoj je iole stalo do KiM očekivalo bi se da, povodom u svetu nezabeleženog grobolomstva, uputi makar protestnu notu zemljama zaštitnicama samoproglašene „državne“ tvorevine. Ili da javnosti zemalja u čije društvo hrli predoči razmere stradanja hrišćanskih grobalja. Uprkos politikama svojih vlada, narodi mnogih zemalja, uključujući i zapadne, pred prizorom tog stradanja ne bi ostali sasvim ravnodušni, pogotovo kada bi im s slikom i rečju predočilo da, u sledu širenja ekstremnog islama u pokrajini, pored pravoslavnih, mete rušitelja bivaju i nadgrobnici pripadnika katoličke veroispovesti, uključujući i Albance. Srpska groblja na KiM neretko jesu i nepristupačna i opasna mesta. Ali podosta je i pristupačnih te manje opasnih. Nevolja je u tome što su ta „opasnost i nepristupačnost“ potonjih decenija mnogima odličan izgovor za nerad.

Drugo izdanje Vaše knjige dopunjeno je podacima pre svega o grobljima većih gradova na KiM, gde Srba gotovo više da i nema. Gde je uništavanje veće – u gradovima ili na selima i koliko je česta pojava da Srbi prenose svoja „groblja“ u ostatak Srbije?

-Srpska groblja sistematski su uništavana, i dalje se uništavaju, i u gradovima i u selima. Gotovo na svim srpskim grobljima u neposrednom albanskom okruženju, ako ne svi, uništeno je 80 do 90 posto spomenika, a mnoga su potpuno zatrta – preorana, popločana, nasuta peskom ili zatrpana smećem. Nakon što je pogubnom politikom srpske vlasti Srbima zabranjeno da se brane, opasnosti su izložena i groblja u, još uvek, dominantno srpskim sredinama. Dobar primer je srpsko groblje u centru severnog dela Kosovske Mitrovice, staro najmanje trista godina, koje je u jesen 2023. Albanac preorao, a nepuna dva meseca kasnije, bez ikakvog otpora, na njemu sazidao kuću. Nažalost, Srbi s pojedinih lokacija iskopavaju zemne ostatke srodnika i prenose ih u centralni deo Srbije, ali ima i obrnutih slučajeva, kad preminule izvan KiM dovoze i sahranjuju u zavičaju.

Uvežbavanje „života“

Na prošlonedeljnom protestu u severnom delu KiM pozvali ste Vladu Srbije da stane iza Univerziteta Priština sa sedištem izmeštenim u Kosovsku Mitrovicu, a Prištini ste poručili da Srbima izda dozvolu za život. Šta ste pod tim misli i zbog čega ste izostavili zapadne diplomate koji će i u slučaju Zakona o strancima iznuditi od Prištine neko privremeno takođe loše rešenje?

– Srbi se prisete šta im je sve pootimano iz domena onoga što su najosnovnije čovekove potrebe, tek kad to osnovno nenadano zatreba. Na pameti mi je Stefanka Tišma koja je po izgonu iz Prištine preminula u vrelom gvozdenom kontejneru u Gračanici. Kako za Srbe nije bilo ni kapele, njen suprug i kumovi do iza ponoći su većali gde da, do sledećeg dana, smeste pokojnicu. Prenoćila je u kancelariji Crvenog krsta. Danas su Srbi na Kosovu i Metohiji bez banke, pošte, namirnica, vozačkih dozvola, bez ijedne svoje institucije. I još gore, bez svojih nacionalnih obeležja – nekad su se u glavnoj ulici Kosovske Mitrovice vijorile stotine zastava, danas nema nijedne, sve brže bez ćirilice i svog imena. Pa, je li to život? Sreća je naša da smo takav „život“ dobro uvežbali, pa se, ne bismo li ostali pri pameti, neretko domanovićevski nad njim nasmejemo. Kad je reč o KiM, viševekovnu prevarantsku i antisrpsku ulogu Zapada i njihovih diplomata retko kad izostavljam. U uzgrednoj izjavi na pomenutom protestu slučajno su izostavljeni.

Paralisanje srpske javnosti

Da li postoji izlaz iz ove situacije jer će 17. mart 2026. u delu svoje zemlje stranci postati svi građani Srbije koji nemaju kosovska dokumenta, ne samo Srbi sa KiM, profesori, studenti, lekari…?

– Sudeći po izjavama Petera Sorensena i Aljbina Kurtija, potom i naših pravnih stručnjaka, izlaz se ne vidi. Saopštenje zvaničnog Beograda po kojem se navodno „našlo rešenje“, poslednja je u nizu dosad praktikovanih obmana sračunatih na paralisanje srpske javnosti.

(Danas)