Митра Рељић, професорка Филозофског факултета Универзитета у Приштини: На делу је општа стратегија поништавања српског идентитета на КиМ

Злочин затирања српских гробаља одликује континуитет вршења, синхронизација са другим врстама злочина према Србима, духовном и културном наслеђу српског народа, као и осмишљеност стратегије тих злочина у оквиру опште стратегије поништавања српског идентитета на Косову и Метохији. Уништавање гробаља, па тродневни Мартовски погром 2004. у којем су Срби убијани или живи спаљивани, сетимо се смрти Драгана Недељковића у згради Призренске богословије, спаљиване њихове куће и цркве, фреске, иконе и иконостаси, црквене и манастирске библиотеке, затирана гробља, моткама усмрћиване или вешане животиње, као и данашњи атак на Универзитет у Косовској Митровици – сва та злодела имају један циљ, а то је најпре физичко, потом и административно брисање столетног живота Срба на КиМ – објашњава за Данас Митра Рељић, професорка Филозофског факултета Универзитета у Приштини са седиштем измештеним у северни део Косовске Митровице.

Ово је разговор са троструким поводом – 22 године од Мартовског погрома над Србима на КиМ, чији је Митра Рељић била сведок, актуелна угроженост јединог српског универзитета на КиМ спровођењем спорног косовског Закона о странцима и ново допуњено издање њене књиге „Српска гробља на Косову и Метохији – уништена споменичка и језичка баштина“.

Како се од отвореног албанског насиља над Србима 2004. стигло до садашње законске и институционалне принуде коју Приштина спроводи над Србима на КиМ? Ко је за то најодговорнији?

– Као што је познато, за страшни злочин почињен над Србима од 1999, када је, мимо киднапованих, премлаћиваних и изгоњених, недељно усмрћивано и по осморо Срба, да не помињемо масакре у Старом Грацком, на Ливадицама, стрељање деце на реци у Гораждевцу, који је само кулминирао у марту 2004, починитељи су награђени „државом“. Према томе, највећу одговорност за понашање албанских екстремиста данас, као и у многим случајевима раније, сносе државе које, зарад властитих стратешких интереса, свом штићенику опраштају сва непочинства, чинећи од њега жртву. С позиције „жртве“ све је дозвољено, а опраштајућа наклоност заштитника уверава колектив у исправност поступака, што, у следу историјских понављања исходује неразликовањем добра и зла.

Да ли је српска страна – званични Београд, опозиција, Срби са КиМ – после 22 године сагледала у целости и утврдила све аспекте Мартовског погрома како би се спречила евентуална „реприза“ или је она сад непотребна?

-Ми, Срби са Косова и Метохије најконкретније смо се позабавили погромом из 2004. године. У издању Дома културе Грачаница и Архива КиМ, а поводом двадесетогодишњице мартовског зличина, штампан је обиман зборник под насловом: „Мартовски погром 2004: узроци, разарања, последице“ са прилозима и стручњака различитих профила изван покрајине. Ових дана се приводи крају друга по реду књига под истим насловом. „Реприза“ Мартовског погрома није искључена, али властима у Приштини више није ни нужна, јер је посао у највећем обављен, нажалост и уз асистенцију званичног Београда.

Каква је била судбина гробаља у Мартовском погрому 2004.?

-У марту 2004. погромаши су јуришали на све што је српско. Ако се на путу нашло гробље, делом или у целости је уништено. Централни део, на пример, гробља у Косовом Пољу које дотад није дирано, у погрому је потпуно разрушен. На манастирском гробљу у Девичу споменици су до последњег срушени и поломљени.

Да нема Ваших књига о затирању српских гробаља на КиМ готово да се у јавности о томе не би ништа знало. Шта је, према Вашем мишљењу разлог због ког се о томе ћути, што то није преговарачка тема и што се крију иза изговора да су српска гробља на КиМ данас запуштена, неприступачна опасна места?

-Па не може се бити кооперативан у сецесији КиМ и „збуњивати“ народ несрећом живих и упокојених Срба у покрајини; не би то ишло у прилог медијски однегованој слици „сведостигнућа визионарске политике“ актуелног режима. Од власти којој је иоле стало до КиМ очекивало би се да, поводом у свету незабележеног гроболомства, упути макар протестну ноту земљама заштитницама самопроглашене „државне“ творевине. Или да јавности земаља у чије друштво хрли предочи размере страдања хришћанских гробаља. Упркос политикама својих влада, народи многих земаља, укључујући и западне, пред призором тог страдања не би остали сасвим равнодушни, поготово када би им с сликом и речју предочило да, у следу ширења екстремног ислама у покрајини, поред православних, мете рушитеља бивају и надгробници припадника католичке вероисповести, укључујући и Албанце. Српска гробља на КиМ неретко јесу и неприступачна и опасна места. Али подоста је и приступачних те мање опасних. Невоља је у томе што су та „опасност и неприступачност“ потоњих деценија многима одличан изговор за нерад.

Друго издање Ваше књиге допуњено је подацима пре свега о гробљима већих градова на КиМ, где Срба готово више да и нема. Где је уништавање веће – у градовима или на селима и колико је честа појава да Срби преносе своја „гробља“ у остатак Србије?

-Српска гробља систематски су уништавана, и даље се уништавају, и у градовима и у селима. Готово на свим српским гробљима у непосредном албанском окружењу, ако не сви, уништено је 80 до 90 посто споменика, а многа су потпуно затрта – преорана, поплочана, насута песком или затрпана смећем. Након што је погубном политиком српске власти Србима забрањено да се бране, опасности су изложена и гробља у, још увек, доминантно српским срединама. Добар пример је српско гробље у центру северног дела Косовске Митровице, старо најмање триста година, које је у јесен 2023. Албанац преорао, а непуна два месеца касније, без икаквог отпора, на њему сазидао кућу. Нажалост, Срби с појединих локација ископавају земне остатке сродника и преносе их у централни део Србије, али има и обрнутих случајева, кад преминуле изван КиМ довозе и сахрањују у завичају.

Увежбавање „живота“

На прошлонедељном протесту у северном делу КиМ позвали сте Владу Србије да стане иза Универзитета Приштина са седиштем измештеним у Косовску Митровицу, а Приштини сте поручили да Србима изда дозволу за живот. Шта сте под тим мисли и због чега сте изоставили западне дипломате који ће и у случају Закона о странцима изнудити од Приштине неко привремено такође лоше решење?

– Срби се присете шта им је све поотимано из домена онога што су најосновније човекове потребе, тек кад то основно ненадано затреба. На памети ми је Стефанка Тишма која је по изгону из Приштине преминула у врелом гвозденом контејнеру у Грачаници. Како за Србе није било ни капеле, њен супруг и кумови до иза поноћи су већали где да, до следећег дана, сместе покојницу. Преноћила је у канцеларији Црвеног крста. Данас су Срби на Косову и Метохији без банке, поште, намирница, возачких дозвола, без иједне своје институције. И још горе, без својих националних обележја – некад су се у главној улици Косовске Митровице вијориле стотине застава, данас нема ниједне, све брже без ћирилице и свог имена. Па, је ли то живот? Срећа је наша да смо такав „живот“ добро увежбали, па се, не бисмо ли остали при памети, неретко домановићевски над њим насмејемо. Кад је реч о КиМ, вишевековну преварантску и антисрпску улогу Запада и њихових дипломата ретко кад изостављам. У узгредној изјави на поменутом протесту случајно су изостављени.

Паралисање српске јавности

Да ли постоји излаз из ове ситуације јер ће 17. март 2026. у делу своје земље странци постати сви грађани Србије који немају косовска документа, не само Срби са КиМ, професори, студенти, лекари…?

– Судећи по изјавама Петера Соренсена и Аљбина Куртија, потом и наших правних стручњака, излаз се не види. Саопштење званичног Београда по којем се наводно „нашло решење“, последња је у низу досад практикованих обмана срачунатих на паралисање српске јавности.

(Данас)