Милош Здравковић: Србија ће, ако продужи гасни уговор са Русијом пре 1. јануара 2026, купити и две године времена

 Енергетски стручњак Милош Здравковић, поводом одлуке министара енергетике ЕУ који су усвојили одлуку о потпуном прекиду увоза руског гаса, сматра да, када се о Србији ради, да би она купила време ако би продужила гасни аранжман са Русијом пре 1. јануара 2026, чиме би добила можда и две године.

"То је велики временски период у којем нешто може да се уради", оцењује.

Додаје да за разлику од санкција НИС, које ће условити да ће наша рафинерија престати да ради, али то неће изазвати несташицу нафте, јер ћемо увозити готове производе, када се о гасу ради, ту неће бити проблем цене, већ га једноставно неће бити.

Каже и да неће бити једноставно у случају недостатка гаса, јер је овај део Европе слабо гасификован и нема алтернативне гасоводе, осим руских.

Што се Србије тиче, наводи да ми имамо интерконектор који је направљен са Бугарском, који је капацитета 1,8 милијарди кубика, али да нико не помиње да Бугари на својој територији цевоводе који повезују тај гасни конектор нису завршили.

"Чак и да заврше у неком брзом року, ми можемо да рачунамо 1,8 милијарди кубика који треба да дође. С друге стране, имамо и проблем доступности гаса. Тај интерконектор се у крајњем случају везује на грчку луку у Александрополису, у терминалу за течни нафтни гас у Александрополису, али течни нафтни гас се не купује у драгстору, он се наручује у обавезујућим ранијим неким уговорима. Нема га довољно, али под претпоставком да га има у Александрополису, под претпоставком да су Грци и Бугари завршили своје преправке, односно своје инсталације, ми можемо да увеземо 1,8 милијарди кубика. А наша индустрија троши 1,73 милијарди кубика. Наша метропола Београд, Нови Сад, све метрополе које се греју, користе гас и оне троше најмање 650 милиона кубика, то је значи још 0,65 милијарди кубика. Наша домаћинства троше близу 300 милиона кубика. Значи у најидеалнијем случају, ако ми не добијемо оних 2,5 милијарди кубика гаса од Руса, нама ће фалити милијарда кубика, и сад се не поставља питање цене, већ питање доступности гаса", указује.

Када се ради о европском механизму за заједничку набавку гаса, оцењује да смо сведоци да је Европа желела да смањи зависност од руских енергената, некада је набављала више од 40 одсто гаса из Русије и никад то није смањила испод 13, али неке северне земље које имају развијенију инфраструктуру, приступ мору, рачунају на земље централне Европе које немају приступ морским лукама, међутим, гасоводи којима би могли да је снабдевају, према његовим речима, немају довољне капацитете да би тај гас стигао и до Србије.

"Е сад, да ли смо ми у прошлости могли нешто урадити? Па, вероватно јесмо. Пре свега на томе да радимо гасно складиште. Ми смо имали подршку и са једне и са друге стране, мислим и са руске и са европске стране да модернизујемо наше складиште у Банатскон двору капацитета 450 милиона кубика, радног простора 300 милиона кубика, где ми дневно можемо да извучемо пет милиона кубика, да снабдевамо нашу привреду. Имали смо руске понуде да то проширамо на 750, па на милијарду кубика. С друге стране, имали смо понуде последњих 20 година да направимо складиште гасно у српском ИТБ-у, капацитета 800 милиона кубика. Потенцијално да направимо код Панчева од неких 150 милиона кубика... А да се размишљало баш озбиљно и да се размишљало о бизнису, могли смо и лежишта урадити додатно", поручује.

Додаје да Немци и Мађари имају такве технологије, где у напуштеним лежиштима угља држе гас.

Наводи и да људи најчешће гасна складишта замишљају као неке танкове, а она су претежно експлоатисана гасна поља, која су завршила свој период експлоатације, као и затворени рудници.

Истиче да су гасна складишта веома исплатива.

"То је као у електроенергетици, када направите реверзибилну електрану и купујете електричну енергију када је она јефтина, а продајете када је скупа, то је практично енергетски перпетуум мобиле. Исто је с гасним складиштем, не само да повећавају безбедност једне државе, већ и могућност за енорме зараде. Гас у току године, наравно, нема исту цену. Када се заврши време сезоне, пре него што почне пуњење гасног складишта, он је најјефтинији. Људи који имају новце, компаније, државе које имају новце, који имају изграђену инфраструктуру, они у том периоду купују гас, а онда га продају када је он најскупљи на тржишту", указује.

(Н1)