Milan St. Protić: Banalna trampa - Ti nama litijum, mi tebi odrešene ruke u zemlji

Jedno „ne“ s pravog mesta i stvar bi bila završena. Kopanje litijuma nije strateška šansa Srbije, niti je projekat koji bi doprineo ekonomskom razvoju Srbije. To je visoko koruptivan posao između internacionalne korporacije i ovdašnje vlasti. Litijum je, u ovom trenutku, neophodna sirovina za Evropsku uniju i SAD. Zbog toga je eksploatacija jadarita u Srbiji stavljena na listu evropskih investicionih prioriteta. Kakav će efekat tog poduhvata biti na našu životnu sredinu i kolika će u tome biti naša hasna, ne interesuje ni Evropljane, ni Amerikance. I ne treba da ih interesuje. Oni, na sve raspoložive načine, teraju svoje, a ovdašnji režim im u tome svesrdno pomaže. Za masnu napojnicu, po sebi se razume.

Okoreli cinik bi jamačno rekao: „Prodali su Ukrajinu, a neće nas“. Ima u ovom bar trun istine.

„Ne veruj Danajcima ni darove kad nose“, pevao je premudri Homer pre bezmalo tri milenijuma. Mi lekciju nikako da savladamo. Ni nauk da naučimo. Predstavnicima srpske vlasti, njenom predvodniku pogotovu, miliji je inostrani bakšiš od interesa svoje zemlje. Dokaza na pretek. Iz dana u dan. Da li su Kinezi, Arapi, Amerikanci ili Evropljani, njima i njemu je svejedno. Ravno im (mu) je do Kosova, uključujući i samo Kosovo. I Metohiju. (Ovo specijalno za srpske novokomponovane nacionaliste.)

Više sam puta u ovim subotnjim napisima ponavljao kako Srbiju i Srbe vidi razvijeni svet. Kao zločestog „trablmejkera“, sklonog izazivanju haosa i posezanjem za nasiljem. Kao najodgovornije za rat u procesu raspada SFRJ. Kao nepouzdane i verolomne. Naravno, nepouzdanost i verolomnost u evropskom primeru se podrazumeva. Izgovor za takvo ponašanje sa evropske strane je veoma prost: sa nepouzdanima i verolomnicima se jedino može istovetnim sredstvima. Mi, po evropskom uverenju, nismo za bolje od autokratske autoritarnosti. Sa određenom merom. Nas treba držati „na kratkom lancu“. Domaće proizvodnje. Samo ćemo tako biti mirni i poslušni.

Aktuelni režim i njegov prvi čovek se savršeno uklapaju u ovu sliku. Basnoslovno korumpirani, a spolja bezopasni. Po sredi je banalna trampa: ti nama litijum, mi tebi odrešene ruke u zemlji. Od članstva Srbije u Evropskoj uniji nema ni govora. Jasno je i Evropljanima i aktuelnoj vlasti. U tome su i jedni i drugi apsolutno saglasni. Sve ostalo je loš teatar kako bi se zasenila prostota. Usput, kanuće i poneki evro u čekmedže srpskih vlastodržaca. I svima dobro. Ovo piše, kao što ti je poznato, poštovani čitaoče, čovek koji je godinama osvedočeni pobornik Evropske unije i članstva Srbije u njoj. U tom pogledu, s moje tačke gledišta, nema promene. Ni za jotu. Ali, vređa me, i pogađa, što se pred strancima prikazujemo u ovako inferiornom svetlu. Istini za volju, nismo se proslavili ni u prethodnim godinama i decenijama. Taj kompleks niže vrednosti vučemo odavno. Minimalno činimo kako bismo taj svoj slab položaj popravili. No, sa aktuelnom vlašću zaista se brukamo na svakom koraku. Predsednik Srbije u tome prednjači. I prednjači i dominira. Dođe mi u zemlju da propadnem kad ga vidim u inostranom društvu. Crvenim sam pred sobom. I užasno se nerviram. Hteo bih iz sopstvene kože da izađem. Pa, majku mu staru, umemo i možemo, mi Srbi, i bolje i dostojanstvenije. Makar smo u prošlosti umeli i mogli. A sad… Jad i čemer. Blam za blamom.

Jedno „ne“, rekoh i ostajem pri tome, izrečeno onomad bilo bi dovoljno. Sasvim dovoljno. Ova nevesela i tmurna pripovest o kopanju litijuma, o Rio Tintu i evropskim prioritetima bila bi završena. Okončana za svagda. Učtivo, uglađeno, diplomatsko „ne“. „Izvinite, ne zanima nas. Ni danas, niti ikad.“ End of story. Let us move forward. Forcing this issue is a waste of time. Big time, if I may add.

I stvar bi bila rešena. Zanavek.

Ama, jok. Aktuelna vlast i njen čelnik, njen jedini čelnik, tvrdoglavo i neinteligentno srljaju dalje. Siluju i Srbiju i njene građane s tim glupim projektom kopanja litijuma. Nekad posumnjam da se radi o čistoj korupciji. Lako je mogućno da se radi o flagrantnom manjku umnosti. I neverovatnom stepenu pretencioznosti. Te dve osobine vrlo se lepo uklapaju. I dopunjavaju. Na našu žalost, nesreću i sramotu.

Ovu državu vode neuki i nepošteni. Preciznije, vodi je neuka i nepoštena individua. Otud, nije ni čudo kako nas stranci tretiraju. Za unutrašnju upotrebu, najgrđe reči o zapadu. U direktnom susretu sa zapadacima – udvorištvo do granica neukusa. Da li smo ovo zaslužili? Da li za ovo glasamo? Da li smo slepi od očiju?
Kako se s moćnicima razgovara na ravnoj nozi?

Tako što se o njima, njihovoj istoriji, umetnosti, dostignućima zna više od sagovornika. Tako što se razume njihov mentalitet i njihov interes. Tako što se jezik sporazumevanja govori bolje od njih. Oni poseduju moć, novac, uticaj. Tu se s njima takmičiti nema smisla. Ali, u pameti, potkovanosti, znanju, mogli bismo na megdan. Prijateljski i srdačan, podrazumeva se.

Na tom polju padamo. Na polju učenosti i ispravnosti. Na polju patriotizma. Jer, to je istinski patriotizam. Zastupati svoju zemlju i svoj narod nadmoćno i neodoljivo. Utemeljeno i samouvereno. A to je u stanju ne samo onaj što je načitan i častan, već i onaj što je pravi demokrat. Onaj koji iskreno veruje u demokratiju, slobodu i jednakost. Onaj koji uvažava svoje protivnike i skida kapu pred njima. Pruža desnicu pobedniku u fer utakmici. Onaj koji vlast ne zloupotrebljava i ne bavi se mahinacijama. Ni manipulacijama najprizemnije vrste. Litijum je puka posledica. Nije uzrok. Litijum je pojavni oblik, jedan od pojavnih oblika, jedna od manifestacija, ovog režima i njegovog karaktera.
Pravi uzrok je mnogo dublji i mnogo kompleksniji. Zadire u nesposobnost vlastodržaca u vođenju države i naroda. Nesposobnost sagledavanja stvarnosti u svim njenim dimenzijama i odblescima. U svoj njenoj složenosti.

Prepoznavanja mesta i uloge koju bi Srbija trebalo da ima.

Svetlosnim godinama smo daleko od ovog cilja. I ovog saznanja. Nadajmo se da ova naša pobunjena studentarija razume suštinu i raspolaže snagama da je obistini.

Nada umire poslednja, kaže se iz očaja. I za utehu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

(Danas)