Михаило Меденица: Мртви су мртви, звери су претекле

Јуче су ме преклали у Јасеновцу. И јутрос ће.

И сутра у зору, чим осванем, ето их, истим ножем на којем је ђедове крви…

У исту жицу везане руке, исти ми се крвник радује, поздравља ме, зна ме, познаје по врату и очима кад их ископа.

У крваву ћу воду за лешевима старих, на подбуле спрудове и бране од костију.

Неће звер опрати ни руке ни нож, зашто би – још вратова чека у зоре и очи истих боја…

Још над Јасеновцем свиће бојом српских очију, и птице се гласну урлицима деце, и цветају крвава поља из утроба мајчинских, и шуме рађају маљеве… само да се узберу ко оне најслађе крушке- дивљаке.

Загризеш – прсне из њих слатка српска крв…

Још су живи наши Јасеновци и рађају јасенови, повили гране до земље од повешаног Србља…

Звери су ми сатрле род, а мени је било жао звери!

Прећутао сам им да ми шта не замере.

Мртви су мртви, однела вода, сагорели огњи, нема их ал остале звери уморне од клања и силовања, од оноликих “порођаја” Српкиња и черечења Српчади, па зар и ја још на муку да им стајем.

Ваљало нам је живети да полако заборавимо.

Бар да прећутимо да не наљутимо уморне звери, да се Сава разбистри, да ветрови разгоне смрад трупла и спаљене деце, да озелене хумке, да се радујемо поносним јасеновима колико су се они Србима радовали…

Све ми поклаше у Јасеновцу, сатрше, име ми није поживело да се замомчи и задевојчи, ал добро, мртви су мртви, звери су претекле, па…

Што је побегло ножу није утекло ћутњи.

Што је заћутало молило је да не питамо ни ко, ни колико?

И нисмо питали- мртви су мртви, па шта да разбрајамо?

Колико нас је под земљом?

Сваку травку да убереш, па још толико!

Најбољи косци да иступе и изломе косе, па још хиљаде таквих откоса – мало је!

Нашта и да поломиш косу до на српску кост!

Цвет да убереш вриснуо би и дозвао мајку…

Три реке да сврнеш у Саву спрали је не би.

Никада Јасеновцем птице зацвркутати неће, роптаће гласом прекланих вратова…

Са оних јасена, у гнездима птиће још хране очима Србља.

Не мари, звери памте, не морамо и ми!

Мртви су мртви, шта шака живих да преорава, пита, дозива… Зовем се именом прекланог, живим у ђедовом гробу и чекам.

Доћи ће звери кад одморе, а јесу се умориле, вала…

Доћи ће, морају, кад ја не знам колико ми је кости знају они колико нам је вратова.

Још пркосно живимо своје Јасеновце.

Пркосимо себи!

Не могу звери да се уморе колико ја могу да чекам на онај исти нож, жицу, маљ, огањ, савске вирове и вртаче.

Мртви су мртви и шта сад- да их разбрајам?

Да наљутим крвнике а таман сам се лепо скућио у Јасеновцу.

У ђедовом, ил чијем друго гробу, не знам и не питам!

Чекам да роди и за мене маљ, добре су ту биле “сетве”…

Како лепо свиће бојом мојих очију, ил очевих, ђедових, детињих, мајчинских…све се исто плаве, засузе за кишних дана…

Само да не наљутимо звери, таман су одмориле, па…

Колико нас је под земљом? Довољно да не питамо и никад не побројимо, мртви су мртви, и шта сад?!

Ваља нам живети своје Јасеновце, Градишке, Јастребарска, јаме, реке…

Жао ми крвника, шта ако сутра поране а мене у мом Јасеновцу нема..?

Зар је важно колико нас нема док год нас довољно има да не питамо и не разбрајамо.

Ако питам доћи ће по мене, ако ћутим поћи ћу сам…

Доста се име наживело, ред је да га заборави неко други…

(Без цензуре)