Адвокат Лука Ђорђевић о литијуму: Држава не може да спроводи адекватан надзор над луна парковима, а камоли над таквим рударским пројектима, с три инспектора

 Адвокат и борац за заштиту животне средине и природе Лука Ђорђевић, у емисији "Литијум: Стручњаци говоре", покушао је да нам помогне да и са правног аспекта разумемо потенцијално рударење у Јадру. "Наша држава, ако посматрамо инспекције на примеру, није у стању да контролише и спроводи адекватан надзор над луна парковима. А камоли над таквим рударским пројектима који не постоје нигде у свету. Наша рударска инспекција није инспекција. То су три особе", наглашава адвокат. Он додаје да када се саберу сва истражна, експлоатациона поља и локације (Јадар, на пример, има 500 локација) и тај број подели са троје људи, дођемо до тога да је потребно око 200 година да троје људи обиђе сваку локацију, ако сваки дан раде.

Да ли знате да се негде у свету спроводи ископавање литијума на плодној земљи?

Према доступним подацима, информацијама, документацији и ономе што се може чути у јавни сфери, нигде се литијум не експлотише, нити прерађује било где у близини насељених места, пољопривредне делатности, плодне земље нарочито.

Имамо примере највећих поља за експлоатацију литијума, на пример у Аустралији, где се у дубини континента експлоатише литијум који се потом превози у Кину, такође далеко од насеља и пољопривреде где се прерађује, то је доказ да се ни материјално, ни вредносно не исплати, условно речено, литијум експлотисати на плодној земљи, плодна земља служи другим стварима, а еколошко, зелено и нештетно рударење не постоји.

Дакле, сматрате да рударење у долини Јадра није могуће спровести на еколошки прихватљив начин?

Знате шта, документација у коју сам ја имао у увид у последњих неколико година, која је званична документација и незванична документација компаније или документација и информација у поседу државних органа, не иду тако далеко, зато што не постоје ни елементарни услови, пројектна документација и слично, да би се било какво рударење у Јадру тренутно одвијало.

Да ли је, према Вашем мишљењу, рационално и дугорочно одговорно оставити природне ресурсе будућим генерацијама са акцентом управо на ресурсе попут здраве природе и здраве воде?

Ја, можда на прелазу између садашњи генерација и будућих генерација, могу да вам овако одговорим.

Здрава вода, земљиште, ваздух, храна и тако даље нису питање опција, већ императив.

Господине Ђорђевићу, да ли сте противник рударења као привредне гране?

Не, нисам противник рударења као привредне гране, али ја сам изразити, изричити, противник незаконитог рударења, што је пракса у нашој земљи, нажалост.

Сматрате ли да било која компанија може да гарантује да, приликом рударења у долини Јадра, неће доћи до цурења отровних материја и загађења животне средине?

Потребно разумети како компаније функционишу. Ево да сте ви компанија. Ви бисте гледали свој интерес. И користили бисте могућности које су вам дате да остварите свој интерес. Мислим да ово питање није питање за компаније. То је питање за државу. Наша држава, ако посматрамо инспекције на примеру, није у стању да контролише и спроводи адекватан надзор над луна парковима. А камоли над таквим рударским пројектима који не постоје нигде у свету. Наша рударска инспекција није инспекција. То су три особе, које, ако узмете да у Србији има око 450 истражних и експлоатационих поља, од којих свако поље има, као на примеру Јадра, по 500 локација, кад се то све сабере и подели са троје људи, узмимо да сви раде рударство, а не раде, то је 200-тинак година потребно да то троје људи обиђу сваку локацију ако би сваки дан то ради. Надам се да је то одговор.

Хвала вам најлепше на овом уводном делу. Крећемо сада на део емисије који је уско везан за вашу област права. За почетек нам реците шта је заправо дозвољено и одобрено од 2004. године до краја 2021. године.

Почеком 2000-тих, ајде тако да кажемо, компанија Рио Тинто је у Србији почела да отвара своје ћерке фирме, од којих је једна Рио Сава, која је тренутно најактуелнија и носилац ових права о којима ћемо сада причати, и предлагач извођења једног таквог пројекта. Од 2004. до, пре неколико година, када је последњи пут продужена дозвола за примењена геолошка истраживања, Рио Тинто у Србији је имао управо то – право да изводи примењена геолошка истраживања бората, односно руда бора и литијума, на различитим локацијама, не само у Јадру, већ у Ваљеву, пре него што су неке друге компаније преузела и тако даље.

Мислим да у јавности постоји извесна конфузија по овом питању и зато је битно то расправити и посматрати из угла правног система који је важио у протеклих 20 година. А тај систем се мењао. До 2011. важио је један закон, до 2015, 2018, 2021, 2023.

Систем се мењао увек у корист рударских компанија. Прилагођавао се, можемо рећи, њиховим потребама и омогућавао навикавање ових компанија на једну врсту необавезности примене закона. Дакле, може да се каже и овако, није питање обавеза које закони прописују, а прописују их, какви год да су, питање је могућности које су дате компанијама.

Није се под истим условима добијало одобрење 2004, 2011, 2015, 2020. Нису се под истим условима продужавале ове дозволе. Није постојао исти начин контроле рударских компанија. 2000-тих година локална самуправа имала је инспекцијска овлашћења. Сада локална самуправа не мора ни да зна да се на њеној територији одвијају примењена геолошка истраживања. Достављање извештаја о различитим активностима током примене геолошких истраживања редуковано је током времена и тако даље. Такође, оно што је узнемирујуће, је то што током ових претходних 20 година је компанија, и по таквим законима које рударски лобисти и неки бивши министри у неким ранијим владама Србије проглашавају за најбоље или једне од најбољих рударских закона у свету, компанија ипак имала некакве обавезе и држава је имала некакве обавезе и овлашћења, која нису поштована и примењивана. Надам се ћемо можда о томе имати прилике да даље разговарамо. А оно што бих подвукао, то је да оцена рударског закона као најбољег за рударе је истовремено и оцена закона као најгорег за природу и животну свету.

Све то о чему говорите заправо је негде и директан повод за овај разговор. И какав је Ваш став о томе? Да ли су грађани уопште информисани о свим дозволама и пројектима који су одобрени током периода о којем говоримо?

Грађани нису информисани, одговор на Ваше питање је врло једноставан. Није информисана ни држава, што је веома спорно, јер држава је на основу информација које би добијала од компаније, даље издавала дозволе, продужавала дозволе, оцењивала рад, и сличне ствари. Ако погледате, наша канцеларија је у последњих неколико година, заступајући ову иницијативу „Марш са Дрине“, дошла у посед великог броја докумената и одговора Министарства рударства. Ајде да се изолујемо. Ми смо анализирали примену закона од почетка пословања Рио Тинта у Србији до данас. Обавезе компаније, обавезе државе, да ли је компанија извештавала, да ли је држава контролисала и тако даље. Забрињавајући је број одговора Министарства рударства, у којима они кажу да не поседују документацију коју би морали да поседују.

Ако није проблем, ја сам припремио, могу прочитати, такстативно, неколико ствари.

Наравно.

На пример, причамо за 1995. закон, који важио до 2011, за 2011. до 2015. и тако даље. Нећу сада одвајати посебно закон. Министарство не поседује уговоре прописане одређеним члановима, који су основа за издавање дозвола које компанија мора да закључује са неким лицем.

Не поседује податке о конкурсима којима су уступљена извођења примењених геолошких истраживања. Не поседује елаборате у разврставању резерви минералних сировина. Не поседује податке о стању резерви минералних сировина.

Не поседује тромесечне, дакле периодичне, и годишње извештаје о спроведеним геолошким истраживањима. То је обавеза да бисте продужили дозволу. Ево да појасним. Свака компанија, када јој издата дозвола, да би продужила дозволу, мора да изврши 75% пројектованих радова.

Како Министарство зна да је компанија извршила 75% радова, тако што компанија има обавезу извештавања. Ако Министарство не поседује извештаје, на основу чега је продужило дозволе? Не поседује пројекте примењених геолошких истраживања.

Не поседује завршне извештаје. Не поседује захтеве за издавање одобрења за извођење примењених геолошких истраживања. Ово је, ово су званични, ја ћу то Вама дати, ово су званични документи, одговори Министарства рударства и енергетике, који годинама компанији издаје одобрења, а не поседује захтеве за издавање одобрења.

У том смислу је моје питање да ли су грађани упознати заправо излишно – држава није упозната?

Апсолутно. Грађани се на овај начин упознају.

У каквој смо ми, заправо, ситуацији, од краја 2021. и почетка 2022? То је оно што је најактуелније, то је оно о чему грађани највише слушају у последњих годину или две, односно мање од годину дана. Шта се, заправо, догодило? Власт је тврдила да су све дозволе укинуте, али очигледно да није тако. Како ми то да разумемо сад из правног угла?

Резултат протеста 2021. године, у јесен, у зиму, био је то да је држава на почетку 2022. ставила ван снаге уредбу којом је утврђен просторни план за подручје посебне намене за реализацију пројекта Јадар.

Компликовано звучи. Ако дозволите да у једној реченици објасним. Просторни план подручја посебне намене доноси, у овом случају уредбом, Влада, утврђује га, и то је основ за спровођење даљих поступака, који би требало да воде реализацији пројекта.

Хајде да кажемо да је, у том смислу, та уредба својеврсни закон. На основу тога се даље све спроводи. Влада је, у јануру 2022, ставила ван снаге своју уредбу о просторном плану, на којој су били засновани даљи поступци – процене утицаја, обједињене процедуре за издавање дозвола, поступци пред Министарством рударства за издавање одобрења за експлоатационо поље и тако даље.

Када је нестао основ, уредба, сви ови поступци морали су бити обустављени, а до тада донета решења поништена. Потпуни је логично. Већина поступака јесте обустављена, већина решења јесте поништена, чак и нека решења о процени утицаја и тако даље.

Једини поступак који се директно заснивао на овој уредби о просторном плану био је поступак који је Министарство рударства и енергетике водило за издавање одобрења за експлоатационо поље. Поступци код рударства, код грађевинарства и код животне средине су међусобно врло тесно повезани и међузависни.

Не може да се води поступак у рударству за експлоатационо поље ако се претходно не води поступак процене утицаја на животну средину тог дела у Министрарству животне средине. Дакле, тај поступак у рударству је вођен незаконито, прво, морао је бити обустављен зато што је укинута уредба, друго, морао бити обустављен зато што је поништено решење о обиму и садржају, које је основ за овај поступак.

Ни тада, ни данас, Министарство рударства није обуставило овај поступак. Данас за његову обуставу постоје додатни разлози, пошто се пред Министарством животне средине води нови поступак процене утицаја, који није онај преходни, па би по логици ствари Министарство рударства на основу новог поступка о процени утицаја, морало да води нови поступак за експлатационо поље и тако даље. А то није једина ствар. То је можда у фокусу. То није једина ствар.

Никада нису обустављени инфраструктурни пројекти и поступци који их прате. Брзе саобраћајнице којима се повезују Ваљево и Лозница, гасовод који повезује Ваљево и Лозницу, високо напонска мрежа, железничка пруга.

У документацији Владе Србије и министарстава о којима сам сада причао, експлицитно стоји да су то пројекти који служе реализацији пројекта Јадар. Врло је важно. Не служе повезивању Ваљева и Лознице да би Ваљевац брже могао да стигне у Лозницу на ручак код свог пријатеља. Служе томе да би камион са сумпорном киселином из Ваљева могао да стигне до Јадра.

Да ли онда, заправо из свега што сте сада управо рекли, Министарство никада није није одустало од пројекта Јадар?

Не само Министарство, ја сам дао пример Министарства рударства, али и друга министарства. Може се рећи да држава никада није одустала од пројекта Јадар, иако је то неодустајање незаконито.

Дакле, није у складу са законом?

Није у складу са законом.

Каква је онда ситуација у правном смислу, након јула ове године, и одлуке Уставног суда да укине уредбу о пројекту Јадар?

Дакле, од јануара 2022. ситуација је та да је Влада донела нову уредбу којом је уредбу о просторном плану за пројекат Јадар ставила ван снаге. До јула ове године та уредба, друга, је важила. Стављена је ван снаге прва уредба, друга је важила. Ту другу уредбу је Рио Тинто оспорио пред Уставним судом, и Уставни суд је донео одлуку којом је ту другу уредбу прогласио неуставном и незаконитом. Крупне речи, али није баш тако. Уставни суд је другу уредбу огласио неуставном и незаконитом не због њене садржине, нити је оспорио право Владе да одлучује о тим сварима, већ због поступка у ком је она донета.

И у свом образложењу, на више места, Уставни суд подвлачи да се оглашавањем неуставности те друге уредбе не оживљава пројекат и не враћа у правни живот прва уредба, која је заувек престала да постоји. Без обзира на то, ја бих рекао злоупотребом атмосфере која је у јавности креирана, можда у медијима који подржавају пројекат, а који имају огроман уплив у наше домове, Влада је, под изговором спровођења одлуке Уставног суда, што није тачно, донела нову уредбу, трећу да кажемо, она има две реченице « поново почиње да се примењује уредба о просторном плану, она прва, која је ставља на ван снаге. »

То је незаконито и неуставно до мере да се у таквој уредби не могу препознати ни обриси законитости и уставности.

Све то што причате, сигурно је захтевало и приступ великом броју докумената. Да ли сте Ви, заправо, имали приступ свему томе и на који начин су ресорна министарства, сада већ не говоримо само о Министарству рударства, да ли су ресорна министарства заправо отварала врата за заинтересоване правнике?

Можда смо начели ту тему, хвала на овом питању. Ми смо подносили велики број захтева за приступ информацијама од јавног значаја, заступајући клијенте, али и јавни интерес, јер јавност у оваквим случајевима мора имати доступност, мора имати приступ, тим документима.

То је, на крају крајева, и обавеза државе. Ајде да све сведемо на два сценарија, један је да ви поднесете захтев и министарства и други државни органи по захтеву и поступе тако што вам дају информације или вас одбију, па се онда ми жалимо, па повереник доноси другостепена решења и тако даље, а други сценарио је да министарство каже не поседујемо информације.

Сваки захтев за приступ информацијама од јавног значаја, формулисан је према некој законској одредби, која прописује обавезу органа да поседује ту информацију која се тражи. Дакле, врло су прецизно постављани такви зактеви. Више од 50 посто случајева је овај други сценарио, да надлежни органи уопште не поседују те информације.

На пример, Лозница и Крупањ, као општине, уопште немају информацију о томе да ли су одређена финансијска средства, која су морала бити њима дата, уопште њима дата.

Чиме то тумачите? Како је то могуће?

Па рекао сам Вам, то је једна атмосфера у које су компаније навикнуте, а и држава, да не морају да поштују баш све законе. То је разлог. Може се може назвати осијоношћу, бахатошћу, презаштићеношћу, може се назвати незнањем, може се назват и лакомисленошћу.

Свако ће то тумачити другачије, вредносно, али ја Вам кажем, 20 година у Србији, правно гледано, креира се систем који служи да се не би поштовао.

То креирање система у великој мери доводи и до узнемиравања грађана, јер у последњих неколико месеци, продужено и неколико година, заправо слушамо приче о томе да ће Србија постати некаква рударска дестинација. Слушамо приче о томе да ће у наше земљи до 2035. бити отворено чак 40 рудника. Да ли И како опште коментаришете, чули сте те информације, да не питам да ли сте чули? А мало је оних који нису. Како их тумачите? Да ли је све ово што се дешавало, о чему Ви причате, заправо била припрема терена за отварање толиког броја рудника?

Овако, то нису приче. То су подаци који су садржани у нацрту простоног плана Републике Србије, који је званичан документ. И то су чињенице. План за отварање 40-ак рудника до 2035. је нешто о чему наша држава толико озбиљно размишља да такав план уноси у један кровни плански документ, који је сада у фази нацрта. Надамо се да неће тако бити усвојен, јел тако, али ако буде усвојен, то ће обавезивати све нас. Рио Тинто и долина Јадра су у фокусу. Рио Тинто и долина Јадра су симбол. Само се фокусирати на Рио Тинто и на Јадар – то није исправно, зато што се само бор и литијум истражују на огромној територији наше државе. Од Дрине до границе са Македонијом.

Али чекајте, ми смо од председника Србије имали прилике да чујемо да литијума има само у Јадру, нигде више у Србији. Шта се заправо дешава са Ваљевом, са Еуролетиум-ом или са тим другим дестинацијама које помињете ?

То је управо ово што вам ја говорим. Дакле, ако посматрамо само бор и литијум, постоје десетине истражних подручја. Велики је број компанија који током последњих 20 година се баве тиме. У Ваљеву је избушено око 50 бушотина, више него остатку читаве државе, ако не рачунамо Јадар.

Ваљево је друга најугроженија локација у Републици Србији. Ваљево је у документима и пројектима Европске уније препознато као једна од топ три локације за експлотацију бора у Европи. Једно од најперспективнијих локација за експлоатацију бора на свету. То није истина да бора и литијума има само у Јадру. У Ваљеву постоји свест грађана о томе. Ја сам Ваљевац. Истражна подручја залазе у градско језгро мог града. У Ваљеву се планира фабрика сумпорне киселине која би требало да производи количине које се тренутно троше у читавој земљи. Да тим количинама сумпорне киселине, и већим, снабдева ваљевски рударски басен и лознички, јадарски рударски басен. Немојте веровати томе што вам се говори, зато што то није тачно.

Дакле литијума има.

И бора.

И бора. Шта је онда оно што, у овом тренутку држава, предузима на том подручју? Да ли су дате дозволе за експлоатацију тих руда о којима говорите?

Нису, нису дате дозволе за експлоатацију нигде. Постоје дозволе за примењена геолошка истраживања и то је оно на чему ове компаније раде.

У Ваљеву, у околини Ваљева, хајде да кажемо, према Београду, постоји неколико истражних подручја. У Ваљеву и у околини, према Лозници, постоји неколико истражних подручја, а максимална површина истражних подручја је 100 квадратних км. Мислим, треба то замислити. Па сад замислите три таква подруча која се наслањају једна до другог. Зашто се то тако ради? То се ради зато што, ево узмите за пример Колубару или Зиђин у Бору, рударске басене, кад завршите ископавање на једном подручју, идете даље. Зато се то наставља. Ако погледате карту која је доступна јавно на сајту Министарству рударства, ви можете да видите да од Ваљева до Лознице, и од Лознице до Шапца су све овако, као степеници, истражна подручја.

Компанија Еуролитиум Балкан у Ваљеву имала је неколико права на примењена геолошка истраживања, ми смо заступали стотине мештана ваљевских села и Ваљева, које је угрожено, ево, пример, три км од центра града треба да буде рудник.

Како мислите треба да буде? Ко га планира?

Три км од центра града би требало да буде рудник према пројектној документацији Еуролитима. Рудник, постројење за прераду руде, фабрика за производњу сумпорне киселине и тако даље.

Оно што је у Ваљеву постигнуто то је да су грађани препознали да имају моћ у правним поступцима. И приликом продужавања једне од ових дозвола Еуролитхиум-а захтевали да буду странка у поступку и противили се продужењу дозволе, за шта су приложени докази о квалитету воде, о квалитету земљишта, који су драстично угрожени, о квалитету биљака у којима су пронађене, у листовима су пронађене штетне, бор нпр. штетне супстанце. У појединим бунарима мештана околине Ваљева граничне вредности недозвољених супстанци прекорачене су и 9.000 пута. Министарство рударства ове доказе није узело као релевантне и одбацио је захтев мештана да им се призна право на учешће у том поступку, које они де факто имају.

Након поднете жалбе административна комисија Влада Републике Србије је потврдила одлуку Министарства рударства и одбила жалбе. Против тог другостепеног решења грађани су тужили Управном суду, али у исто време, из истих разлога, и због њихове немогућности да учествују у тим поступцима, поднели предлог за одређивање привремене мере Основном суду у Ваљеву и то привремене мере забране примењених геолошких истраживања, док Управни суд не одлучи да ли мештани имају право на учешће у овим поступцима.

Основни суд у Ваљеву усвојио је овакав предлог у новембру 2021. У децембру 2021. Виши суд у Ваљеву је потврдио одлуку Основног суда и на тај начин је Ваљево делимично и привремено одбрањено. Из ових разлога које сам Вам споменуо на почетку, Ваљево је и даље итекако угрожено и не треба то заборавити.

Он је једна од најперспективних светских дестинација за ископавање бора. Повезује се ужурбано и непрекидно са лозничким басеном и служи експлоатацији и прерадиру да не само у Ваљеву, него и у Лозници. Због тога, грађани Ваљева морају да остану на опрезу и морају да се информишу на сваки начин и да буду спремни за борбу.

Господине Ђорђевићу, појасните нам онда, да ли су и све те компаније које сада истражују литијум у нашој земљи међусобно повезане?

Све компаније које истражују литијум сада и које су га истраживале јесу међусобно повезане, врло блиско повезане и врло блиско сарађују, када је, хајде овако да поставимо, када су отпочела примењена геолошка истраживања бората – бора, литијума и повезаних елемената, група људи која је организовала та истраживања, која је стајала из ових истраживања, била је врло уска. До те мере повезана, да су чак и породично поједини били повезани, браћа Грубин, нпр. Пре него што је Еуролитхиум истраживао у Ваљеву, у Ваљеву је истраживао Рио Тинто. Сликовито Рио Тинто избушио неколико бушотина, овако у круг и отишао, а онда Еуролитхиум у центар круга избушио и ту нашао бор.

На месечној бази или годишњој бази ове компаније мењају своје кадрове – од експерата области геологије до маркетинг менаџера или топ менаџмента, директора и тако даље. Поједини људи су оснивачи или у неком моменту били директори, власници различитих рударских компанија. Зашто је ово важно? Ово је важно зато што грађани треба да разумеју, да тих људи нема много, да је то мали број појединачних личних интереса. То није велики број људи. Мештани Ваљева, ваљевских села, су се изборили зато што су то схватили – 900 људи, 2000 људи, 50 људи је више него што је људи са друге стране. Немојмо се заваравати да је ИН радити за Еуролитхиум, да ИН, рећи, радим у Рио Сави. Није. И они који раде у Рио Сави, не верујем да су баш срећни што раде у Рио Сави. Они који у министарствима треба да потписују решења, не верујем да су баш срећни и не верујем да ће баш да потписују тако лако. То је оно што грађани Србије треба да разумеју, Ваљево је пример да је правна борба учинковита, да је победа могућа ако су грађани заједно, ако су информисани и ако су спремни на реакцију.

Рекли сте нам малопре и да ниједна од тих компанија за сада нема дозволу за рударење. Међутим, да ли су можда у поступку исходовања таквих дозвола?

Рио Сава јесте у поступку исходовања дозвола и то је тај поступак пред Министарством рударства за издавање одобрења за експлатационо поље. Тај поступак је незаконит, рекао сам, до мере непрепознавања законитости у том поступку, тај поступак се вештачки и незаконито одржава у животу. Ево зашто. На пример, пре подношења захтева за издавање одобрења за експлоатационо поље инвеститор, оператер, мора да испуни неколико услова и да уз тај захтев поднесе неколико пратећих докумената. Један од тих је студија изводљивости, експлоатација. Да би студија изводљивости била израђена, то члан 70. Закона о рударству врло децидно прописује, мора постојати решење Министарства животне средине о обиму и садржају студије о процени утицаја. Океј. Ако вам је решење о обиму и садржају поништено, што у овом случају, јесте, како је могуће да ви и даље имате валидну студију изводљивости на основу које водите поступак за издавање одобрења.

Па како је могуће?

Па немогуће је, правнички је немогуће, али фактички је могуће. Ја сам једном добио питање коју правну тежину имају оне студије, нацрти студија, које је Рио Сава објављивао последњих неколико месеци. Ја сам одговорио да то правно не постоји, али фактички постоји.

Министарство рударства, фактички, тренутно води нелегалан поступак, са којим вероватно не зна шта ће. И најрадије би га се одрекло, ја претпостављам.

Какав може да буде исход тог поступка?

Може да буде, може да буде било какав. Разумете, ви, ако сте у стању да водите и један нелегалан поступак и ако сте у стању да донесете и нелегалну одлуку, дозволу – шта год, питање је, да ли ће у грађани реаговати или неће реаговати? Ако грађани не реагују, то ће се наставити. Ако грађани реагују, што је ствар, на пример, у тренутно текућем поступку процене утицаја, то је онда велики проблем и непријатност за другу страну.

Поменули сте колеге малопре. За сам крај ове емисије, шта поручујете својим колегама, адвокатима и правницима уопште, када су у питању правни аспекти рударења у Србији?

Можда на првом месту да се подсетимо да колеге правници раде и у државним органима. Колеге правници који раде у државним органима – не важи за њих она општа слика и идеја грађана о државним органима који су нестручни. У нашој држави још увек има врсних правника са интегритетом, који се сећају својих заклетви, својих државних испита, својих факултета, разлога због којих су почели да се баве правом. Они би требало да, у складу са својом професијом и својим позивом, отму ове поступке из руку политике, ми се не бавимо политиком, ми се бавимо законитошћу, отму из руку политике и успоставе законитоштво ове поступци, стављајући на коцку своје послове, свој интегритет, свој образ. Сваки пут када треба да потпишете незаконито решење, где вам је образ, то се врло ретко дешава, али не треба да подлегну том притиску и треба да знају да их колеге које нису у државном систему подржавају.

Колегама адвокатима похвале, зато што се у последње време и адвокатске коморе, као организација адвокатуре, укључују у јавну расправу, у јавни дискурс, о овим стварима. Колеге адвокати који нису специјалисти у овим областима и нити близу, укључују се у јавни дискурс, дају своје мишљење, дају своје оцене. Ми смо сада доведени у ситуацију да се више не прича о неким детаљима познавања права животна средина, овога и онога. Ми смо се сада свели на расправу о основама овог правног система и то адвокатура препознаје. Адвокатура треба да оснажи грађане и да их подржи. Без страха, их подржи и да им помогне.

Хвала вам најлепше што сте поделили са нама и своје искуде, али и одређене савете за грађане.

Хвала Вам на прилици.

НАПОМЕНА:

Ова емисија снимљена је у новембру 2024. године. С обзиром на то да је недуго након снимања емисије Министарство заштите животне средине издало Решење о обиму и садржају за израду Студије о процени утицаја на животну средину за рударски део пројекта „Јадар“ компаније Рио Тинто, замолили смо нашег саговорника, адвоката Луку Ђорђевића, да нам додатно појасни новонасталу ситуацију.

Издато Решење о обиму и садржају за рударски део пројекта Јадар – БетаРС

Господине Ђорђевићу, у нашем претходном разговору говорили смо о решењу у обиму и садржају студије о утицају на животну средину рударског дела пројекта Јадар и том приликом рекли сте нам да грађани улажу велики број примедби на ово решење. Међутим одмах након тог нашег разговора заправо је дошло до тога да је Министарство заправо издало то решење. Како то тумачите и можете ли да нам појасните последице тог документа?

Да, велики број. Више од стотину грађана је у поступку по захтеву компаније Рио Сава давало своје примедбе и мишљења. Ја сам имао увид у те примедбе код Министарства животне средине и то су заиста већином квалитетне примедбе које управо указују на разлоге због којих ово решење није смело бити донето. Међутим, Министарство је донело решење, одредило обим и садржај студије о процени утицаја за рударски део пројекта Јадар и тренутно грађани подносе жалбе на то решење. Административна комисија о томе треба да одлучи, али претпоставићемо да ће све жалбе бити одбијене и Рио-Сава ће ући у трећу фазу процене утицаја на животну средину, која је кључна, зато што се у тој фази разматра квалитет студије о процени утицаја на животну средину и на њу се даје сагласност или се не даје сагласност. То је фаза након које, у случају издавања сагласности на студију, компанија може да настави са прибављањем одобрења за експлоатацију. Оно што је готово невероватно, то је да је одмах након доношење решења о обиму и садржају држава усвојила два закона у области процене утицаја на животну средину – Закон о стратешкој процени и Закон о процени утицаја.

Закон о процени утицаја на животну средину донет је одмах након доношења овог решења, зато што ће се нови Закон примењивати на трећу фазу. Објаснићу зашто је то спорно, да само претходно дам коментар на Закон о стратешкој процени. Овај закон регулише процену утицаја планова и програма, просторних планова, плана развоја и тако даље. И он, можете да престанете да га читате након што прочитате члан други, који прописује изузетке од примене и као један од изузетака највиши плански, хијерархијски, највиши плански акт у нашој држави – план развоја и инвестициони план, који разрађује план развоја. Зашто кажем, не морате читати закон?

Зато што су беспредметне све стратешке процене утицаја на животну средину које се спроведе за планове нижег ранга, уколико они морају већ бити у сагласности са хијерархијски највишим.

То ће бити једна симулација поступка, где ће грађани мислити да имају неки утицај, а неће имати никакав утицај, биће унапред одређени резултати тих стратешких процена. Процена утицаја на животну средину, нови закон, веома релевантан, и ја мислим, донет у овом тренутку управо због пројекта Јадар, је непримењив.

Зато што прописује чак и неке ванправне категорије, које омогућавају инвеститорима да заобиђу читав поступак и још пре него што поступак крене, закон је у колизи са другим законима, нпр. Законом о планирању и изградњи, Законом о рударству и геолошким истраживањима. Већ на првом кораку сви органи који спроводе процене утицаја доћи ће у огроман проблем немогућности спровођења овог поступка на штету животне средине и грађана Републике Србије. А оно што је конкретно важно за поступак Јадар, то је да се новим законом јавности може ускратити приступ свим кључним информацијама који органи поседују о пројектима, пројектној документацији, само уколико инвеститор одлучи да је то његова интелектуална својина и да се заштити то пословном тајном, министарство је обавезно да јавности ускрати приступ тим информацијама. Заинтересована јавност као странка у поступку у процесном делу закона, дакле, у делу закона који регулише поступак, појављује се само на два места. Да би Вам овај податак нешто значио, у директиви Европске уније заинтересоване јавности као странке има на 18 места. И треће, ниједно решење донете у поступку процене утицаја на животну средину неће се објављивати.

Биће објављено обавештење – хеј људи донето је решење, садржај решења неће бити познат јавности и онда оне одредбе које кажу – заинтересована јавност може поднети жалбу или тужбу Управном суду у року од 15 дана, на пример, постају беспредметне, зато што јавност неће знати против чега се жали, односно против чега тужи. Да закључим, овако написан закон није продукт правничког рада или је продукт рада правника незналица, овако написан закон довешће до тога да ниједан државни орган који спроводи процену утицаја или повезане поступке, у овим поступцима неће моћи да донесе ниједно једино законито решење.

Све што сте сада рекли, заправо, звучи јако узнемиравајуће, али морам да Вас замолим само да неке делове појасните. Дакле, да ли је овај први део овог нашег разговора, дакле, доношење то решења. Пре тога су грађани имали неки рок да подносе неке примедбе. Да ли је и то била симулација поступка?

Јесте, јесте.

Који су сада даљи начини на који грађани могу заправо да се боре против свега о чему говорите ? Да ли имамо правна средства борбе?

Ја мислим да грађани треба да користе сва правна средства, без обзира на то колико су она уска или колико их је мало. Зато што уколико грађани користе своја права и правна средства која су име на располагању, то представља често врло незгодну ситуацију за орган који води поступак, а понекад и неподношљиву ситуацију за њих, зато што они онда имају, ако кренете од административних ствари, морају да заведу сваки захтев, сваку примедбу, у сваку животну, у другу роћу приметбу.

Да, али то их прошлог пута није спречило да одмах донесу решење без обзира на примедбе.

Није баш одмах, Министарство животне средине је дебело прекорачило рок за доношење тог решења и у самом решењу није одлучило ни по једној примедби заинтересоване јавности. Само то је довољно да било ко од грађана који су подносили примедбе својом жалбом побије то решење. Дакле, можемо да се сведемо на минимум права, уколико их грађани користе имамо шансу, имамо добру шансу.

Уколико их грађани не користе, можете да имате колико год хоћете права. Ако их грађани не користе, онда немамо никакву шансу.

Али које су сада правне последице доношења овог решења, али и ова два закона, о којима сте говорили?

Ово решење је потпуно незаконито, елементарно незаконито и оно прво није смело бити ни донето. Након што је донето, оно мора бити поништено. Уколико Влада Републики Србије не поништи ово решење и поступак не врати на поновно одлучивање, или не одбије захтев Рио Саве, грађани ће имати право да туже Управном суду против решења административне комисије.

Новим законима ствари су драматично промењене у корист инвеститора, зато што су грађани практично искључени, фактички искључени из ових поступака. Неће имати информације, инвеститор се за све пита, неће моћи да учестувају у поступку колико би требало, неће знати која су решења донета. Па замислите ситуацију – да се сагласност на студију на процену утицаја за Рио Сава за Јадар, а јавност не зна што у тој сагласности пише.

Али можете да нам сад то некако приближите у смислу да ли имамо још било који закон у Србији, који личи на тај?

Немамо.

Значи, ово је потпуно нови закон.

Ово је потпуно нови закон, ово је закон садржи, ја сам већ рекао неке ванправне категорије, на пример, мишљење.

Инвеститор, пре поступка процене утицаја, пита орган – да ли ја треба да радим процену утицаја? У захтев за то мишљење, које није управни акт, против њега нико нема право жалбе, о њему се нико не обавештава и тако даље. У захтев за то мишљење подноси се један мали број документата на основу којих се не може закључити да ли постоји потреба спровођења поступка процени утицаја? Ипак, надлежни орган ће инвеститору рећи, не мора.

Ми мислимо да не мора. На основу тог мишљења, које није управни акт, који не одговара ни гарантном акту, ни мишљењима и законодржавној управи, ничему што тренутно постоји у нашем правном систему, на основу тог мишљења, инвеститор крећи у обједињену процедуру, добија грађевинску дозволу.

Закон каже – издавање мишљења не обавезује, не ослобађа инвеститора од обавезе да покрене поступак процене утицаја тако што ће питати поново – да ли ми је потребна процене утицаја. Да ли стварно мислите да ће исти орган на исто питање други пут рећи нешто другачије.

То представља огроман терет правној сигурности, огроман ризик, ако хоћете и ризик и за инвеститора. Разумете? Он ће доћи, рећи треба ли и не треба, па зашто ми два пута одговарате на исто питање. И оно што је, што нисам рекао, а што може бити кључно, то је да овај Закон прописује једном одредом члана 9. то да сагласност документације из процене утицаја и документације из обједињене процедуре за издавање грађевинске дозволе, сагласност између те две документације не проверава државни орган, него гарантује инвеститор својим потписом и потписом главног, односно одговорног пројектанта.

Сваки мачи има две стране, два краја. Са једне стране, да ли је могуће да ће Рио Тинто гарантовати сам за себе, а са друге стране, да ли ја као Рио Тинто сам спреман да поднесем толики ризик да својим потписом гарантујем за ваљаност поступака које не спроводим ја, већ државом.

Ја не бих био у кожи својих колега који заступају ове компаније, не само Рио Тинто, него и друге компаније. Како ће они саветовати своје клијенте у тој ситуацији?

Која су нам онда правна средства? Да ли су нам везане руке или нешто можемо да урадимо?

Имамо правне средства, теже их је користити, компликованије, захтевније је, имамо правне средства, имамо права на жалбу, имамо права на подношење тужби Управном суду. Сви грађани који учествају у поступку су странке, без обзира на то шта Министарство мисли или шта ће Министарство написати. Ми и даље имамо општи оквир који регулише управни поступак, где су прописане некакве гаранције и начела од којих се не сме одступити у поседним законима.

Оно што је можда сада теже је то што грађанима не пише на једном месту све, већ је потребно ипак мало правничког знања и сналажљивости и истрајности више него до сада да се до некакве сатисфакције дође.

Грађани треба да користе сва права у сваком моменту. Када буде објављена студија хиљаде грађана Србије треба да поднесу примедбе, десетине хиљада грађана Србије, треба да поднесу примедбе, то не кошта ништа, то не боли ништа, можете их написати својеручно, предати у Министарству животне средине или послати поштом. Доћи на јавну расправу, узети микрофон, рећи шта мислите. Дођете на јавну расправу и на микрофон кажете шта мислите у пројекту, ви постајете странка у поступку и имате страначка права у том поступку, можете да се жалите на решење, можете да тужите против другостепеног решења.

Само на тај начин, користећи своја права, грађани, односно ми сви имамо неку шансу. Уколико се сад предамо и кажемо они су донели законе како су донели, немамо никакву шансу. Црно је или бело.

Хвала вам и на овом делу разговора. Надам се да ће вас наши слушаоци добро чути.

Хвала вам.

(Н1)