Љубодраг Стојадиновић: Ђуро нам се скућио

Није узалуд будући премијер Мацут, тачно кад је требало, говорио пред „студентима који желе да уче“. Тамо у парку, где су се улогорили сумњиви људи и озбиљно загадили простор, Ђуро Мацут је држао час. На личном примеру је показао како се ради на више разбоја одједном. Ђуро је лекар, професор на факултету, делатник у приватној пракси, ожењен пословном партнерком. Стручњак за полицистичне јајнике и председник владе.

То је биланс за неколико каријера, али све ово набројано садржано је у Ђури.

До пре месец дана потпуно непознат, данас ново лице касте. Извучен је однекуд, као посебан пример шта може вешта рука деспота. Као и онај који је од ендокринолога начинио премијера, Ђуро можда негде скрива своју харизму – последњи адут ако пропадне у некој од бројних делатности. Изгледа и говори као трговачки путник из прошлих времена, продавац књига, нарочитих лонаца или парочистача. Присутно лице које у свет око себе исијава досаду, без идеје да остави било какав траг.

Али, то је само утисак који остаје посматрачу без дара да види шта је иза фасада које скривају мацуте, дридове и друге звезде и црне рупе на небу помахнитале секте.

Бирајући Ђура, несрећник је можда желео да се отресе гомиле сувишних улизица, непотребних таман као и он лично. И да за своје дневне потребе формира нову. Тако би са себе очистио бар део гадне супстанце у коју је заронио преко главе. Уверен како је Ђуро по његовим мерама чист, па самим тим и безлични адут за препород и опстанак. Претворивши Ђура у политички фетус, видео је пред собом прозор за проветравање хада који је годинама градио по својој замисли.

Нико, па ни он није знао шта Ђуро изван жлезда са унутрашњим лучењем зна. Али, за посао у који је убацио Мацута не мора да се зна ништа. Не треба школа нити политичко искуство, нити част а о поштењу да не говоримо. То је део биографије који се измишља или ствара преправкама. Мацут је постао премијер са претераним квалификацијама, које га непосредно препоручују за експерта било чега.

Можда је хуља промовисао Ђура још на пропалом митингу у Јагодини. Видео је у њему нешто што нико други није – Мацут је тамо одржао млаки и бледи говор без порука и садржаја. Човек који је својевремено метнуо Брнабић за председницу владе, није се преварио у процени безначајности. Једне вечери треснуо је ручицом о астал и рекао: мандатар за нову владу биће Ђуро Мацут.

Господар је уверен да је Мацут кадар без мрље, чист као снег и поуздана полуга за владање у општој трауми и побуни која се не зауставља. Средство за смиривање са закаснелим нежељеним дејствима.

Ма колико по лику и обличју подсећао на скрушеног и скромног службеника, испоставило се да фамилија Мацут уме да стиче. То није грех, шпарање је особина која се цени. Уз сва својства која исијавају из Ђура, очита је штедљивост, да не кажем делотворна шкртост, која временом доноси благостање и све што уз то иде.

На овом месту се не залажем за пролетерски егалитаризам, сматрам да је све што има, Мацут стекао поштеним послом. Како би другачије? Даноноћни рад и одрицање доносе иметак. Није се расипало, аскетизам је видљив на Ђуровом мучном лицу. Из неког разлога се остарило пре времена. Мучна душа у благословена трудбеника.

Дан пре него што је положио премијерску присегу (стара српска реч за заклетву), Мацут је частио себе и пазарио вилу од око милион евра. Неки кажу више, неки нешто мање, Крик тврди да је више.

То је урадио мудро, да му се не замери да је некретнину стекао док је био председник владе. Него тачно дан пре. Таква лукавост са бројним нијансама подмуклости, скоро да гарантује да ће паметни купац у држави газдовати домаћински.

У Србији има много богатијих од Ђуре, мада није познато шта он све поседује. Открили су му да поред тек стечене виле у мом комшилуку, то јест на Звездари, има још четири стана у Београду, сваки у просеку по сто квадрата.

Сва четири стана и вилу од милион евра, то двоје вредних трудбеника купили су од свог рада. Не знам хоће ли Мацут да се усели негде у резиденцију па да тамо и остане.

Не бих да свежем премијеру бележим на рабош растуће сиромаштво у Србији. Сиротиња има своје разлоге зашто је све бројнија. Она буја независно од Ђура и његових простора. Не стиже се да се заради, нема се одакле. Велике паре одлазе у најдубље џепове. Јуче је био први мај, празник затрте радничке класе. Србијом не влада диктатор него сиромаштво и неописива пљачка, више од милион људи је испод граница видљиве беде.

Људи из те сфере су најпоузданији гласачи секте, зато их ваља чувати испод хоризонта који би им омогућио да виде.

Ово није текст о социјалном бунту који би морао да следи независно од слепила, него о Ђури. Или о Ђуру, ако вам је тако лакше.

А на свом политичком врхунцу, кад су га произвели у премијера, Ђуро је смислио ово: „Данас сам дошао у овај дом наше државотворности да кажем да сам ја син свога народа, љубитељ нашег рода, ваш правитељ и ваш брат… Ову дужност прихватам као обавезу која ме је снашла и задесила и коју као верни син своје отаџбине нисам могао избећи…“

То је дакле задесна ствар, која је била суђена. И Ђура, као одани син народа, правитељ и брат то није избегавао, нити је као верни син могао. Дан раније се скућио за велике паре, оставивши нешто за црне дане.

(Пешчаник)