Јасмина Лукач: Није улога опозиције да води грађански рат, већ да буде противтежа власти

Вучићева телевизијска седница владе, белодани доказ је колико се јако режим учврстио после 30.000 хиљада протеста и милиона демонстраната на улицама током прошле године. Такав Вучићев владарски наступ био би незамислив пре тачно годину дана – тада смо имали Светосавски протест на београдској Аутокоманди, студенти су спавали на улици, светла са мобилних телефона окупљене масе видела су се и са небеских висина. Дан касније тадашњи премијер Вучевић је поднео оставку, а Мацут још није ни сањао да ће га Вучић поставити да буде Благоје Нешковић.

Наиме Вучић је, у априлу, објављујући на изненађење целокупне јавности, ко је нови премијер, управо поменуо да ће Мацут бити налик Нешковићу, том првом премијеру Србије после Другог светског рата, кога је потом Тито оптужио за благ став према Москви и развластио.

Вучићева телевизијска седница владе круна је тог учвршићвања, као и вишедневни боравак у Давосу, на Светском економском форуму. Просечном човеку у Србији, који је често и гласач СНС-а, важно је да види да председника Србије примају у свету, један од политичких страхова нашег народа је страх од изолације.

Ко је дакле крви што се режим учврстио? Да буде јасно, парламентарна опозиција није, мада је у Србији уврежено искривљено схватање шта је уопште опозиција. Од посланика и вођа се, очито очекује, да поведу ослободилачки рат, уђу и запале Скупштину, што су они у једној представи са димним бомбама и привидно извели.

Међутим, ако хоћемо иоле грађанску демократију и слободу, онда заиста треба да се разаберемо и усвојимо да није улога опозиције да води грађански рат, већ да буде противтежа власти. Ова наша опозиција то одрађује у датим околностима, колико год нам то било мучно да признамо. Да тај омражени Ђилас није у пролеће 2022. када је избио рат Русије и Украјине отишао код Вучића, да сада не преиспитује ко стварно стоји иза студентске листе, да не постоји као такав, извесно би се убијали на улицама, ма колико се смејали овој тврдњи.

Исто је било и у време Милошевића, ништа више опасно него сад, и тада су СПО и ДС-ДСС одиграле исту улогу.

Ту налазимо и одговор ко је крив зато што се режим учврстио – “крив” је дил, скован иза сцене, међу интересним групама, правим господарима и Србије и Вучића. Он није дозволио да га продају јефтино као што су свог оснивача Милошевића. У памћењу јавности, увек се као пример победника помиње опозициона коалиција ДОС, никад то да је Милошевића прво напустио градоначелник Београда Небојша Човић, потом Зоран Лилић, коме је дао да буде председник Југославије, у међувремену Јовица Станишић…

(Данас)