Henri DŽonston: Kako je propao krstaški rat Vašingtona protiv ruske nafte

 Nesposoban da ubedi Nju Delhi - a i druge - da je u njihovom interesu da prestanu da kupuju rusku naftu, Vašington je odreagovao na jedini način koji zna: sankcijama i pretnjom sekundarnim sankcijama.

One koji pozdravljaju najnoviji pokušaj Trampove administracije da "razoruža" Rusiju, sankcionisanjem naftnih giganta Rosnjefta i Lukoila, izgleda da uopšte ne uznemirava kratkovida priroda pobede – ako se, uopšte, završi kao pobeda, što je prilično sumnjivo, piše za RT internešenel finansijski analitičar Henri DŽonston.

Eksplicitni cilj novih sankcija, kako je artikulisao ministar finansija Skot Besent, jeste da uguše "ratnu mašineriju Kremlja". Tramp veruje – ili tvrdi da veruje – da može dovoljno da impresionira ruskog predsednika Vladimira Putina da ovaj pristane na trenutni prekid vatre i, verovatno, odustane od nacionalnih interesa Rusije.

Do sada bi trebalo da bude očigledno da Rusija neće popustiti takvom pritisku. Takođe bi trebalo da bude očigledno da je ono čemu svedočimo najnovija faza teatra sankcija, ali sa dubokim ekonomskim posledicama.

Nafta ostaje krvotok svake industrijske ekonomije i stoga je neosporna. Ruska nafta je, možda, zamenljiva, ali neophodna za globalni sistem. Njeno uklanjanje bi zahtevalo zamenu stotina miliona barela godišnje, što bi imalo ozbiljne ekonomske posledice. Kao što su mnogi istakli, u srži svakog ozbiljnog pokušaja da se ograniči dolazak ruskih barela na tržište leži paradoks: to bi jednostavno podiglo globalne cene, čime bi indirektno zaštitilo rusku zaradu.

Upitna efikasnost

Efikasnost novih ograničenja će očigledno zavisiti od toga koliko će SAD biti revnosne u njihovom sprovođenju kroz sekundarne sankcije protiv entiteta koji trguju ruskom naftom. Ali ako je iskustvo iz prošlosti ikakav vodič, Vašington neće moći da izdrži potpuni pritisak – ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što će ga tržišta prisiliti upravo iz gore navedenog razloga.

Labavo sprovođenje ovih mera održava funkcionisanje globalnog tržišta i izbegava neugodan skok cena. Zapadni političari su tako u mogućnosti da akumuliraju političke poene zato što su strogi prema Rusiji, a istovremeno izbegavaju preveliki pritisak. Tako neka vrsta ravnoteže sive zone postaje rezervni stav i izbegava se nestabilnost na nivou sistema.

Da, moguće je povećati troškove za Rusiju, što se dešavalo ranije i biće neizbežno i sada. Ali, kao što je i iskustvo iz prošlosti pokazalo, pronaći će se zaobilazna rešenja.

Kako će Indija reagovati?

Ostaje da se vidi kako će Indija postupiti. Gotovo sigurno će smanjiti kupovinu, možda čak i značajno u početku. Indija generalno nije voljna da ljuti SAD i oprezna je u pogledu izlaganja svojih glavnih banaka riziku od sankcija. Suprotno iluzijama koje gaje neki, Indija nema apetit da forsira pitanje do tačke izazivanja velikog raskida sa Zapadom.

Međutim, ne treba se zavaravati. Nju Delhi nema nameru da kapitulira.

Tokom nedavnog samita u Berlinu, indijski ministar trgovine Pijuš Gojal je napomenuo da je Nemačka već zatražila izuzeće od sankcija i od Velike Britanije (koja je sama sankcionisala Rosnjeft ranije ovog meseca) i od SAD za svoje rafinerije u vlasništvu Rosnjefta, koje su legalno u vlasništvu ruske kompanije, ali su stavljene pod starateljstvo nemačke vlade 2022. godine.

Britanski ministar trgovine Kris Brajant uskočio je da objasni da je London dogovorio izuzeće za Berlin i izrazio uverenje da će nešto slično biti uskoro i sa Amerikancima, ostavljajući utisak rutinskog poslovanja među prijateljima. Gojal je, međutim, istrajao: "Zašto izdvajati Indiju?".

Brajant, očigledno bez sposobnosti da razmišlja jedan korak unapred, pojasnio je da je u pitanju samo "konkretna podružnica u vezi sa Rosnjeftom".

Gojal mu je uzvratio: "I mi imamo podružnicu Rosnjefta."

Dvoličnost i licemerje Zapada

Dvoličnost i licemerje Zapada su odavno razotkriveni, ali takav ležeran pristup davanju izuzeća prijateljima, dok se drugi primoravaju da traže rešenja, neće dobro "sesti" ostatku sveta.

Zapanjujuće je koliko su SAD i saveznici spremni da na sebe navlače duboko negodovanje velikih svetskih sila – a da ne pominjemo da se rugaju takozvanom poretku zasnovanom na pravilima – sve zarad oskudne dobiti, možda, od smanjenja budžetskih prihoda Rusije.

Ali u igri je više od negodovanja i licemerja. Postoji dublja ironija u donkihotovskoj borbi protiv ruske energije koja je čisto ekonomske prirode. U svom žaru da kazni Rusiju, Zapad u suštini duva vetar u jedra zemalja koje su spremne da trguju sa Moskvom.

Sankcije ne uklanjaju naftu iz sistema, već preraspodeljuju deo zakupnine od prethodnih ruskih kupaca (i od same Rusije donekle) ka novim kupcima koji su tolerantni prema sankcijama. Zapadni potrošači indirektno plaćaju više cene (kroz uže tržište), prenoseći tako deo svoje kupovne moći na one koji se odluče da kupe barele sa popustom. To znači niže troškove ulaza i strukturnu prednost za one koji su spremni da posluju sa Rusijom i veće troškove za one koji to ne čine.

Za Evropu, koja već ima neke od najviših cena energenata na svetu, ovo je posebno štetno. Rusija, u međuvremenu, može donekle da izgubi u čisto finansijskom smislu (mada ne nužno ako ukupni nivoi cena porastu), ali se nalazi u centru novih trgovinskih mreža i mehanizama za poravnanje koji nisu u dolaru.

(RT)