Хенри Џонстон: Како је пропао крсташки рат Вашингтона против руске нафте

 Неспособан да убеди Њу Делхи - а и друге - да је у њиховом интересу да престану да купују руску нафту, Вашингтон је одреаговао на једини начин који зна: санкцијама и претњом секундарним санкцијама.

Оне који поздрављају најновији покушај Трампове администрације да "разоружа" Русију, санкционисањем нафтних гиганта Росњефта и Лукоила, изгледа да уопште не узнемирава кратковида природа победе – ако се, уопште, заврши као победа, што је прилично сумњиво, пише за РТ интернешенел финансијски аналитичар Хенри Џонстон.

Експлицитни циљ нових санкција, како је артикулисао министар финансија Скот Бесент, јесте да угуше "ратну машинерију Кремља". Трамп верује – или тврди да верује – да може довољно да импресионира руског председника Владимира Путина да овај пристане на тренутни прекид ватре и, вероватно, одустане од националних интереса Русије.

До сада би требало да буде очигледно да Русија неће попустити таквом притиску. Такође би требало да буде очигледно да је оно чему сведочимо најновија фаза театра санкција, али са дубоким економским последицама.

Нафта остаје крвоток сваке индустријске економије и стога је неоспорна. Руска нафта је, можда, заменљива, али неопходна за глобални систем. Њено уклањање би захтевало замену стотина милиона барела годишње, што би имало озбиљне економске последице. Као што су многи истакли, у сржи сваког озбиљног покушаја да се ограничи долазак руских барела на тржиште лежи парадокс: то би једноставно подигло глобалне цене, чиме би индиректно заштитило руску зараду.

Упитна ефикасност

Ефикасност нових ограничења ће очигледно зависити од тога колико ће САД бити ревносне у њиховом спровођењу кроз секундарне санкције против ентитета који тргују руском нафтом. Али ако је искуство из прошлости икакав водич, Вашингтон неће моћи да издржи потпуни притисак – ако ни због чега другог, онда због тога што ће га тржишта присилити управо из горе наведеног разлога.

Лабаво спровођење ових мера одржава функционисање глобалног тржишта и избегава неугодан скок цена. Западни политичари су тако у могућности да акумулирају политичке поене зато што су строги према Русији, а истовремено избегавају превелики притисак. Тако нека врста равнотеже сиве зоне постаје резервни став и избегава се нестабилност на нивоу система.

Да, могуће је повећати трошкове за Русију, што се дешавало раније и биће неизбежно и сада. Али, као што је и искуство из прошлости показало, пронаћи ће се заобилазна решења.

Како ће Индија реаговати?

Остаје да се види како ће Индија поступити. Готово сигурно ће смањити куповину, можда чак и значајно у почетку. Индија генерално није вољна да љути САД и опрезна је у погледу излагања својих главних банака ризику од санкција. Супротно илузијама које гаје неки, Индија нема апетит да форсира питање до тачке изазивања великог раскида са Западом.

Међутим, не треба се заваравати. Њу Делхи нема намеру да капитулира.

Током недавног самита у Берлину, индијски министар трговине Пијуш Гојал је напоменуо да је Немачка већ затражила изузеће од санкција и од Велике Британије (која је сама санкционисала Росњефт раније овог месеца) и од САД за своје рафинерије у власништву Росњефта, које су легално у власништву руске компаније, али су стављене под старатељство немачке владе 2022. године.

Британски министар трговине Крис Брајант ускочио је да објасни да је Лондон договорио изузеће за Берлин и изразио уверење да ће нешто слично бити ускоро и са Американцима, остављајући утисак рутинског пословања међу пријатељима. Гојал је, међутим, истрајао: "Зашто издвајати Индију?".

Брајант, очигледно без способности да размишља један корак унапред, појаснио је да је у питању само "конкретна подружница у вези са Росњефтом".

Гојал му је узвратио: "И ми имамо подружницу Росњефта."

Дволичност и лицемерје Запада

Дволичност и лицемерје Запада су одавно разоткривени, али такав лежеран приступ давању изузећа пријатељима, док се други приморавају да траже решења, неће добро "сести" остатку света.

Запањујуће је колико су САД и савезници спремни да на себе навлаче дубоко негодовање великих светских сила – а да не помињемо да се ругају такозваном поретку заснованом на правилима – све зарад оскудне добити, можда, од смањења буџетских прихода Русије.

Али у игри је више од негодовања и лицемерја. Постоји дубља иронија у донкихотовској борби против руске енергије која је чисто економске природе. У свом жару да казни Русију, Запад у суштини дува ветар у једра земаља које су спремне да тргују са Москвом.

Санкције не уклањају нафту из система, већ прерасподељују део закупнине од претходних руских купаца (и од саме Русије донекле) ка новим купцима који су толерантни према санкцијама. Западни потрошачи индиректно плаћају више цене (кроз уже тржиште), преносећи тако део своје куповне моћи на оне који се одлуче да купе бареле са попустом. То значи ниже трошкове улаза и структурну предност за оне који су спремни да послују са Русијом и веће трошкове за оне који то не чине.

За Европу, која већ има неке од највиших цена енергената на свету, ово је посебно штетно. Русија, у међувремену, може донекле да изгуби у чисто финансијском смислу (мада не нужно ако укупни нивои цена порасту), али се налази у центру нових трговинских мрежа и механизама за поравнање који нису у долару.

(РТ)