Време је да се престане са попуштањем ауторитарном председнику Србије. Европа мора да појача притисак на Александра Вучића

Након отприлике деценије на власти, ветерани ауторитарних режима неизбежно се суочавају са раскрсницом: да ли да појачају репресију, учврсте круг пријатељских капиталиста и исцеде, ако их уопште има, остатке независних медија, или да се повинују позивима опозиције на реформе. Ово се много пута дешавало широм света у деценијама после Хладног рата. Аутократе се готово увек одлучују за први приступ и постају још тврђе. Сада, са антивладиним демонстрантима на улицама главног града, Београда, српски председник Александар Вучић суочава се с овим избором.

Осам година као председник Србије, а пре тога као премијер, владао је све интервенционистичкије, али води више управљану демократију него потпуну аутократију. Вучић је изводио слично лукаво балансирање на глобалној сцени. Одржавао је срдачне односе са Москвом, али не толико присне да изазову гнев ЕУ и САД; затварао је очи пред продајом српског оружја Украјини. Успео је да придобије Пекинг за милијарде долара инвестиција у индустрију и инфраструктуру.

Иако је Србија још увек само кандидат за чланство у ЕУ, Вучић има блиске везе с лидерима блока, попут француског председника Емануела Макрона и председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, не само кроз то што нуди могућност европским рударским компанијама да експлоатишу неискоришћена налазишта литијума у земљи како би подстакле тежњу Европе ка већој енергетској независности. Такође је изградио добре односе с блиским сарадницима Доналда Трампа током првог мандата америчког председника.

Вучићева рутина балансирања можда заслужује да је проуче друге вишестраначке државе. Али код куће му понестаје простора, јер су фрустрације због његове неодговорне и нетранспарентне владавине прерасле у протесте. Искра је било урушавање надстрешнице железничке станице прошлог новембра у Новом Саду, у којем је погинуло 16 људи. Станицу су реновирале кинеске компаније у оквиру кинеске иницијативе „Појас и пут“. Вучићеви противници криве корупцију, лоше управљање и слаб надзор за урушавање, што виде као обележја његовог режима.

Од новембра, демонстранти опозиције повремено излазе на улице у великом броју, а недавно су позивали на превремене изборе. Прошле недеље одржани су најнасилнији протести до сада, са сукобима с полицијом у неколико градова. Током година, Вучић, екстремни националиста у младости, користио је пан-српско расположење и иредентизам међу српским мањинама у суседној Босни и на Косову како би учврстио подршку. Али та карта можда губи снагу.

Вучић би теоретски још увек могао да укине ограничења за недржавне медије, отвори политички простор за опозицију и покрене истински независне истраге о скандалима попут колапса станице у Новом Саду. Такви потези би такође помогли у превазилажењу дугогодишњег застоја у настојању Србије да се придружи ЕУ. Али реформе нису пут аутократе: Вучић се понаша по узору и предузима строже мере.

ЕУ и Велика Британија су му предуго попуштале. Реалполитика је одражавала жељу да се спречи да Србија упадне у руску орбиту. Али овај приступ игнорисања више није одржив. Вучића треба натерати да буде одговорнији и да одржи истински фер изборе; ово је свакако неопходно за било какву наду у чланство у ЕУ. Алтернатива је да ће Србија кренути путем којим је, нажалост, пошла Грузија, постајући лажна демократија над којом ЕУ нема утицаја и о чијим ексцесима може само да издаје протестне изјаве.

Чини се да је Америка за сада напустила балканско подручје. Али Велика Британија и ЕУ нису. Требало би да делују и искористе свој економски утицај. Ако то не учине и Србија настави ауторитарним путем, кривица неће бити само на Вучићу, већ и на његовим западним присталицама који скрећу поглед с ове земље.

(НСПМ, Фајненшел тајмс)