Dušan Pavlović: Šta Srbija može da nauči iz mađarskog primera?

 Slučaj Viktora Orbana poučan je za mnoge zemlje postkomunističke Evrope, uključujući i Srbiju. Jer razlozi zbog kojih je Orban 2010. došao na vlast u Mađarskoj slični su razlozima zbog kojih je Aleksandar Vučić došao na vlast u Srbiji 2012. godine. Orban je vladalac kojeg su na vlast doveli gubitnici tranzicije, a koji je iskoristio njihovu razočaranost i želju za osvetom da bi izgradio sistem u kome više neće moći da izgubi izbore. Dužina vladavine je otprilike slična, a i način na koji su obojica počeli da gube popularnost pokazuje skoro identičan obrazac.

Dolazak na vlast. Orbanov dolazak na vlast valja razumeti u kontekstu onoga što istraživači Ivan Krastev i Stiven Holms u knjizi The Light That Failed (2019) nazivaju „imperativom imitacije“—procesa koji je u postkomunističkoj Evropi otpočeo padom Berlinskog zida. Države centralne i istočne Evrope su se opredelile za sveobuhvatno kopiranje zapadnoliberalnih institucija, vrednosti i načina života, ne kao puku tehničku pozajmicu, već kao potpunu kulturnu konverziju. Taj proces nije bio bez žrtava. Stvorio je dobitnike i gubitnike tranzicije: oni koji su se snašli u novim institucionalnim okvirima napredovali su, dok su drugi ostali na margini—gubili poslove, teže školovali decu, postepeno bivali potiskivani na društvenu periferiju. Implicitno, a kadšto i sasvim otvoreno, poručivano im je da se snalaze sami—a ako ne umeju, to je onda njihov problem. Iz takve klime iznikli su stid, resentiman i, na kraju, želja za osvetom.

Krastev i Holms ovim obrascem objašnjavaju ne samo vlast Viktora Orbana posle 2010, već i vlast Vladimira Putina u Rusiji posle 2000. godine i Jaroslava Kačinjskog u Poljskoj posle 2015.

Vratimo se na Mađarsku. Da je postkomunistička elita moralno kompromitovana postalo je jasno posle čuvenog Ešedskog govora Ferenca Đurčanjija, tadašnjeg mađarskog premijera, iz 2006. godine. U tom govoru, održanom pred zatvorenim skupom Socijalističke partije, Đurčanji je otvoreno priznao da je vladajuća elita  lagala javnost kako bi sačuvala vlast i privilegije. Govor je procureo u javnost i izazvao duboko moralno zgražanje, jer je potvrdio ono što su mnogi odavno slutili. 

Da će Orban pobediti na sledećim izborima, postalo je jasno već 2008. godine, kada je uspeo da inicira referendum protiv uvođenja participacije za lekarske preglede, dnevnih naknada za bolnički smeštaj i školarina na univerzitetima—mera koje je predložila Đurčanjijeva socijalistička vlada. Usluge koje su građani već plaćali kroz poreze i doprinose sada su trebalo da dodatno plaćaju. To je doživljeno kao so na ranu. Na referendumu održanom u martu 2008. više od 80% glasača izjasnilo se protiv nametnutih dažbina. Bio je to prvi veliki znak da se politička zemlja trese pod nogama socijalista.

Orban je potom politički kapitalizovao još jednu duboku traumu mađarskog društva—situaciju oko milion porodica koje su se, imitirajući zapadne potrošačke obrasce, zadužile u švajcarskim francima. Nakon devalvacije forinte iz 2008, te porodice ostale su zarobljene u dugovima koji su im rasli pred očima, bez ikakve zaštite države. U Orbanovoj retorici, to je bio dokaz da liberalna demokratija nije štitila slabe—već jake i snalažljive.

Promena sistema. Orban je ovu traumu i poniženje iskoristio da promeni sistem tako da sledeći put ne može tako lako da izgubi. Nije ukinuo institucije parlamentarne demokratije, ali ih je do te mere modifikovao da one više ne mogu da rade svoj posao kako treba. To je iskoristio za sebe i krug bliskih ljudi kako bi se obogatio. (Detaljno opisano u knjizi Madlovića i Mađara pod nazivom The Anatomy of Post-Communist Regimes iz 2020. godine). Njegovi birači su to tolerisali jer su Orbana videli kao zaštitnika poniženih. Orban je zaustavio tranziciju, a to je za njih bilo najvažnije.

No, ovakav sistem može da se održi dugo ako ste dovoljno pametni da za sebe uzimate tek onoliko koliko će omogućiti da sistem nastavi da svima ostalima obezbeđuje napredak i dobar život. Ali ako ste previše pohlepni i gramzivi, sistem počinje da radi protiv vas. To se i desilo.

Mobilizacija anti-režimskog glasa. Po tumačenju Žolt Enjedija, najveći broj birača koji se sada ujedinio protiv Orbana čine pripadnici srednje klase iz gradova srednje veličine, zabrinuti za zdravstvo, škole i pristojnost javnih funkcionera. To su mali preduzetnici, državni službenici, nastavnici, medicinske sestre, studenti i policajci. To su ljudi koji su bili spremni da tolerišu Orbana sve dok su verovali da postoji šansa da žive normalan život i dok propadanje države nije počelo da ugrožava njihovu egzistenciju.

Petar Mađar je bio prvi političar koji se nekoliko godina sistematski obraćao ovim ljudima. Vodio je kampanju u gradovima srednje veličine širom Mađarske. Njegova glavna poruka bila je usmerena upravo ka srednjoj klasi—izbegavao je pitanja statusa seksualnih manjina, rata u Ukrajini, kao i komplikovane detalje ustavnih i demokratskih reformi. Njegove dve ključne reči bile su „funkcionalno“ i „humano“.

Matematika. Orban je u odnosu na prethodne izbore izgubio oko 850.000 birača, a anti-režimski glas se uvećao za oko 1,1 milion. Najveći deo tog broja opozicionih glasača došao je iz veće izlaznosti. Na prethodnim izborima 2018. i 2022. godine izlaznost je bila oko 70%. Sada je došla do gotovo 80%. Tih novih 10% je približno 800.000 novih glasača koji ranije nisu glasali.

(X nalog)