Душан Павловић: Шта Србија може да научи из мађарског примера?

 Случај Виктора Орбана поучан је за многе земље посткомунистичке Европе, укључујући и Србију. Јер разлози због којих је Орбан 2010. дошао на власт у Мађарској слични су разлозима због којих је Александар Вучић дошао на власт у Србији 2012. године. Орбан је владалац којег су на власт довели губитници транзиције, а који је искористио њихову разочараност и жељу за осветом да би изградио систем у коме више неће моћи да изгуби изборе. Дужина владавине је отприлике слична, а и начин на који су обојица почели да губе популарност показује скоро идентичан образац.

Долазак на власт. Орбанов долазак на власт ваља разумети у контексту онога што истраживачи Иван Крастев и Стивен Холмс у књизи Тхе Лигхт Тхат Фаилед (2019) називају „императивом имитације“—процеса који је у посткомунистичкој Европи отпочео падом Берлинског зида. Државе централне и источне Европе су се определиле за свеобухватно копирање западнолибералних институција, вредности и начина живота, не као пуку техничку позајмицу, већ као потпуну културну конверзију. Тај процес није био без жртава. Створио је добитнике и губитнике транзиције: они који су се снашли у новим институционалним оквирима напредовали су, док су други остали на маргини—губили послове, теже школовали децу, постепено бивали потискивани на друштвену периферију. Имплицитно, а кадшто и сасвим отворено, поручивано им је да се сналазе сами—а ако не умеју, то је онда њихов проблем. Из такве климе изникли су стид, ресентиман и, на крају, жеља за осветом.

Крастев и Холмс овим обрасцем објашњавају не само власт Виктора Орбана после 2010, већ и власт Владимира Путина у Русији после 2000. године и Јарослава Качињског у Пољској после 2015.

Вратимо се на Мађарску. Да је посткомунистичка елита морално компромитована постало је јасно после чувеног Ешедског говора Ференца Ђурчањија, тадашњег мађарског премијера, из 2006. године. У том говору, одржаном пред затвореним скупом Социјалистичке партије, Ђурчањи је отворено признао да је владајућа елита  лагала јавност како би сачувала власт и привилегије. Говор је процурео у јавност и изазвао дубоко морално згражање, јер је потврдио оно што су многи одавно слутили. 

Да ће Орбан победити на следећим изборима, постало је јасно већ 2008. године, када је успео да иницира референдум против увођења партиципације за лекарске прегледе, дневних накнада за болнички смештај и школарина на универзитетима—мера које је предложила Ђурчањијева социјалистичка влада. Услуге које су грађани већ плаћали кроз порезе и доприносе сада су требало да додатно плаћају. То је доживљено као со на рану. На референдуму одржаном у марту 2008. више од 80% гласача изјаснило се против наметнутих дажбина. Био је то први велики знак да се политичка земља тресе под ногама социјалиста.

Орбан је потом политички капитализовао још једну дубоку трауму мађарског друштва—ситуацију око милион породица које су се, имитирајући западне потрошачке обрасце, задужиле у швајцарским францима. Након девалвације форинте из 2008, те породице остале су заробљене у дуговима који су им расли пред очима, без икакве заштите државе. У Орбановој реторици, то је био доказ да либерална демократија није штитила слабе—већ јаке и сналажљиве.

Промена система. Орбан је ову трауму и понижење искористио да промени систем тако да следећи пут не може тако лако да изгуби. Није укинуо институције парламентарне демократије, али их је до те мере модификовао да оне више не могу да раде свој посао како треба. То је искористио за себе и круг блиских људи како би се обогатио. (Детаљно описано у књизи Мадловића и Мађара под називом Тхе Анатомy оф Пост-Цоммунист Регимес из 2020. године). Његови бирачи су то толерисали јер су Орбана видели као заштитника понижених. Орбан је зауставио транзицију, а то је за њих било најважније.

Но, овакав систем може да се одржи дуго ако сте довољно паметни да за себе узимате тек онолико колико ће омогућити да систем настави да свима осталима обезбеђује напредак и добар живот. Али ако сте превише похлепни и грамзиви, систем почиње да ради против вас. То се и десило.

Мобилизација анти-режимског гласа. По тумачењу Жолт Ењедија, највећи број бирача који се сада ујединио против Орбана чине припадници средње класе из градова средње величине, забринути за здравство, школе и пристојност јавних функционера. То су мали предузетници, државни службеници, наставници, медицинске сестре, студенти и полицајци. То су људи који су били спремни да толеришу Орбана све док су веровали да постоји шанса да живе нормалан живот и док пропадање државе није почело да угрожава њихову егзистенцију.

Петар Мађар је био први политичар који се неколико година систематски обраћао овим људима. Водио је кампању у градовима средње величине широм Мађарске. Његова главна порука била је усмерена управо ка средњој класи—избегавао је питања статуса сексуалних мањина, рата у Украјини, као и компликоване детаље уставних и демократских реформи. Његове две кључне речи биле су „функционално“ и „хумано“.

Математика. Орбан је у односу на претходне изборе изгубио око 850.000 бирача, а анти-режимски глас се увећао за око 1,1 милион. Највећи део тог броја опозиционих гласача дошао је из веће излазности. На претходним изборима 2018. и 2022. године излазност је била око 70%. Сада је дошла до готово 80%. Тих нових 10% је приближно 800.000 нових гласача који раније нису гласали.

(X налог)