Dragoljub J. Kečkić: Odgovor Željku Cvijanoviću ili o referendumu i izdaji

 U svoja poslednja dva članka „Dan posle“[1] i „Referendum ili i šansa i zamka“[2], Željko Cvijanović, inače vrlo pronicljiv i sa osećajem za dubinska društvena kretanja, ovaj put, plašim se, nije se najbolje snašao. Možda zbog vrtoglave brzine kojom se događaji odvijaju, usled koje se svaki novi dan, u političkom i društvenom smislu, bitno razlikuje od prethodnog.

Cvijanović polazi od nekoliko pretpostavki koje se ne mogu uzeti zdravo za gotovo i čija se verodostojnost mora ispitati. Idemo redom.

1. U prvom članku „Dan posle“ iznosi tvrdnju da je Koštunica, tražeći ostavke vlade i predsednika, zalupio sva vrata za pregovore, što mu broji u grešku. U savremenoj politici, međutim, ne važi Bušido, i sasvim je normalno da razgovarate i pregovarate sa onim čiju ostavku tražite, pa čak i sa onim koga ste oglasili za izdajnika. Razne razgovore vodili su Englezi i Nemci u drugom svetskom ratu, Amerikanci i Sovjeti u hladnom, Srbi i Turci u raznim periodima, i da ne nabrajam. Uostalom, i da jeste zalupio sva vrata, uvek je mogao da pregovara sa vladajućim trijumviratom posredstvom prvaka sa severa. (Srbija – zemlja kontroverzi; kad kažeš sever misliš na oblast na jugu.) I ovo poslednje se zbilo ubrzo.

2. U istom članku Cvijanović predlaže da se na vlast izvrši pritisak kako bi se vratila na rodoljubivi kurs. Pretpostavka iz koje ovakav predlog izlazi, a koja nije napisana je da vlast ima mogućnost da se na taj kurs vrati. Nažalost, ovo je skroz pogrešno. Potpisivanje i usvajanje briselskog sporazuma jeste čin veleizdaje, jer narušava teritorijalnu celovitost zemlje i predstavlja prilično grubu povredu ustava. Nevolja je što je akt veleizdaje kažnjiv i ne podleže zastarevanju, pa otuda dva od tri vladajuća trijumvira (jer, eto, lukavi Toma nigde nije stavio potpis) moraju ili da doživotno ostanu na vlasti ili da pod hitno kupe hacijendu u nekoj zabiti Paragvaja. U suprotnom ostajući u otadžbini, ali ne i na vlasti, moraju da strahuju od toga hoće li novi vlastodržac pokrenuti postupak ili neće. Takva pozicija ih u potpunosti vezuje za zapadne prokuratore Filea, Kacina i slične, i neposredno oblikuje strategiju njihove politike, a rekao bih ne samo strategiju već i svaki pojedinačni potez.

S druge strane, ljudi koji su bili u stanju da zagovaraju i potpišu briselsku kapitulaciju jesu ljudi neosetljivi na interese sopstvene zemlje, i nikada više ne mogu biti rodoljubi u pravom smislu te reči. Svaki njihov korak mora biti pod lupom, ništa im se ne sme verovati, odnosno moraju se tretirati kao mali negativni ljudi. Dakle, ako politika nalaže pregovore sa njima, onda treba pregovarati, ali nikako ne treba smetnuti s uma ko je sa druge strane pregovaračkog stola – lica spremna na svako nepočinstvo (iskoristio sam eufemizam da bih ostao u granicama pristojnog govora).

3. Isti članak. Iznosi se teza kako Rusi još uvek nisu raskrstili sa njima, što se potkrepljuje podacima o skorim budućim posetama Vučića i Nikolića Moskvi, te najavljenim potpisivanjem sporazuma o strateškom partnerstvu. I, ako se prenebregnu analize Ane Filimonovne[3], kao i vest meni nepoznate agencije Reks[4], kako Vučić i Dačić krivicu za predaju Kosova svaljuju na Putina i Šojgua, ne može a da se ne uoči da sve vesti o tim nastavljenim vezama zvanične Moskve sa našim trijumviratom potiču od domaćih informativnih kuća kao što su Tanjug ili B92, a nijedna od ruskih ili zvanične Moskve koja, pak, napadno ćuti. S obzirom da se Tadićev režim svojevremeno obilato koristio svojim izmišljenim vezama sa Kremljom, ova se pretpostavka u najblažem mora uzeti za sumnjivu, ako ne i za potpuno netačnu.

4. U ante scriptum-u drugog članka iznosi se teza kako onaj deo opozicije koji bi možda mogao da pokuša obaranje vlasti na ulici nema tu ambiciju – misli se, verujem, na DSS. Nalazim da je DSS suviše ozbiljna stranka, i da je suviše dugo prisutna na političkoj sceni da bi dozvolila sebi da neku mogućnost apriori odbaci u ovako nestabilnom trenutku. Više sam mišljenja da DSS ima neku vrstu kriznog štaba u kome svakodnevno prati i analizira događaje i shodno tome donosi odluke, ili preispituje već donete. I više od toga, događaj od petka ujutru, vrlo značajan, kada su poslanici DSS-a, uoči zasedanja Skupštine izašli ispred kordona policije da bi pozdravili okupljenih par hiljada građana koji su izviždali poslanike vlasti i proevropske opozicije predstavlja i formalno (obratite pažnju na veznik i) izlivanje politike iz skupštinskih klupa na ulicu. A o tom izlivanju politike na ulicu sam Cvijanović je dosta često i opširno pisao u poslednjim mesecima Tadićeve vlasti, zapažajući, vrlo ispravno, da je ono tada uveliko bilo u toku. Ja bih dodao da nikada nije ni prestalo, a da je sada dobilo i formalnu potvrdu. Ne bih isključio mogućnost da DSS u određenom trenutku izvaga da je ulično obaranje vlasti pravi put, s tim što verujem da obaranje vlasti ne bi podrazumevalo samo obaranje vlade, već i čitavog prozapadnog aparata.

5. U prvom odeljku drugog članka Cvijanović pretpostavlja da svi domaći akteri poslednjih događaja igraju za više igrača iz prvog kruga geopolitičkih sila. (Preciznije niko nema luksuz da igra za samo jednog igrača iz prvog kruga). Neću kategorički da tvrdim da je ovo netačno. Samo ću izneti svoje uverenje da su geopolitičke napetosti u ovom trenutku toliko velike da čine da male države i, ako imaju multivektorsku spoljnu politiku, ona je vrlo nestabilna. To znači da ne isključujem, a priori, mogućnost da se u Srbiji uspostavi neka ravnoteža u kojoj bi se NATO učvrstio na Kosovu, a zažmurio na Južni tok, ali je lično smatram malo verovatnom ili barem veoma nestabilnom i kratkotrajnom.

Naprotiv, smatram da je zaoštravanje geopolitičkih napetosti uzelo maha i zahvatilo i Srbiju te da će ona morati da zauzme jasan geopolitički pravac. Nemam mogućnosti da ovu pretpostavku dokažem, ali se poslednji događaji u nju savršeno uklapaju; naime, stavljeni između čekića i nakovnja naši vrli trijumviri su morali da načine izbor i načinili su evroatlantski izbor. I svi krupniji akteri naše političke scene su prinuđeni da se svrstaju, što ne isključuje da se neko manji ili sitniji folira i glumi krticu u tuđem taboru.

Po ovom pitanju zaključke sam izvodio isključivo logičkim rasuđivanjem u nedostatku veće količine podataka, pa stoga ovo predstavlja i poziv na polemiku. (Preciznije, služio sam se metodom prirodnih nauka – formulisanjem teorije u koju se raspoloživi podaci uklapaju.)

6. Tezu iz drugog članka da je jedinstven pojam zapada sve manje izražen i da se ocrtavaju pojmovi SAD/Velika Britanija i Nemačka, treba dovesti u pitanje. Naime, pozicija Nemačke, i pored vrlo uspešne privrede koja je pokazala visok stepen otpornosti na krizu, je vrlo nepovoljna. Ona je, naime, vojno potpuno zavisna od SAD, a energetski (time i privredno) od Rusije. Povrh toga naddržava EU je tako koncipirana da Amerikanci vrlo lagodno spletkare među briselskim činovnicima i nameću im svoju volju. Uzastopni finansijski kolapsi pojedinih, uglavnom manjih, zemalja EU, još više uvaljuju Berlin u neprijatnosti, i on permanentno kasni za događajima. Otuda nemamo ravnopravne pojmove SAD/Velika Britanija i Nemačka, već imamo SAD i satelite koji jasno oličavaju pojam zapada i Nemačku koja ne zna šta ju je snašlo.

7. I poslednje, kroz oba članka provejava pretpostavka da našem društvu (društvu – ne politici) preti razvrstavanje na tri grupacije – evroatlantiste, oportune i čvrste patriote. Prve oličene u prošloj vlasti, druge u sadašnjoj, a treće u narastajućem patriotskom bloku. Upravo suprotno, takva podela postoji u skupštinskim klupama, ali ne i u društvu. Naime, ubrzani razvoj događaja konačno čini očiglednim da je politika i Kosovo i EU nemoguća, isto kao i mit o četiri stuba spoljne politike – nešto što je ljudima koji prate politiku odavno bilo jasno. Otuda je u prvoj aproksimaciji naše društvo dvopolno. Na jednom su polu evroatlantisti, a na drugom rodoljubi. Između njih se ne nalaze nikakvi neoizdajnici koje su trijumviri ubedili da bolje nisu mogli. Naime, nijednog rodoljuba ne mogu na duži rok u to ubediti. Između evroatlantista i rodoljuba se nalazi tiha većina o kojoj govori Cvijanović u tekstu o referendumu, i ta tiha većina je podložna ubeđivanju u sve i svašta, pa i u to da trijumviri nisu mogli bolje. (U drugoj aproksimaciji zaista postoje rodoljubi koje bi trijumviri u to mogli ubediti, jer ne prate dovoljno politiku, ili imaju teškoća sa razumevanjem i obradom činjenica, ali to je vremenski oročeno.) Od ta dva pola, evroatlantski je nepristrasno meren slabiji, vatreno ga podržava mali broj ljudi iz ubeđenja, i mali broj ljudi iz materijalnih razloga, dok većinu čine bezvoljni i letargični ljudi, skloni da ne pristupe glasačkim kutijama i bez volje za rasprave i argumentaciju. Što bi rekao Kusturica, Evropa je retro.

S druge strane rodoljubi su jači, prevladavaju u mlađim generacijama, požrtvovaniji su i agilniji od evroatlantista i voljni su za raspravu i argumentaciju, a rekao bih i da je talenat na njihovoj strani, prostije sposobniji su. Međutim, to bi bilo tako da nema spoljašnjih uticaja, naime uticaja okupiranih medija i poluga zapadne mašinerije duboko infiltrirane u vlast, otkuda evroatlantski pol kontroliše tihu većinu, premda sve manje uspešno.

Po pitanju hipotetičnog referenduma, ali i po svakom drugom društvenom pitanju glavne su ove dve stvari: 1. motivacija lenjih evroatlantista; 2. „ubeđivanje“ tihe većine.

Zaključak

Polazeći od ovih pogrešnih ili sumnjivih pretpostavki, Cvijanović izvodi zaključke koji ne stoje. U prvom članku „Dan posle“ on predlaže pregovore, odnosno pritisak na vlast kako bi se vratila na multivektorski kurs, što je nemoguće. Vladajući trijumviri su prešli reku bez povratka i od ovog trenutka njihov zapadni kurs je nepromenljiv, a svako flertovanje sa Moskvom ne više od privremenog taktiziranja. Tu tvrdnju je nešto ranije izneo Branko Pavlović[5].

U drugom članku, Cvijanović analizira mogućnosti na hipotetičnom referendumu koje su vrlo diskutabilne. I sa otvorenim medijima, i sa neutralno formulisanim pitanjem (dakle ni „želite li da vam deca gladuju“ niti „želite li da vam deca budu robovi“) smatram da patriotski blok nema nikakve šanse, jer evroatlantska vlast lako može da stvori atmosferu da odbijanje briselske kapitulacije neminovno povlači novi rat, u čemu će im pomoći prijatelji sa zapada, i što će biti ultima ratio za tihu većinu i motiv za učmale evroatlantiste. Recept oproban i lako sprovodljiv čak i od strane netalentovanih ljudi. Jedino što bi možda taj strah odagnalo je da Rusi drže četiri puka sistema S-400 na špediciji i čekaju odbijenicu Briselu, da bi ih u roku od 24 sata izvezli u Srbiju, a to je vrlo malo verovatno.

To ne znači da sam ja protiv pregovora. Naprotiv, podržavam pregovore, ali sa drugim ciljem. Naime, oko referenduma se možemo dogovoriti tako da pobedi jedna strana ili tako da pobedi druga strana, s tim što su karte tako podeljene da u većini kombinacija pobeđuju evroatlantisti. Poštenog i neutralnog dogovora nema. Koštunica koji se opekao sa referendumom o nezavisnosti Crne Gore to veoma dobro zna. S druge strane patriotskom bloku je potrebno vreme da se savlada inercija. Vremena treba da bi neobavešteni ili nesnalažljivi u rasuđivanju ukapirali o čemu se radi, da bi oni koji su iskreno verovali da se SNS folira kad isnosi evropske ideje priznali da su pogrešili i preboleli svoju zabludu. Potrebno je i zaoštravanje odnosa, kako bi delu rodoljuba postalo jasno kako se ipak nešto može učiniti, i kako bi se pozicija vlasti ogolila. Otuda pregovori na koje je Vučić nevoljno pristao treba da posluže da se priča o Kosovu i briselskoj kapitulaciji što više razvija i širi i da se lagano pojačava pritisak na vlast, koja je već počela da čini određene loše i glupe poteze od kojih neke Cvijanović vrlo dobro zapaža. Na primer, otvorena saradnja sa Vesnom Pešić, Čedomirom Jovanovićem i drugim perjanicama druge Srbije, a drukčije i ne može, jer pošten obrazovan svet ne podržava briselski sporazum. Zatim, neukusno blaćenje protivnika, priče o homoseksualizmu u crkvi, kriminalu na severu, oštre replike trijumvira crkvi i dijaspori i druge bljuvotine kao ona Vučićeva o 1.485 na jednom i 497 na drugom mitingu (da li je 1.485 bilo i na početku i na kraju mitinga?), koje se već polako mogu porediti sa anegdotom o koaksijalnom kablu itd.

Ukratko, vlast se svrstala na stranu protivnu narodnim i državnim interesima, i svi pregovori i razgovori sa vlašću treba samo da budu deo taktike, a nikako iskreni razgovori ili razgovori sa nadom da će se zabludeli sin vratiti porodici.

Autor je profesor na Matematičkom fakultetu u Beogradu

(Novi Standard)