Драгољуб Ј. Кечкић: Одговор Жељку Цвијановићу или о референдуму и издаји

 У своја последња два чланка „Дан после“[1] и „Референдум или и шанса и замка“[2], Жељко Цвијановић, иначе врло проницљив и са осећајем за дубинска друштвена кретања, овај пут, плашим се, није се најбоље снашао. Можда због вртоглаве брзине којом се догађаји одвијају, услед које се сваки нови дан, у политичком и друштвеном смислу, битно разликује од претходног.

Цвијановић полази од неколико претпоставки које се не могу узети здраво за готово и чија се веродостојност мора испитати. Идемо редом.

1. У првом чланку „Дан после“ износи тврдњу да је Коштуница, тражећи оставке владе и председника, залупио сва врата за преговоре, што му броји у грешку. У савременој политици, међутим, не важи Бушидо, и сасвим је нормално да разговарате и преговарате са оним чију оставку тражите, па чак и са оним кога сте огласили за издајника. Разне разговоре водили су Енглези и Немци у другом светском рату, Американци и Совјети у хладном, Срби и Турци у разним периодима, и да не набрајам. Уосталом, и да јесте залупио сва врата, увек је могао да преговара са владајућим тријумвиратом посредством првака са севера. (Србија – земља контроверзи; кад кажеш север мислиш на област на југу.) И ово последње се збило убрзо.

2. У истом чланку Цвијановић предлаже да се на власт изврши притисак како би се вратила на родољубиви курс. Претпоставка из које овакав предлог излази, а која није написана је да власт има могућност да се на тај курс врати. Нажалост, ово је скроз погрешно. Потписивање и усвајање бриселског споразума јесте чин велеиздаје, јер нарушава територијалну целовитост земље и представља прилично грубу повреду устава. Невоља је што је акт велеиздаје кажњив и не подлеже застаревању, па отуда два од три владајућа тријумвира (јер, ето, лукави Тома нигде није ставио потпис) морају или да доживотно остану на власти или да под хитно купе хацијенду у некој забити Парагваја. У супротном остајући у отаџбини, али не и на власти, морају да страхују од тога хоће ли нови властодржац покренути поступак или неће. Таква позиција их у потпуности везује за западне прокураторе Филеа, Кацина и сличне, и непосредно обликује стратегију њихове политике, а рекао бих не само стратегију већ и сваки појединачни потез.

С друге стране, људи који су били у стању да заговарају и потпишу бриселску капитулацију јесу људи неосетљиви на интересе сопствене земље, и никада више не могу бити родољуби у правом смислу те речи. Сваки њихов корак мора бити под лупом, ништа им се не сме веровати, односно морају се третирати као мали негативни људи. Дакле, ако политика налаже преговоре са њима, онда треба преговарати, али никако не треба сметнути с ума ко је са друге стране преговарачког стола – лица спремна на свако непочинство (искористио сам еуфемизам да бих остао у границама пристојног говора).

3. Исти чланак. Износи се теза како Руси још увек нису раскрстили са њима, што се поткрепљује подацима о скорим будућим посетама Вучића и Николића Москви, те најављеним потписивањем споразума о стратешком партнерству. И, ако се пренебрегну анализе Ане Филимоновне[3], као и вест мени непознате агенције Рекс[4], како Вучић и Дачић кривицу за предају Косова сваљују на Путина и Шојгуа, не може а да се не уочи да све вести о тим настављеним везама званичне Москве са нашим тријумвиратом потичу од домаћих информативних кућа као што су Тањуг или Б92, а ниједна од руских или званичне Москве која, пак, нападно ћути. С обзиром да се Тадићев режим својевремено обилато користио својим измишљеним везама са Кремљом, ова се претпоставка у најблажем мора узети за сумњиву, ако не и за потпуно нетачну.

4. У ante scriptum-у другог чланка износи се теза како онај део опозиције који би можда могао да покуша обарање власти на улици нема ту амбицију – мисли се, верујем, на ДСС. Налазим да је ДСС сувише озбиљна странка, и да је сувише дуго присутна на политичкој сцени да би дозволила себи да неку могућност априори одбаци у овако нестабилном тренутку. Више сам мишљења да ДСС има неку врсту кризног штаба у коме свакодневно прати и анализира догађаје и сходно томе доноси одлуке, или преиспитује већ донете. И више од тога, догађај од петка ујутру, врло значајан, када су посланици ДСС-а, уочи заседања Скупштине изашли испред кордона полиције да би поздравили окупљених пар хиљада грађана који су извиждали посланике власти и проевропске опозиције представља и формално (обратите пажњу на везник и) изливање политике из скупштинских клупа на улицу. А о том изливању политике на улицу сам Цвијановић је доста често и опширно писао у последњим месецима Тадићеве власти, запажајући, врло исправно, да је оно тада увелико било у току. Ја бих додао да никада није ни престало, а да је сада добило и формалну потврду. Не бих искључио могућност да ДСС у одређеном тренутку извага да је улично обарање власти прави пут, с тим што верујем да обарање власти не би подразумевало само обарање владе, већ и читавог прозападног апарата.

5. У првом одељку другог чланка Цвијановић претпоставља да сви домаћи актери последњих догађаја играју за више играча из првог круга геополитичких сила. (Прецизније нико нема луксуз да игра за само једног играча из првог круга). Нећу категорички да тврдим да је ово нетачно. Само ћу изнети своје уверење да су геополитичке напетости у овом тренутку толико велике да чине да мале државе и, ако имају мултивекторску спољну политику, она је врло нестабилна. То значи да не искључујем, а приори, могућност да се у Србији успостави нека равнотежа у којој би се НАТО учврстио на Косову, а зажмурио на Јужни ток, али је лично сматрам мало вероватном или барем веома нестабилном и краткотрајном.

Напротив, сматрам да је заоштравање геополитичких напетости узело маха и захватило и Србију те да ће она морати да заузме јасан геополитички правац. Немам могућности да ову претпоставку докажем, али се последњи догађаји у њу савршено уклапају; наиме, стављени између чекића и наковња наши врли тријумвири су морали да начине избор и начинили су евроатлантски избор. И сви крупнији актери наше политичке сцене су принуђени да се сврстају, што не искључује да се неко мањи или ситнији фолира и глуми кртицу у туђем табору.

По овом питању закључке сам изводио искључиво логичким расуђивањем у недостатку веће количине података, па стога ово представља и позив на полемику. (Прецизније, служио сам се методом природних наука – формулисањем теорије у коју се расположиви подаци уклапају.)

6. Тезу из другог чланка да је јединствен појам запада све мање изражен и да се оцртавају појмови САД/Велика Британија и Немачка, треба довести у питање. Наиме, позиција Немачке, и поред врло успешне привреде која је показала висок степен отпорности на кризу, је врло неповољна. Она је, наиме, војно потпуно зависна од САД, а енергетски (тиме и привредно) од Русије. Поврх тога наддржава ЕУ је тако конципирана да Американци врло лагодно сплеткаре међу бриселским чиновницима и намећу им своју вољу. Узастопни финансијски колапси појединих, углавном мањих, земаља ЕУ, још више уваљују Берлин у непријатности, и он перманентно касни за догађајима. Отуда немамо равноправне појмове САД/Велика Британија и Немачка, већ имамо САД и сателите који јасно оличавају појам запада и Немачку која не зна шта ју је снашло.

7. И последње, кроз оба чланка провејава претпоставка да нашем друштву (друштву – не политици) прети разврставање на три групације – евроатлантисте, опортуне и чврсте патриоте. Прве оличене у прошлој власти, друге у садашњој, а треће у нарастајућем патриотском блоку. Управо супротно, таква подела постоји у скупштинским клупама, али не и у друштву. Наиме, убрзани развој догађаја коначно чини очигледним да је политика и Косово и ЕУ немогућа, исто као и мит о четири стуба спољне политике – нешто што је људима који прате политику одавно било јасно. Отуда је у првој апроксимацији наше друштво двополно. На једном су полу евроатлантисти, а на другом родољуби. Између њих се не налазе никакви неоиздајници које су тријумвири убедили да боље нису могли. Наиме, ниједног родољуба не могу на дужи рок у то убедити. Између евроатлантиста и родољуба се налази тиха већина о којој говори Цвијановић у тексту о референдуму, и та тиха већина је подложна убеђивању у све и свашта, па и у то да тријумвири нису могли боље. (У другој апроксимацији заиста постоје родољуби које би тријумвири у то могли убедити, јер не прате довољно политику, или имају тешкоћа са разумевањем и обрадом чињеница, али то је временски орочено.) Од та два пола, евроатлантски је непристрасно мерен слабији, ватрено га подржава мали број људи из убеђења, и мали број људи из материјалних разлога, док већину чине безвољни и летаргични људи, склони да не приступе гласачким кутијама и без воље за расправе и аргументацију. Што би рекао Кустурица, Европа је ретро.

С друге стране родољуби су јачи, превладавају у млађим генерацијама, пожртвованији су и агилнији од евроатлантиста и вољни су за расправу и аргументацију, а рекао бих и да је таленат на њиховој страни, простије способнији су. Међутим, то би било тако да нема спољашњих утицаја, наиме утицаја окупираних медија и полуга западне машинерије дубоко инфилтриране у власт, откуда евроатлантски пол контролише тиху већину, премда све мање успешно.

По питању хипотетичног референдума, али и по сваком другом друштвеном питању главне су ове две ствари: 1. мотивација лењих евроатлантиста; 2. „убеђивање“ тихе већине.

Закључак

Полазећи од ових погрешних или сумњивих претпоставки, Цвијановић изводи закључке који не стоје. У првом чланку „Дан после“ он предлаже преговоре, односно притисак на власт како би се вратила на мултивекторски курс, што је немогуће. Владајући тријумвири су прешли реку без повратка и од овог тренутка њихов западни курс је непроменљив, а свако флертовање са Москвом не више од привременог тактизирања. Ту тврдњу је нешто раније изнео Бранко Павловић[5].

У другом чланку, Цвијановић анализира могућности на хипотетичном референдуму које су врло дискутабилне. И са отвореним медијима, и са неутрално формулисаним питањем (дакле ни „желите ли да вам деца гладују“ нити „желите ли да вам деца буду робови“) сматрам да патриотски блок нема никакве шансе, јер евроатлантска власт лако може да створи атмосферу да одбијање бриселске капитулације неминовно повлачи нови рат, у чему ће им помоћи пријатељи са запада, и што ће бити ултима ратио за тиху већину и мотив за учмале евроатлантисте. Рецепт опробан и лако спроводљив чак и од стране неталентованих људи. Једино што би можда тај страх одагнало је да Руси држе четири пука система С-400 на шпедицији и чекају одбијеницу Бриселу, да би их у року од 24 сата извезли у Србију, а то је врло мало вероватно.

То не значи да сам ја против преговора. Напротив, подржавам преговоре, али са другим циљем. Наиме, око референдума се можемо договорити тако да победи једна страна или тако да победи друга страна, с тим што су карте тако подељене да у већини комбинација побеђују евроатлантисти. Поштеног и неутралног договора нема. Коштуница који се опекао са референдумом о независности Црне Горе то веома добро зна. С друге стране патриотском блоку је потребно време да се савлада инерција. Времена треба да би необавештени или несналажљиви у расуђивању укапирали о чему се ради, да би они који су искрено веровали да се СНС фолира кад исноси европске идеје признали да су погрешили и преболели своју заблуду. Потребно је и заоштравање односа, како би делу родољуба постало јасно како се ипак нешто може учинити, и како би се позиција власти оголила. Отуда преговори на које је Вучић невољно пристао треба да послуже да се прича о Косову и бриселској капитулацији што више развија и шири и да се лагано појачава притисак на власт, која је већ почела да чини одређене лоше и глупе потезе од којих неке Цвијановић врло добро запажа. На пример, отворена сарадња са Весном Пешић, Чедомиром Јовановићем и другим перјаницама друге Србије, а друкчије и не може, јер поштен образован свет не подржава бриселски споразум. Затим, неукусно блаћење противника, приче о хомосексуализму у цркви, криминалу на северу, оштре реплике тријумвира цркви и дијаспори и друге бљувотине као она Вучићева о 1.485 на једном и 497 на другом митингу (да ли је 1.485 било и на почетку и на крају митинга?), које се већ полако могу поредити са анегдотом о коаксијалном каблу итд.

Укратко, власт се сврстала на страну противну народним и државним интересима, и сви преговори и разговори са влашћу треба само да буду део тактике, а никако искрени разговори или разговори са надом да ће се заблудели син вратити породици.

Аутор је професор на Математичком факултету у Београду

(Нови Стандард)