Доналд Туск: Европи прети варварство

 У европској историји ће 2016. година бити забележена као време борбе да се одржи политичко, системско и друштвено јединство Европске уније као заједнице држава, народа и вредности.

Изнад свега, јунски глас Уједињеног Краљевства да изађе из ЕУ горко је разочарење. Па ипак, нови свеевропски консензус о заштити спољних граница ЕУ, заједно са закључивањем Свеобухватног економског и трговинског споразума (ЦЕТА) са Канадом дозвољавају опрезни оптимизам.

Већина проблема са којима се ЕУ рвала неко време успешно је решена. Мигрантска криза, напетости с Русијом око Украјине и друге претње спољној и унутрашњој безбедности и даље искушавају наше јединство и ефикасност - и тако ће бити и у предстојећој години.

Оно што знамо из 2016. јесте да је пред нама велика промена - узнемирујућа, па ипак недефинисана, и поред тога јасно опипљива. Заиста, врста промене која се догађала и која ће се догађати збуњује прогностичаре. Одавно се реалност није тако окрутно ругала предвиђањима експерата и истраживача, чак и у краткорочном контексту предстојећих избора или референдума. Политика је постала непредвидљива колико и време у Бриселу. И, као и у метеорологији, ако су се неке прогнозе испоставиле као тачне, то су биле оне песимистичне.

Политичка тектонска померања (како другачије назвати изненадно скретање огромног острва са континента?) која се сада дешавају нису само последични шокови финансијске кризе из 2008. Њихов извор и суштина дубљи су од беса незапослене омладине или незадовољство европске и америчке средње класе стагнантним економским растом, мада нико разуман неће потценити ове сентименте. Али сви осећамо да ови потреси могу наговештавати дубљу промену: крај ере која би се у Европи могла назвати ером велике стабилизације.

То је ера која је трајала 70 година и одржавала се на три стуба. Први је међународни поредак који је, дефинисан способношћу Запада да наметне поштовање правила и закона, штитио Европу од глобалних конфликата. Други је либерална демократија. А трећи је релативни просперитет европских друштава.

Широко очекивана промена не треба да нас плаши или, још мање, паралише. Као што историчари то добро знају, стабилност је пролазна и кратког века, а не криза. И, као што је ван наше моћи да спречавамо кризе (које су по природи неопозиве), није нам у интересу да се држимо статус квоа, пошто стабилизација пре или касније улази у фазу стагнације, када очекивање промене постане опште. То не води нужно у катастрофу. Али може.

Све зависи од наше колективне способности да пловимо узбурканим морима. Први предуслов је да одржимо основно јединство ЕУ. Поновићу ово као мантру: изнутра разбијена ЕУ биће неспособна да одговори на било који изазов с којим се суочава, као и све њене државе чланице, укључујући и највеће.

Темељи европске солидарности и даље су крхки и права искушења су пред нама. Без солидарности Европа неће имати утицај над правцем будућих промена, постајући њихова жртва пре него један од њихових креатора. Да бисмо избегли овај суморни сценарио, морамо још једном потражити оно што нас спаја, што нам је заједничко, и што смо спремни да бранимо потпуно одлучно, једнако вољи коју показују наши опоненти. Још једном морамо дефинисати нашу територију, не у географском, већ цивилизацијском, културном, па можда и симболичком смислу.

Данас гледамо како народи, нације и државе откривају моћ митова и поједностављивања. Ово може прикрити политику која је бруталнија - ближа природи него култури. Најважнија ствар биће да правимо прецизну разлику између, с једне стране, површног и неважног у европској традицији и, с друге стране, трајног, вредног и јединственог - оног што је историчар Јакоб Буркхарт назвао слободом духа.

У култури и слободи поново ћемо открити суштину Европе. У политици, ово значи да морамо бити спремни за промену, под условом да она не ограничи слободу као средишњу вредност. Пре него што ремонтујемо структуру ЕУ, пре него што кренемо да решавамо основне дилеме у вези с размером интеграције, морамо се сложити да желимо да носимо идеал Европе као континента слободе.

Данашњи свет је пун варвара за које су слобода и култура, какве их ми разумемо, постале мете. Европљани ће бити способни да превазиђу садашње изазове тек када се сложимо да у овој конфронтацији нећемо правити компромисе. Симптоми варварства су око нас, међу нама и у нама.

Ако посустанемо пред спољним притиском и унутрашњом слабошћу, наступајуће промене могу осујетити најважније политичко остварење Европе: да заједно - и само заједно - могу владавина већине, владавина права и ограничена влада могу јемчити људске слободе и грађанска права. Због тога морамо храбро и упорно пркосити онима који иду против наших слобода, било споља или изнутра.

Аутор је председник Европског савета. Од 2007. до 2014. био је премијер Пољске

(Данас)