„Дојче веле“: Израбљивање радника у Србији - жалите се Немцима

Једна жена пада с ногу у Лидлу на југу Србије. Друга у фабрици немачког Леонија. Кад се пожале, кажу, трпе одмазду. Али, Немачка има закон према којем ове жене могу да се пожале у самој Немачкој.

Производња каблова у Леонију у Нишу

Милица* ради у Лидлу две године. Јелена је две године у Леонију, такође немачкој фирми која прави каблове. Обе раде на југу Србије, обе су у средњим годинама, имају породице. И обе су врло незадовољне послом.

„Последње је да су нам смањили број слободних дана у недељи, па сад имамо само један слободан дан“, каже Милица о раду у продавници Лидла у Србији. Каже, неке колеге по две године нису ишле на одмор јер се „нису стекли услови“.

„Велики је притисак од стране руководиоца, јуримо норму да се што више за што краће време заврши. Дају гомилу задатака да урадиш и онда се за 15 минута чуде што није завршено нешто што је за 15 минута немогуће урадити“, прича она.

„Траже да останеш после радног времена, питају 'молим те, можеш ли', и оног момента када више немаш снаге јер је сваки дан тако, онда трпиш последице“, додаје ова жена.

Милица ради за 60.000 динара. Када би добила све бонусе и радила сваку суботу или недељу, опет не би имала више од 70.000.

Лидл у Нишу

Каже да постоје запослени чија је улога да буду „подршка радницима“. Али, када се њима пожали, они морају да пренесу име и презиме радника који се жали и на шта се жали. „Тада креће нови круг пакла и освета, отворено непријатељски кажу да знају за твоје жалбе, губе се бонуси и слично“, прича она.

Синдикат у Лидлу не постоји.

„Деца имају уморну мајку“

Ни Јелени није другачије. Она стоји на траци и мора да је прати, нема успоравања. Не може да седне и одмори, не сме да погреши, јер то некога може да кошта живота. Леони своје каблове продаје компанији БМW.

„За две године сам исекла бар два милиона жица. Само се штанца. Логично је да некад падне концентрација, некад нисте физички у стању, радите болесни – кијам, кашљем, ништа не видим, а радим“, прича нам Јелена.

„До сада сам имала тек пар нађених грешака. Али има људи који имају много више, и онда се и уговор мења, на лошији статус“, прича она и каже да још увек није примљена у стални радни однос.

„Морате да пазите, велика је одговорност, неке жице се уграђују у седишта, у климу, неке у ербег, тек ту не смете да погрешите, замислите, животи људи зависе од тога да ли сте ви то добро произвели. И онда за тај свој рад примите 500 евра“, каже наша саговорница.

„Са тих 500 евра могу да живим седам дана, а кући сам добила хаос. Пошто радим у три смене, моја деца су ускраћена за сва три оброка, добили су мајку која је стално уморна, незадовољна, ненаспавана.“

Леони у Нишу

„Добила сам и то да они мене не разумеју, не могу да напредујем у фирми, не могу да добијем одмор кад желим, никада не знате када ћете га добити, кажу вам пар дана пре одмора да вам је одмор одобрен, радите преко могућности када послодавац тражи од вас, а када нема потражњу, он вас пошаље кући и скида вам бонусе због тих дана када он нема посла“, огорчена је наша саговорница.

Ни у Леонију не постоји синдикат. Радницима је дозвољено да се синдикално удруже, каже она, али ако то ураде, такође им је изокола речено да ће остати без посла.

Да ли немачки закон може да помогне?

Ове проблеме могао би да реши немачки Закон о дужној пажњи у ланцу снабдевања који је на снази пуних годину дана.

Према овом Закону, обе наше саговорнице могу да се жале директно фирмама у Немачкој. И више од тога, Јелена може на услове рада да се жали компанији БМW као добављачу који уграђује каблове које Леони направи у Србији.

Ово треба да буде аларм за БМW, јер послује са онима који не поштују људска и радничка права.

Према новом закону, у обавези је да ради на побољшању услова рада у компанијама у којима добавља своје производе, у супротном може да плати пенале.

Санела Бахтијаревић

„Компаније регистроване у Немачкој које послују са српским компанијама морају у свом ланцу снабдевања да анализирају друштвене и економске ризике, да они имају адекватне превентивне мере и да прате како се оне спроводе“, каже Санела Бахтијаревић из немачког Друштва за међународну сарадњу (ГИЗ) које, опскрбљено новцем из немачког буџета, и у Србији ради на повезивању две земље.

Бахтијаревић је саветница у Иницијативи за глобалну солидарност, пројекту који би требало да појасни Закон о ланцима снабдевања и повеже фирме, цивилно друштво и синдикате, да обавести раднике и у Србији о њиховим правима.

Према незваничним проценама Регионалне привредне коморе у Србији, око сто фирми директно је погођено немачким законом.

„Ризици подразумевају дечији рад, присилни рад, безбедност здравља на раду, поштовање радног времена, прековременог времена, исплаћивање адекватних зарада, па све до синдикалног удруживања и дискриминације“, објашњава Санела Бахтијаревић.

„Ако радник прави делове за Мерцедес, сада може да оде на сајт Мерцедеса и пошаље жалбу и да буде константно обавештен о томе шта се са његовом жалбом дешава. Мерцедес је у обавези да адекватно реагује“, каже наша саговорница.

Ипак се и послодавац пита

Осим директне жалбе фирми купцу, постоји и Савезна агенција за контролу извоза која је задужена да прати примену закона. На сајту те агенције такође радник може да поднесе притужбу и буде обавештен о поступању.

Наташа Вучковић

Фондација Центар за демократију овај закон види као додатни начин заштите права радника, посебно јер се српски закони недовољно спроводе, радни спорови трају и до пет година, а односе се само на раднике који су запослени на основу уговора о раду.

„Највише зависи од тога колико су радници обавештени о приликама и механизмима које им немачки закон овде даје, зависи много и од синдиката који треба да буде на додатни начин ангажован, у обавештавању радника и у пријави повреда радних права, непосредно и немачког синдиката“, каже Наташа Вучковић, генерална секретарка Фондације Центар за демократију.

Ипак, председница Уједињеног гранског синдиката „Независност“ Чеданка Андрић мисли нешто другачије.

„Да ли ће да заживи овај закон у Србији? Не пребацујем лоптицу, али то највише зависи од послодавца, колико ће он развити механизме и колико ће консултовати запослене“, сматра она.

Јер, како каже Андрић, у Србији „мало где“ постоје синдикати. Као што их нема у Лидлу или Леонију.

То значи да Милици и Јелени, са почетка приче, које немају синдикат у компанијама у којима раде, не преостаје ништа друго него да се жале директно Немцима.

И да се надају да због тога, на крају, неће трпети последице.

*Права имена радница су позната редакцији. Тражиле су да у тексту променимо имена јер се боје консеквенци.

(Дојче веле)