Дојче веле: Где је запело у сарадњи студената и опозиције?

Српски студенти најављују самосталан излазак на парламентарне изборе и одбијају сарадњу са опозицијом. Опозиција, с друге стране, позива на заједнички фронт против власти председника Александра Вучића. Где је запело?

Услов студентске листе илуструје и однос две стране. „Наш једини захтев је да на листи нема активних политичара“, каже Ања са Електротехничког факултета у Београду, додајући да студентски покрет ужива поверење грађана, што показују масовни скупови и акције потписа.

28. децембра студенти су скупили око 400.000 потписа подршке. Ипак, реч је о незваничном пружању подршке у борби против политичког гиганта, који улази у 15. годину власти.

Са друге стране, Радомир Лазовић, копредседник Зелено-левог фронта, сматра да је за промене неопходно уједињење свих антирежимских снага.

„Сматрам да би за победу на изборима најбоље било да се направи заједнички договор свих антирежимских снага и Зелено-леви фронт на то позива још од половине прошле године. Да смо то урадили тада, верујем да би одавно имали изборе, а овако се Вучићу дало много времена да се консолидује“, наводи Лазовић.

(Не)видљива рука режима

Аналитичари указују да студентска дистанца према опозицији није само питање тактике. Драган Поповић из Центра за практичну политику подсећа на дугогодишњу сатанизацију политичких противника у провладиним медијима. Такво окружење не производи само отпор према власти, већ и према самој идеји страначке политике. „У том контексту разумем ту врсту оклевања студентског покрета да ступи у неке ближе контакте са опозицијом“, објашњава Поповић.

О природи политичке климе која влада у земљи сведоче подаци организације Репортери без граница, који су Србију ставили на 96. место у свету по медијским слободама. Ипак, Лазовић упозорава и на друге механизме власти – контролу медија, притисак на правосуђе и изазивање подела у антирежимском блоку. „Због тога ми немамо луксуз да се не окупимо у један фронт који може, али не мора бити једна изборна листа, али сви морају заједно радити на смени, подржавати једни друге и помагати и допуњавати се у областима у којима је то потребно”, тврди Лазовић.

Грешке опозиције

Притисци власти нису једини разлог неповерења. Чедомир Чупић, професор ФПН-а у пензији, сматра да је и понашање опозиције допринело губитку кредибилитета. Као преломни тренутак наводи договор са иницијативом ПроГлас 2024. године, којим је предвиђен бојкот избора уколико се не поправе изборни услови. Ипак, део потписника убрзо је формирао коалицију „Бирам борбу“ и изашао на изборе.

„То памћење које је јако свеже говори ко је та опозиција, шта је та опозиција. Мене почиње да брине и ко је ова опозиција која није изашла на изборе и тада остала принципијална и прихватила то што је потписао Проглас. И сада годину дана касније се они поново налазе заједно“, наводи Чупић.

Како би повратила поверење, опозиција би, према Чупићу, требало да преузме одговорност и размотри оставке због неиспуњених обећања. Тако нешто није нечувено, а најсвежији пример је оставка лидера опозиционе грчке странке Сириза, Алексиса Ципраса, након тешког пораза на парламентарним изборима 2023. године.

Ветерани и пионири у изложености таргетирању

Опозиционе партије већ су ветерани у изложености таргетирању провладиних медија, а сада сличан третман добија и студентска листа. Ипак, анкете показују да студенти и даље уживају велико поверење грађана. Акције попут „студент у сваком селу“ и кампање „од врата до врата“ прошириле су мрежу подршке широм земље.

ЦРТА наводи да је да је током 2025. године било најмање 13.000 протеста широм земље. Студенткиња Ања тврди да управо због овог масовног броја демонстрација не желе да зависе од других учесника политичке утакмице. „Према поверењу које уважавамо се односимо свесно и одговорно, стога не желимо да допустимо да на било који начин зависимо од других актера“, објашњава Ања.

Може ли до договора?

Колико је пресудно ко ће са ким на листу? Поповић сматра да је форма мање важна од принципа договора. Он тврди да много већи проблем представљају међусобни сукоби, који нису конструктивне природе. „Да су то неке програмске расправе, па би и било конструктивно, али ово је углавном лично, бесмислено, начелно, повређене су сујете итд. Договор и консензус међу актерима је много важнији од тога како ће изгледати колоне“, наводи Поповић.

Чупић сматра да је договор могућ ако опозиција покаже спремност на жртву. „Потребно је да се на изборе изађе заједнички, али да опозиција не условљава листу коју студенти понуде. У случају победе, требало би договорити расписивање нових избора у фер условима за две године“, сматра Чупић.

Политичка зрелост

Многи елементи и даље су неизвесни. Од датума избора до састава студентске листе, као и интегритет тог неписаног „договора“. Студенти наводе да је „тајност“ челника листе стратешка одлука и питање безбедности кандидата.

Поповић: Мале су шансе да студентска агенда буде антиевропска

Једно од спорних имена које се појавило на протестима је Мило Ломпар, кога критичари повезују са националистичким идејама. Ипак, Поповић наводи да су мале шансе да студентска агенда буде антиевропска.

„Верујем да су владавина права, борба против корупције, једнакост грађана пред законом, то је срж студентских захтева, верујем да ће то бити окосница и студентског програма. То јесу најкласичније европске вредности“, каже Поповић.

Студенткиња Ања наводи да су окосница студентске листе управо првобитни студентски захтеви и да на њима базирају све наредне кораке. Руку на срце, исте идеје опозиција заступа већ годинама, али без поверења које сада ужива студентски покрет. Иако је ситуација комплексна, Лазовић је оптимистичан да ће два фронта пронаћи заједнички језик.

„Ипак уз све препреке верујем да ће бити довољно политичке зрелости да се препозна да Вучићу највише на руку иде управо разједињеност и да ћемо што пре доћи до дијалога“, наводи Лазовић.

Хоће ли та зрелост заиста превагнути над сујетама и поделама, остаје отворено питање, чији одговор може ићи у више праваца.

(Данас / Дојче веле)