петак, 15. новембар 2024. | |
Да ли је власт решила да зада последњи ударац домаћем високом образовању или да, како тврди, унапреди његов квалитет тиме што ће обезбедити услове за долазак испостава страних високошколских установа у Србију, питање је на које јасан одговор даје поглед на предложене измене Закона о високом образовању. А оне предвиђају улазак страних универзитета на српско тржиште високог образовања без транспарентних критеријума, заобилазећи правила за проверу квалитета установа и њихових студијских програма која важе за све друге универзитете у Србији, те одливање државног новца за (су)финансирање школарина будућих студената иностраних франшиза, под исто тако упитним условима. Предлог измена Закона о високом образовању предвиђа да дозволу за рад иностраним факултетима и универзитетима издаје Министарство просвете на основу потписаних споразума са тим високошколским установама, у којима ће бити уређена питања организације њиховог рада, финансирања, наставног особља, режим студија, упис студената и начин организовања наставе, те начин плаћања накнада студената за школарину и друге трошкове студирања. У циљу унапређења делатности и подизања квалитета рада, за накнаду школарине, односно дела школарине студената као и за друге трошкове студената држављана Републике Србије који упишу студије на високошколској установи која има издату дозволу за рад од стране Министарства, средства могу бити обезбеђена из републичког буџета, пише у предлогу измена Закона који је стигао у парламент. – Могли бисмо да говоримо о поспешивању квалитета високог образовања да је тај предлог дошао као последица договора са академском заједницом и кроз координирани процес, чему би претходила анализа, као и разлози за довођење страних високошколских институција – каже за Данас Далибор Петровић, председник Координациног одбора Мреже академске солидарности и ангажованости и професор социологије на Универзитету у Београду. Он истиче да је једна ствар ако се говори о испоставама водећих светских универзитета, друга ако је реч о високошколским установама из Западне Европе о којима не знамо много, а трећа ако су у питању факултети и универзитети из других земаља. – Међутим, за све њих је заједничко то да се процес акредитације неће одвијати под окриљем нашег акредитационог тела, али чак и да је тако, питање је колико би ово тело, које је под контролом актуелног режима, било у стању да спречи долазак тих високошколских институција. Овде је тај процес потпуно поједностављен. Министарство даје дозволу у врло лабавој и нетранспаретној процедури, читав овај процес је потпуно нетранспарентан. Намере предлагача су, најблаже речено, нејасне. Али ако бисмо улазили у неке дубље мотиве, могли бисмо да кажемо да је овде реч о покушају да се минимизира углед и значај високошколских установа из Србије, последично и стручњака које оне производе – сматра Петровић. Бранимир Јованчићевић, професор Хемијског факултета у Београду, се слаже да је Национално акредитационо тело под сталним политичким притисцима да се акредитују установе и студијски програми сумњивог квалитета, али напомиње да у НАТ-у и даље седи већина врло одговорих професора који савесно раде свој посао. – НАТ није под стопроцентном контролом државе па се све пребацује на Министарство где, из угла овог режима, све може да се уради за кратко време – коментарише Јованчићевић предлог да се заобиђе акредитација страних универзитета по правилима који важе у Србији. Он истиче да су страни универзитети акредитовани у „својим“ државама и да се не зна шта ће понудити студентима у Србији, те да је кључно питање ко ће држати наставу. Јованчићевић сматра да се иза намере државе не крије ништа добро, а најављене измене Закона види као наставак урушавања образовања у нашој земљи, пре свега високог, а последично и науке и научног рада у Србији. На питање шта је спорно ако држава жели конкуренцијом да поспеши квалитет домаћег високог школства, одговара да је пут ка томе улагање и боља организација државних универзитета на територији Србије.
– Показало се да приватни универзитету не доприносе томе, а довођење страних универзитета ми личи на врсту новог бизниса који треба да донесе финансијску корист одређеном броју људи. То је био мотив и код оснивања наших приватних универзитета, јер они који су их отварали то нису радили зарад образовања, него због зараде – истиче Јованчићевић. Каже и да аутократско-диктаторском режиму, какав је данас у Србији, не одговара образован човек, јер је њиме теже управљати, па би и опстанак на власти био све тежи. Овако се постижу два циља – један је да се и даље уруши високо образовање у Србији, а с друге стране се даје могућност добре зараде појединцима. – Ми ово видимо као једну врсту додатног притиска на високо образовање у Србији, на разним нивоима се високо образовање и његове институције маргинализују. Поред бројних факултета и универзитета врло упитног и ниског квалитета готово сам сигуран да ћемо сада добити и испоставе неких квази угледних институција, чиме ће се додатно закомпликовати ситуација у високом образовању. Све се то дешава у тренутку снажног демографског пада, када све мање младих конкурише за упис на факултете, јер их објективно мање, а с друге стране постоји велика конкуренција и велики број места за бруцоше – каже Далибор Петровић. Према његовим речима, додатни проблем је намера државе да потпуно или делимично финансира студије на тим страним високошколским установама, чије се школарине могу мерити у хиљадама евра на годишњем нивоу. – Шта ће бити критеријуми за селекцију студената који ће бити финансирани и од којих пара ће се та средства одузети? Она ће врло вероватно бити преливена из једног фонда у други. Другим речима, можемо да дођемо у ситуацију да самопрозвана политичка и корпоративна елита заправо себи направи некакве нише у којима ће њихова деца за пуно новца из државне касе добијати дипломе, за које је питање каквог су квалитета, али то нас на крају крајева и не интересује – истиче Петровић. Наши саговорници се слажу да о најављеним изменама закона треба да се огласе ректори државних универзитета, као и сенати. Коментар са Универзитета у Београду до објаве овог текста нисмо добили. Из Министарства просвете нису одговорили на питања Данаса који страни универзитети су показали интерес за долазак у Србију, зашто домаће акредитационо тело неће проверавати испуњеност услова за њихов рад, у чему је интерес државе да финансира школарине студентима који се буду уписали на испоставе страних универзитета у Србији, те да ли ће на исти начин поступати и када је реч о домаћим приватним високошколским установама. На сајту Народне скупштине објављена је вест да се председница парламента приликом недавне посете Италији састала у Риму са проректором Универзитета Луис „Гвидо Карли“, Антонијом Мајокијем са којим је разговарала о потенцијалној сарадњи тог универзитета са нашом земљом. „Посета Риму је била и прилика да посетим престижни Универзитет Луис Гвидо Карли и састанем се са Антонијом Мајокијем, проректором за интернационализацију, и да разговарамо о потенцијалима сарадње“, пише у саопштењу. Преживљавање – На Хемијском факултету у овом тренутку ради око 15 професора који имају цитраност преко 2.000, пет професора има преко 5.000 цитата, имамо науку на високом нивоу и одличну наставу, а у нас нико не улаже. Једва смо успели да добијемо новац од Министарства да платимо основне режијске трошкове. Слична ситуација је и са осталим најјачим факултетима на универзитетима у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, који имају највише финансијских проблема. То не може да буде случајно. Ове високошколске установе су лидери у науци и образовању у целом региону, а једва преживљавају. И чему довођење страних универзитета сем да неко заради новац – каже Бранимир Јованчићевић. (Данас) |