Данас: Чему служи накнада за подстицај повлашћених произвођача на рачуну за струју и да ли је треба укинути?

 Странка Србија центар (СРЦЕ) недавно је предложила Електропривреди Србије (ЕПС) да укине накнаду за подстицај повлашћених произвођача електричне енергије која се налази на рачунима за струју.

Према ставу ове странке, не постоји ниједан оправдан разлог да тај терет и даље сносе грађани Србије, уз тврдњу да ЕПС од поменуте накнаде не остварује никакву корист.

Из ове странке посебно указују на питање ко се и под којим условима квалификовао за статус повлашћеног произвођача електричне енергије, наводећи да су то, како тврде, појединци и фирме повезани са највишим врхом власти, укључујући „кумове и најближе сроднике клана какав је кум председника државе Никола Петровић“.

Међутим, саговорници Данаса оцењују да ову накнаду, уведену 2009. године, не треба укинути, јер она служи да мотивише грађане и фирме да пређу на коришћење енергије из обновљивих извора.

Истичу да се таква накнада примењује и у другим земљама, укључујући Сједињене Америчке Државе и државе чланице Европске уније, те да је у држави као што је Србија, у којој се и даље око 60 одсто електричне енергије производи из угља, неопходна не само за смањење загађења, већ и за јачање енергетске транзиције, подстицање улагања у ОИЕ, развој домаће зелене индустрије и отварање нових радних места.

Ипак, један од саговорника Данаса указује да накнада није спорна, већ је споран систем доделе статуса повлашћеног произвођача и коме иде новац. Према извештају из прошле године, ЕПС је овим произвођачима исплатио чак 26,5 милијарди динара.

Према речима нашег саговорника, начин добијања статуса повлашћеног произвођача није једнак за све, те да у пракси предност често имају појединци и фирме блиске актуелној власти.

„Накнада битна за развој ОИЕ“

Енергетски консултант Дејан Стојадиновић сматра да предлог странке СРЦЕ да се укине накнада за подстицај повлашћених произвођача електричне енергије није аргументован.

Према његовим речима, накнада за подстицај повлашћених произвођача електричне енергије је уведена 2009. године, и служила је да се подстакне изградња капацитета за производњу електричне енергије из обновљивих извора.

„Ови подстицаји су се прво давали у облику феед-ин тарифа (до 2019. године), а након 2023. године и одржаних првих аукција, ови подстицаји ће се додељивати у виду тржишних премија“, објашњава Стојадиновић за Данас.

Тренутно, како каже, подстицаје у виду тржишних премија још увек нико не добија, пошто електране које су победиле на аукцијама још увек нису изграђене и оперативне, те ће почети да их добијају тек када почну са радом.

Истиче да је давање ових подстицаја било кључно за развој обновљивих извора енергије у Србији – подстакло се улагање у ОИЕ, смањује се зависност од фосилних горива, смањују се емисије гасова са ефектом стаклене баште, развија се домаћа индустрија ОИЕ и отварају нова радна места.

„Накнада о којој је реч служи да се све ово финансира, и ову накнаду плаћају грађани и привреда, на основу потрошње (као накнаду по утрошеном кWх). То је практично коришћено за финансирање почетка процеса енергетске транзиције, и у томе су учествовали грађани – као и свуда у свету“, наводи Стојадиновић.

Он сматра да је процедура додељивања ових подстицаја од почетка транспарентна, указујући да се подаци коме се исплаћују подстицаји јавно доступни.

„Када су се подстицаји исплаћивали у виду феед-ин тарифа (до 2019. године), право на ове подстицаје су стицали сви инвеститори који су изградили електрану на ОИЕ (по аутоматизму). На сајту МРЕ се налази регистар свих грађана и компанија које су стекле право на исплату ових подстицаја и ту се види да су корисници ових подстицаја разноврсни – и индивидуални грађани, предузетници, компаније, школе, итд“, указује Стојадиновић.

Ови корисници су, како наводи, стицали право да 12 година добијају подстицаје, и неким од компанија које су прве добиле подстицаје је овај рок већ прошао, и оне сада самостално послују на тржишту, без подстицаја.

Стојадиновић указује и да ЕПС сваке године објављује извештај колико кWх је откупљено од ових произвођача, и колико новца им је исплаћено у те сврхе.

Према последњем извештају ЕПС-а, прошле године је овим произвођачима исплаћено чак 26,5 милијарди динара.

„Од 2023. год се прешло на аукцијски модел, и инвеститори добијају подстицаје уколико буду успешни на аукцијама, а не по аутоматизму, као код феед-ин тарифа. Очекује се да ће ово повећати конкурентност тржишта ОИЕ и смањити трошкове подстицаја за потрошаче“, додаје Стојадиновић.

„Накнада за обновљиве изворе није спорна, спорно је коме новац иде“

Председник удружења „Заштита потрошача“ Ненад Бумбић каже за Данас да накнада није проблем, већ је проблем начин на који се прикупљени новац користи.

Објашњава да та накнада служи томе да ЕПС може да откупи електричну енергију произведену из обновљивих извора по вишим, субвенционисаним ценама од повлашћених произвођача, а да се та разлика између откупне и тржишне цене покрива из џепова грађана.

Он додаје да, иако подржава идеју развоја обновљивих извора енергије (ОИЕ) кроз накнаду, сматра да је тренутни систем неправедан.

„Ми, као држава, имамо интерес да пређемо са угља на обновљиве изворе. Наша струја се доминантно производи из лигнита, који озбиљно загађује ваздух. У том смислу, накнада има смисла. Међутим, није у реду да тим новцем, уместо да ширимо могућност зараде на широке слојеве грађана, ‘гурамо паре у џепове туђим кумовима’“, каже он.

Бумбић као пример наводи праксу из Сједињених Америчких Држава, где грађани добијају државне подстицаје за постављање соларних панела на кровове својих кућа и земљишта, а затим могу да продају вишак произведене енергије назад у мрежу.

„Тамо свако ко има кућу и земљу где може да постави соларну електрану може да заради. Код нас то није случај“, истиче.

Указује да су услови за улагање у обновљиве изворе енергије у Србији неравноправни и обесхрабрујући за обичне грађане. Како наводи, иако има кућу и интересовање да инвестира у соларне панеле, цена по којој би могао да продаје произведену струју ЕПС-у била би знатно нижа од оне која се гарантује великим инвеститорима, обично блиским власти.

„Код нас се сав новац из накнаде за обновљиве изворе енергије практично каналише ка малом броју привилегованих људи. Велике соларне електране, ветропаркове и мини хидроелектране граде фирме повезане с властима. Обичним грађанима, иако би могли да учествују у енергетској транзицији, систем то не омогућава“, објашњава Бумбић.

Он истиче да је срж проблема у начину на који држава издаје дозволе за производњу електричне енергије из обновљивих извора. Додаје да се обичан грађанин практично не може квалификовати за статус повлашћеног произвођача без да претходно уложи значајан новац у дозволе и документацију – и то без икакве гаранције да ће од Министарства добити коначно одобрење.

„Улажете новац у администрацију, а не знате да ли ће вам неко уопште дозволити да производите струју. То обесхрабрује људе да уопште покушају“, каже он.

Понавља да идеја подстицаја за обновљиве изворе није спорна, додајући да таква накнада постоји и у САД и ЕУ.

„Проблем није у њеном постојању, већ у начину на који се користи и у чињеници да систем погодује повлашћенима, уместо да омогући широко учешће грађана“, закључује Бумбић.

(Данас)