Цвијетин Миливојевић: Kоалициони механизам власти je дубоко зашао у палијативну фазу, aли режим то не жели да призна. Студенти траже да опозиција изађе на изборе груписана, да не дође до расипања гласова

Ако се посматра период од увођења вишестаначја, Србија се у последњих више од годину дана, од пада надстрешнице и погибије 16 људи, налази у једној од најозбиљнијих друштвених криза током које је коалициони механизам власти дубоко зашао у палијативну фазу. Али, режим то не жели да призна и достојанствено оде кроз ванредне парламентарне изборе. Покушава да по сваку цену продужи опстанак до неког имагинарног рока, највероватније до тренутка када се потроше средства намењена за пројекат ЕXПО, тих 18 милијарди евра за колико се Србија задужила. То у разговору са Зораном Пановићем у подкасту “Пола сата Демостата” каже Цвијетин Миливојевић, политиколог.

Он истиче да сада имамо стање које раније није виђено, уз неке квази организације имамо традиционалне опозиционе странке које су биле једини озбиљни такмаци у политичком животу, али и покрет који се формирао након 1. новембра 2024. који је најјачи на антирежимској страни, а нема чак ни организациону форму. Назива се студентска листа иако она у ствари не постоји, у процесу је формирања које траје дуго, не знамо ко су људи на тој листи, чак није сигурно ни да је завршена, али има огромну подршку грађана. То је потпуно нова ситуација у којој се чак ни људи из политике не сналазе, једнако они из власти и они из традиционалне опозиције. Саговорник Демостата потврђује да је кабинет садашњег премијера Ђура Мацута реакционарнији од кабинета његовог претходника Милоша Вучевића, али тврди и да је нелегитимнији.

– Ту Владу је изабрао парламент који се од 25. новембра претпрошле године налази у стању државног удара. Сетите се како је изгласан буџет за 2025. годину, без расправе. А то је књишка дефиниција државног удара: кад једна институција система, или државни званичник поништи права, обавезе и надлежности друге институције, односно председница Скупштине је поништила права и обавезе највишег законодавног и представничког тела у Србији. Други проблем је што ову Владу предводи председник, а у њој су три или четири министра који се налазе међу укупно девет оснивача некаквог покрета за народ и државу. Дакле, половина тих оснивача води ову Владу а да нису изашли на изборе. Фактички, преузимају власт од СНС-а као највеће партије владајуће коалиције. То је раније виђено када је ЈУЛ ушао у власт 1998. а да то није “зарадио” на изборима. Трећа ствар је то што се неки министри понашају као осветници, пре свега према, како кажу, “блокадерима” или студентима, грађанима, мање према опозицији. Најзад, опозиција од 2014. није показала много ефеката у борби за рушење власти и задовољавају се тиме да евентуално нека од листа прескочи цензус који је у међувремену председник Вучић спустио на 3% – каже Миливојевић и додаје да имена за која се не зна да ли ће на крају бити на студентској листи, пролазе кроз медијског “топлог зеца” не само од стране власти, већ и опозиције.

Наглашава да су студенти у протестима, кроз “ниси надлежан” и “хоћемо институције”, “да се поштује Устав и закон”, јасно одредили за шта се залажу, што су и грађани препознали, али да традиционална опозиција то није поставила као крунски разлог да, евентуално, не изађе на изборе. Опозицији није сметало то што је Вучићу требало шест година да испоштује Устав и да се због функције председника државе повуче са позиције председника странке, ни то што је он носилац листе на парламентарним, локалним чак и изборима за месне заједнице иако то Закон о спречавању корупције забрањује. Али, студентима је то сметало и “погодили су мету” јер су то и грађани подржали.

Смоквин лист

На питање водитеља да ли је слабост покрета то што студенти очигледно иду на деперсонализацију, Миливојевић каже да је ово стање потпуно ново, преседан да неко има апсолутну подршку а да ништа није понудио, ни програм, ни имена кандидата, ни лидера. Али, грађанима очигледно то не смета да дају огромну подршку тој листи и да поруче како оно што је традиционална опозиција или власт нудила, није више оно што људи желе. Он потврђује да се у прорежимским медијима у последње време појављује термин “традиционална опозиција” који би требало да направи дистанцу према “терористима блокадерима”, што је стара игра власти када желе да направе фрагментацију на политичкој сцени.

– Ја сам мало радикалнији у оцени тренутног понашања српске парламентарне опозиције, не зовем их тако лепо како их зове власт (“традиционална опозиција”) или као они који их не воле (“контролисана опозиција”). Ја их зовем “смоквин лист-опозиција”. И то кажем са најлепшим жељама јер, имате стање државног удара од 25. новембра 2024. (а не кажем то само ја, и први човек опозиције Драган Ђилас је то одмах рекао али је после ревидирао свој став) а и даље већи део парламентарне опозиције статира у том игроказу под изговором: “покажимо да смо европски да бисмо убрзали евроинтеграције” – објашњава Миливојевић.

Указује да је “тајна” Вучићевих победа на изборима то што је нудио широку листу на којој су били и потомци равногораца и потомци комуниста, па дојучерашњи радикали и Г17, СПО и бошњачка странка Сулејмана Угљанина и партија Расима Љајића, као и комплетан СПС. Нема гласача који ће да испадне са те “булдожер” листе. Тог модела су се сада досетили и студенти, и нејасно је зашто опозиција у томе не види оно што види ДС, Еколошки покрет, у последње време и ДСС.

– Можда је ДС отишла превише, можда није требало да дају бланко подршку, своју инфраструктуру и кадрове ако треба и за бирачке одборе, али то је њихов избор који је часнији него што чини други, већи део опозиције који је ушао у отворени политички рат са листом која не постоји, а зове се студентска. Зашто? Јер импутирају тој листи да хоће да им забрани да се баве политиком. А ко је то тражио? Ја сам чуо друге гласове: да студенти траже да опозиција изађе на изборе, али груписана, да не дође до расипања гласова. То није прича о јединственом фронту у коме би били тзв непостојећа студентска листа и тзв постојећа али неутицајна опозиција. У старту су студенти тражили да ако се политичари власти не мешају у њихов покрет, зашто би се мешала опозиција од које су неки стварно до јуче били власт. Такође сам чуо да није забрањено активистима неких странака да уђу именом и презименом на студентску листу, видело се то и на изборима у Косјерићу и Мионици. Све је то могуће. И сасвим је сигурно да у том случају нема расипања гласова грађана који су за опозицију – наглашава Миливојевић и потврђује став водитеља да ће Вучић као “изборни технолог” убацити неку своју колону, али да је ту сада његов домет ограничен јер би листе попут “студенти који воле да уче”, “студенти који још више воле да уче” или “студенти који су научили”, произвеле расипање сваког промила иначе његових гласова.

Непожељна подршка

У овом тренутку, тврди Миливојевић, од рушења Александра Вучића много је важније питање система који би морао да се коначно ресетује.

– Пре пар дана за председника Уставног суда изабран је човек који јавно говори и пише да није важно шта каже Устав ако је председник Републике освојио 2,3 милиона гласова. То је садашња политика у судској грани власти. Имамо и ситуацију да се у скупштини, уз присуство опозиције на жалост, усваја сет измена закона који уређују судство, тужилаштво а који је на три корака уназад у односу на уставне промене које смо спровели у сарадњи са ЕУ – истиче он.

На питање какав ће однос студената према захтеваној лустрацији бити уколико им, на пример, за формирање владе недостаје неколицина гласова оних који подлежу лустрацији, Миливојевић, уз опаску да није он тај који ће одлучивати, каже да међу 14 странака које сада чине владајућу коалицију сигурно има честитих људи јер би било претерано тврдити да су се сви који се налазе на листи СНС огрешили о своје професионалне норме. Тврди да се чак ни проевропска опозиција не кандидује као поуздан потенцијални савезник студентској листи после избора.

На питање водитеља да ли је реално очекивати да Европска унија подржи некога ко ће сутра, доласком на власт, поништити договоре које је Вучић направио са Западом и ЕУ, Миливојевић каже да “тај кога подржи ЕУ да би дошао на власт, не треба да буде власт у Србији” и да аналогија са подршком Запада из 2000. године сада више не важи.

– Сада је питање ко је Запад. Имате Вашингтон, па ЕУ а и унутар ње две земље чија је политика другачија. Не постоји више колективни Запад. Али у овом случају не мислим да би Србију усрећили они који би дошли уз помоћ Запада, на пример ЕУ. Ако је то једини начин да дођу на власт, не треба да долазе. С друге стране, постоји проблем: видљиво је да делегација европарламентараца која је боравила у Србији, подржава ову власт. Европљани су смислили правило и праксу стабилократије у Србији, тога нема ни у једној другој земљи-кандидату, чак се и у Црној Гори од тога одустало. Зато решење кризе у Србији не сме да зависи искључиво од ЕУ. Иако мислим да Србија мора да нађе своје место у ЕУ, морамо да изађемо из фатализма који промовише став да ЕУ нема алтернативу. Такође, овде имате лажну причу да је пала подршка ЕУ. Истина је да се повећава подршка ЕУ аутократском режиму овде и грађани то врло добро разумеју. А зашто подржавају аутократу? Зато што је он хипер послушан, испоручује све њихове захтеве који се тичу територијалног интегритета. Зашто ту подршку није имао Борис Тадић? Јер је био недовољно конструктиван по питању КиМ а овај јесте. Да ли је мени циљ да слушам глас Брисела и Каје Калас која води своју унутрашњу битку једне прибалтичке државе против Русије и уопште је не интересује шта се дешава овде или ћемо да слушамо глас грађана Србије – пита саговорник Демостата.

Потврђује тезу водитеља да ми још увек бијемо битке из 90-их, не осећамо живот око нас и бесмислено покушавамо да правимо савезе тамо где се не могу направити
Пријатељи, где сте

– Немамо искрене пријатеље и кад би имали озбиљно државно или национално питање сем Косова, не знам ко би нас подржао. Формално, имамо политику, што је Тадић говорио на четири стуба, а у објективној ситуацији око Нафтне индустрије Србије, испада да нам нису искрени пријатељи ни Руси ни Американци, ни ЕУ ни Кинези. Волео бих да правимо неке ефикасне потезе. Мени се, уз све замерке које имам према Додику, допао начин на који је он решио кризу која је претила да смести у бунар и Републику Српску и њега лично. И то је решио за месец дана тако што је закуцао на врата најмоћнијег и направио дил са њим, решио проблем. И ми имамо сада РС и америчког човека на челу РС – објашњава Миливојевић.

Шта то значи за фамозни “српски свет”, било је следеће питање водитеља. Миливојевић каже да је “српски свет” само једна поштапалица чији је циљ да се дискредитује свако ко има искрено, државно одговорно размишљање о будућности ове земље. “Потпуно бесмислена ствар, као једна врста страшила којим се прети” наводи он.

– Милсим да Србија мора да се врати ономе што пише у њеном Уставу. Кад је реч о националним питањима, лепо у Уставу пише да је КиМ део Србије који има право на суштинску аутономију. То треба да буде алфа и омега за српску политику. То значи да макар у симболичком смислу треба да буде пет граничних полицајаца на граници са Косовом. А ми водимо две врсте политике. Једна каже: да бисмо улетели у ЕУ, ратосиљајмо се Косова, то је малигни тумор наше политике. Као да ЕУ једва чека на нас. Друга је: хајде да ратујемо за Косово. Ваљда постоји и нешто између. Кад је Република Српска: не треба нама присилно уједињење са Републиком Српском, искористите Дејтонски мировни споразум који је толико добар, искористите Вашингтонски споразу, који омогућава и БиХ, и Федерацији и Републици Српској практично конфедералне везе и са Хрватском и са Србијом. То је можда начин да се на мала врата приђе ЕУ – наглашава Миливојевић.

Водитељ подсећа да је Вучић правио разне трилатерале, са Румунијом и Бугарском, па са Албанијом а “Опен Балкан” више нико и не помиње, сада као да прави Малу Антанту са Орбаном и Фицом, а и поред тога се све своди и даље на Босна, Србија, Косово… Да ли је то мера наших пропалих политика, било је питање за госта који каже да то ипак није само наша кривица.

– Да постоји добра воља ЕУ, да се смире чак и размишљања о тензијама на Балкану, она би једноставно “усисала” остатак Балкана. Решила би тако питање границе, а то није само Косово. У Санџаку живи озбиљан број Бошњака и да би отишли у своју матицу, Сарајево, морају да пређу неке границе, показују пасоше, то исто морају и Срби који из БиХ желе да дођу у Србију. Ако ЕУ има добре намере зашто за почетак не укине границе према тим малим територијама као што је укинула између својих чланица. Чини се да некоме са стране одговара да постоји такав комплекс који омогућава да се хушкају они против нас и ми против њих – каже Миливојевић.

Илустрацију те ситуације водитељ види у сталном провлачењу тезе да “усташе руше Србију”, да су студенти усташе, али хрватски нафтовод Јанаф нико не назива усташким. Миливојевић каже да је регистровао још гору ситуацију: Једној посланици опозиције (из ЗЛФ-а) импутирали су да зато што има словеначки пасош, рачуне полаже у Словенији. Када је она отворила причу да пола Владе и бар десетак посланика има хрватску домовницу и путовницу, настао је мук.

– То је једна врста лицемерја које слушамо. Али, више ме занима да ли ће неко Вучићу да скрене пажњу због тога што је месецима најмлађе чланове нашег друштва, мислим на студенте, који су будућност ове земље, називао терористима, усташама, фашистима, нацистима, лопужама, убицама, криминалцима, вођама обојене револуције. Чак је слао патријарха Порфирија да Путину објашњава како је овде обојена револуција. Да ли он схвата да после тога нема назад? Да више неће добити глас њихових родитеља, бака и дека. И према том резону би требало да се управља, да каже: да видимо, шта је то палијативна могућност за мене. Да се на достојанствен начин повуче – закључује Цвијетин Миливојевић.

(Данас)